ПРОЛАЗНОСТ

Кроз живот корачај на прстима
Тихо, њежно, дијетињим сновима
Учи се невиности првога покрета

У стидљивој неспретности
Лежи бескрајна суштина живота.

Не плаши се посрнућа
Неће те бездан прогутати 

Неравнине су путокази
Да се на платну небескога свода
Од немуштог прозирног дрхтаја
Изатка слика правога човјека.

Пази да не пркосиш лавини
Она бљешти и не прашта

Тугаљив повишен акорд
Пробудиће вјековима успаване вукове.

ВАПАЈ ПРОШЛОСТИ

Вријеме тече,

Гдје смо ми у њему

Сунценам се обрушава на главе

Златним сјајем ноћ осваја

Скидам осан са себе као прастари вео

Стварност уплићемо у дрхтаве руке

Не можеш обуздати вријеме

Оно је ван граница разума

Зрнца пијеска полако капају

Машта се претаче у несвјесно.

Крик јелена док се лане батрга у замци

Мајке одвојене од кољевке учмале

Младости остављене да вапе покрај пушчане цијеви

Док пјешчани сат

Разбијен у парампарчад

Пушта своје честице

Да се изгубе у пустињским динама.

Вријеме је мутно,

Као оклоп музејског експоната

Замрзнута садашњост, прошлих времена

Сузе грешника погруженог у молитви

Гримасе претворене у грч

Са горком предоџбом

О времену што кроз прсте клизи

Покров ледене омче заборава

Бјелу наду у црвено боји

Узалудност порцеланских зјена

Учитава се у муњевитој спознаји

Да све што остало му, је

Протраћених дана кошмар.

Иза магловите завесе

Избледјеле од вјетрова прошлости

У садашњост упрте очи

Незнаних јунака

Хероја, кавалира,

Љубавника посутих латицама руже

Са поругом и оптужбом

Сузом у оку залеђеном

Лутају стазама заборава.

Од ливада до мрачних шума

Потрага којој краја нема

Јер ново искривљено бреме

Покопа витешко вријеме .

Нестаде пој птица

Крила им сломисте у лету

Скровишта одасте због наказне награде

Сан у кошмар претвористе

Сподобу новог времена.

Спиј мирно у постељи од памука

На чаршафима од босиљка и тулипана

Ум затвори за ову кишу огњену

Не дозволи да ти звук сове хара кроз мисли.

Можда ће једног дана

На маховином врата скрита

Закуцати витез у сребрном визиру

Из неког прошлог доба

Да донесе мир и спокој

ПРЕДСТАВА БЕЗ КРАЈА

Иронија сваке смрти,

Што више помпе,

То су Вас више вољели.

Исцртано на папиру име

Грлит ће дрво жалосне врбе.

Посљедњи помен се диже

Тако бити мора

Добро је што сте отишли без поздрава,

Другачије се на тај пут и не одлази

Лакше је за све

За Вас са замрзнутим осмјехом

За њих који Вас сада тако напрасно воле.

Причају на раскрсницама,

Уличним трговима,

По кафанама,

Само што нису оду спјевали

Понеку сузу пусте, ваља се

Па нисте Ви били било ко,

Ви сте много обећавали

Како то сада да оспоре!

А тамо,

Гдје посљедњи поздрав треба да дају

Е, тамо они не иду

Душе су им тако крхке,

Од порцелана, префињене,

Превелики је то ударац

За измучена ломна срца,

Извини те

Молим ,

Отишли сте без освртања,

Нисте се најавили

Нисте их припремили,

Превелика је то душевна бол,

Када одјекне,

Последњи ударац грумена земље.

Зато, вољела бих да одем

Једног прољећног дана

Са лахором вјетра, тихим и њежним

Он не плаче, он милује,

Не узима, већ дарује

Априлска трава је дивље покривало

Цвијеће за Вас мирише

Бјелина бехара зрачи невиношћу.

И јесени позној предаћу се

Можда за прољеће саздана нисам

Ипак сам циник у души била

Помало вагала вашарске ријечи

Гледала људе директно у очи

Мало подсмјешљиво

Са назнакама сјете.

Осмјех Вам недам

Чему ил' зашто, па цијену нема

Очи су моје дјечији кликери

У вјечитој потрази за новим сутра

Рукама мјешам животне боје

Црвене, жуте, има и златних...

Жалобној врби покадкат сличим

Ал' сам и ружа са много трња

Понекад бршљан јер краја немам

Очитавам се у бесконачном.

Ако ме јесен позове к себи,

Кордонима лишћа у свим бојама

Покријте мој кловновски лик,

Моје џепове пуне шећерлема,

Да убију горчину нестајања,

Да чујем шапутање лишћа

Када пољубац покрову поклања

Да ме тишина земље успава

Прије но што је кише у глиб претворе

Ако у јесен одем...

Можда зими,

Када лед све окује

Од леда бјежите, јер много шкрипи

Бјелина засљепљује невиношћу

Сувише подјсећа на дјечју игру

Заборавили сте шта дјеца могу

Ви нисте никада глумили облак

Водили луду борбу са вјетрењачама

Нисте зајахали Росинанта

У потрази за измаштаном Дулсинејом.

Моја господо и драге даме

За вас су циркуси испод нивоа

Цијелог живота ја сам

Са великим успјехом глумила луду.

И ето представи дође крај

Одох са осмјехом брзо и бритко

Питате каква то тачка бјеше

Можда Вам једном одговор дам

Када се сретнемо у новој представи

Ви ћете ћутати, а ја ћу се смијати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: