детаљ слике: КРК Арт дизајн

АИ КАО ПРЕТМЕДИЈАТИВНИ ПРОСТОР

Илија Шаула

Свака нова технологија, пре него што промени друштво, најпре промени начин на који човек разговара са самим собом. Тако је било са писмом, које је омогућило да мисао наџиви тренутак у којем је настала; са штампом, која је појединачну идеју претворила у заједничко наслеђе; са интернетом, који је удаљене људе довео у непосредну близину. Вештачка интелигенција представља следећи корак тог дугог развоја, али њена истинска вредност неће се мерити количином података које може обрадити нити брзином којом проналази одговоре. Њена највећа могућност крије се у tome што човеку отвара нови простор за разговор са сопственом мишљу пре него што она постане друштвена чињеница.

Управо због тога улогу вештачке интелигенције не треба тражити на месту коначне одлуке, нити у улози арбитра који пресуђује људским споровима. Човек не сме препустити машини одговорност за оно што припада његовој савести. Много је важније разумети да АИ може постати оно што до сада у историји нисмо имали – сигуран простор у којем мисао може сазрети пре него што изађе у свет. У том простору човек може изговорити своју љутњу без последица, проверити тежину сопствених речи, преиспитати аргументе које носи у себи и суочити се са могућим одговорима које можда није био спреман да чује. Оно што би у непосредном сусрету могло изазвати нову повреду, овде добија прилику да се преобрази у промишљање.

У том смислу вештачка интелигенција не симулира другог човека. Она проширује хоризонте дијалога. Показује могуће правце разговора, отвара треће и четврте могућности које афект често заклања, подсећа на чињенице које су у тренутку емотивне узбурканости остале непримећене и помаже да се мисао ослободи сопствене затворености. Човек тада не разговара са машином да би од ње добио истину, већ да би јасније чуо себе. Технологија не постаје извор смисла; она постаје простор у којем се човек припрема да смисао одговорније понесе у сусрет другом човеку.

To је разлог због којег вештачку интелигенцију у овом есеју не посматрамо као медијатора. Медијација је, у својој најдубљој природи, сусрет два жива бића која препознају једно друго у свој њиховој сложености. Ниједан алгоритам не може заменити поглед, ћутање, интуицију или ону јединствену људску способност да се у једном тренутку осети оно што није изговорено. Али између унутрашњег превирања и тог живог сусрета постоји простор припреме. Управо ту, у том тихом међупростору, отвара се нова могућност коју цивилизација до сада није познавала.

Можемо га назвати претмедијативним простором. То је време у којем човек још није ступио у дијалог са другим човеком, али је већ започео дијалог са сопственим мислима. У том простору емоција добија прилику да успори, интуиција да се разбистри, а реч да сазри. Није случајно што су мудраци свих времена упозоравали да између мисли и изговорене речи мора постојати време тишине. Вештачка интелигенција не ствара ту тишину, али је може учинити плодоноснијом. Она не утишава човека; она стишава галаму која често говори уместо њега.

На тај начин АИ постаје део оне тихе архитектуре о којој сам већ говорио. Не зато што преузима људску одговорност, већ зато што је оснажује. Њена највећа вредност није у томе што човеку нуди готова решења, већ што га подстиче да пре него што донесе одлуку види више могућности него што их је у првом тренутку био свестан. Тиме се не смањује значај људске интуиције; напротив, она добија шири простор у којем може деловати слободније и трезвеније.

Управо у томе биће један од најважнијих доприноса вештачке интелигенције будућој цивилизацији. Она нас неће учинити мудријима, нити ће уместо нас решити наше моралне дилеме. Али може помоћи да се човек, пре него што изађе пред другог човека, ослободи дела унутрашње напетости која га спречава да види оно што је одувек било присутно. А када у таквом стању ступи у дијалог, медијација више неће почињати тек за преговарачким столом. Она ће започети много раније, у тихој припреми свести која је научила да разуме пре него што одговори.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: