О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


АИ КАО ПРЕТМЕДИЈАТИВНИ ПРОСТОР

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн


АИ КАО ПРЕТМЕДИЈАТИВНИ ПРОСТОР


Илија Шаула


Свака нова технологија, пре него што промени друштво, најпре промени начин на који човек разговара са самим собом. Тако је било са писмом, које је омогућило да мисао наџиви тренутак у којем је настала; са штампом, која је појединачну идеју претворила у заједничко наслеђе; са интернетом, који је удаљене људе довео у непосредну близину. Вештачка интелигенција представља следећи корак тог дугог развоја, али њена истинска вредност неће се мерити количином података које може обрадити нити брзином којом проналази одговоре. Њена највећа могућност крије се у tome што човеку отвара нови простор за разговор са сопственом мишљу пре него што она постане друштвена чињеница.
Управо због тога улогу вештачке интелигенције не треба тражити на месту коначне одлуке, нити у улози арбитра који пресуђује људским споровима. Човек не сме препустити машини одговорност за оно што припада његовој савести. Много је важније разумети да АИ може постати оно што до сада у историји нисмо имали – сигуран простор у којем мисао може сазрети пре него што изађе у свет. У том простору човек може изговорити своју љутњу без последица, проверити тежину сопствених речи, преиспитати аргументе које носи у себи и суочити се са могућим одговорима које можда није био спреман да чује. Оно што би у непосредном сусрету могло изазвати нову повреду, овде добија прилику да се преобрази у промишљање.
У том смислу вештачка интелигенција не симулира другог човека. Она проширује хоризонте дијалога. Показује могуће правце разговора, отвара треће и четврте могућности које афект често заклања, подсећа на чињенице које су у тренутку емотивне узбурканости остале непримећене и помаже да се мисао ослободи сопствене затворености. Човек тада не разговара са машином да би од ње добио истину, већ да би јасније чуо себе. Технологија не постаје извор смисла; она постаје простор у којем се човек припрема да смисао одговорније понесе у сусрет другом човеку.
To је разлог због којег вештачку интелигенцију у овом есеју не посматрамо као медијатора. Медијација је, у својој најдубљој природи, сусрет два жива бића која препознају једно друго у свој њиховој сложености. Ниједан алгоритам не може заменити поглед, ћутање, интуицију или ону јединствену људску способност да се у једном тренутку осети оно што није изговорено. Али између унутрашњег превирања и тог живог сусрета постоји простор припреме. Управо ту, у том тихом међупростору, отвара се нова могућност коју цивилизација до сада није познавала.
Можемо га назвати претмедијативним простором. То је време у којем човек још није ступио у дијалог са другим човеком, али је већ започео дијалог са сопственим мислима. У том простору емоција добија прилику да успори, интуиција да се разбистри, а реч да сазри. Није случајно што су мудраци свих времена упозоравали да између мисли и изговорене речи мора постојати време тишине. Вештачка интелигенција не ствара ту тишину, али је може учинити плодоноснијом. Она не утишава човека; она стишава галаму која често говори уместо њега.
На тај начин АИ постаје део оне тихе архитектуре о којој сам већ говорио. Не зато што преузима људску одговорност, већ зато што је оснажује. Њена највећа вредност није у томе што човеку нуди готова решења, већ што га подстиче да пре него што донесе одлуку види више могућности него што их је у првом тренутку био свестан. Тиме се не смањује значај људске интуиције; напротив, она добија шири простор у којем може деловати слободније и трезвеније.
Управо у томе биће један од најважнијих доприноса вештачке интелигенције будућој цивилизацији. Она нас неће учинити мудријима, нити ће уместо нас решити наше моралне дилеме. Али може помоћи да се човек, пре него што изађе пред другог човека, ослободи дела унутрашње напетости која га спречава да види оно што је одувек било присутно. А када у таквом стању ступи у дијалог, медијација више неће почињати тек за преговарачким столом. Она ће започети много раније, у тихој припреми свести која је научила да разуме пре него што одговори.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"