детаљ слике: КРК Арт дизајн

Крвава битка живота

Пише: Драган Шибалић

​Пробудио сам се рано, око пет сати ујутро. Налазио сам се на 4000 метара надморске висине, у суровом, али прелепом свету Памира. План је био јасан: крећем у седам. Међутим, док сам паковао мисли, нешто сићушно је почело да добује по платну шатора. У почетку нисам обраћао пажњу, мислећи да је у питању песак који ветар носи са памирских пространстава. Али када је добовање постало гласније, извирио сам напоље. Дочекао ме је неочекиван призор – вејао је ситан, густ снег.

​Због лошег времена одложио сам полазак све до девет сати, када се сунце коначно пробило кроз облаке. Испоставиће се да су ме та два сата кашњења могла скупо коштати.

​Преда мном је било 28 километара до чувеног превоја Ак Бајтал, који лежи на вртоглавих 4655 метара надморске висине. У почетку, пут је био, па... лаган. Успон је био толико благ и постепен да га готово нисам ни осећао. Нисам јурио. На сваки километар сам се заустављао, узимао пар минута одмора и пио гутљај воде у коју сам, по старом рецепту, размутио кашичицу соли и шећера. С времена на време прошао би по који аутомобил или моториста; јавили бисмо се једни другима, тек толико да разбијемо самоћу.

​До поднева сам већ превалио 20 километара. Све је ишло по плану. Али, поглед у даљину ломио је оптимизам. Тамо, према превоју, облаци су се тешки и мрачни гомилали у застрашујућу масу. Знао сам шта то значи. Снег.

​Из супротног смера наишао је мотоцикл. Возач се зауставља – Италијанка Моника. Одушевила ме је својом причом; већ 20 месеци је на путу, обишла је скоро целу куглу. Користим прилику да је питам какав је превој.

„Снег провејава с времена на време“, каже ми кратко. Оно чега сам се и плашио.

​Убрзо након што смо се растали, памирска ћуд је ударила свом силином и на мене. Навукао сам кабаницу и наставио, надајући се да је реч о пролазном планинском пљуску. Успорио сам на минимум. Срећом, после пола сата небо се смиловало, снег је стао, а дан се разведрио. До два сата поподне успевам да пређем још пет километара.

​Стижем до табле која означава превој Ак Бајтал. Али, то је била само варка. До самог врха остала су још три паклена километра у којима је требало савладати 250 метара висинске разлике. И ту се све променило. Асфалт је буквално испарио. Пут се претворио у сурови, разбијени макадам.

​Ту сам провео добрих пола сата. Направио сам неколико фотографија и снимака поред табле, појео нешто, одморио, а онда кренуо у директан бој са висином и успоном.

На преко 4500 метара висине, гурање натовареног бицикла постаје надљудски напор. Моја тактика је била сурова: гурам двадесет до тридесет метара, па станем, наслоним се на гувернал и чекам да ми се плућа смире и да дођем до даха. И тако у недоглед. Ситан снег је поново почео да провејава, али нисам паничио. У глави ми је била само једна мисао: Само да се дочепам превоја. После је све лакше. Чека ме 55 километара спуста и равнице до језера Каракул на 3900 метара.

​И тешком муком, стижем на врх превоја нешто после пет сати поподне. Осећао сам се добро, био сам поносан.

​Али баш у том тренутку, капије пакла су се отвориле. Снег је у секунди прерастао у мећаву, ношен олујним ветром. Као да је само мене чекао да се појавим. На брзину правим једну фотку, пар секунди видео записа, и крећем доле, бежећи од беле немани.

​Међутим, од спасоносне низбрдице није било ништа. Пут је био ужасан, страшан, незамислив. Као да сам возио по огољеним ребрима неког киклопског чудовишта или преко хиљада густо поређаних лежећих полицајаца. Бицикл се ненормално тресао. Сваки шраф је јечао, имао сам утисак да ће се рам распући на пола. Морао сам драстично да успорим. Ишао сам попут пужа, а до мрака је остало једва три сата. Постао сам свестан да до Каракула вечерас нећу стићи, али молио сам се да се спустим бар на 4200 метара, где је ваздух гушћи, а хладноћа мања.

​Колико год се трудио, није вредело. Снег је вејао све јаче, засипајући ме милионима ледених игала. Иако сам био добро обучен и имао маску преко лица, влага је почела да пробија слојеве одеће и нагриза кожу. Око мене – апсолутна пустиња. Од превоја па надаље, нигде никог. Нити један аутомобил, нити један мотор. Као да је неко притиснуо дугме и угасио сав живот и саобраћај на свету. Остали смо само планинска олуја, лош пут и ја.

​Због стравичног труцкања, бочне бисаге су ми стално спадале. Сваких неколико стотина метара морао сам да се заустављам, скидам мокре рукавице и леденим прстима их поново причвршћујем. Хладноћа се увукла под кости. А са њом, први пут, дошао је и тихи, паралишући страх.

​У покушају да се угрејем, често сам силазио са бицикла и трчећи га гурао испред себе. Умор нисам осећао. Као да је нека надљудска, животињска снага ушла у мене, вођена чистим адреналином за преживљавање. Ветар је брисао, био сам натопљен до голе коже, али тело је одбијало да осети стварну зиму. Био је то одбрамбени механизам пред пуцање.

​Око седам сати увече, по ко зна који пут, бисага поново испада и лупа о тло. Стајем. Погледам бицикл – изгледа као снешко белић, потпуно затрпан белим покривачем. Решим да растурим све ствари и коначно поправим тај носач. И тада ме удара реалност.

​Тело почиње неконтролисано да дрхти. Температура ми нагло пада. Са дрхтавицом стиже и права паника. Свестан сам да сам заглављен. Бицикл са стварима остављам на самом путу, узимам само велику црну торбу и стрчавам низ насип, тражећи заветрину. Вадим шатор. Мозак ми ради сто на сат, мисли се преплићу у хаосу. Покушавам да наместим конструкцију, али сећам се да ми је једна шипка пукла пре два дана. Покушавам да је залепим, калемим, везујем мокрим рукама... Трчим панично тамо-амо око платна, али шатор одбија да се подигне под налетима ветра.

​Паника достиже врхунац. Мени је све хладније, вилица ми се кочи, дрхтим тако да једва држим ствари у рукама. Снег не намерава да стане. Нема заветрине, нема спаса. У том секунду, први пут у животу, кроз главу ми пролази језива, оштра мисао: „Драгане, то је то. Овде ти је крај.“

​У потпуном безнађу, хватам се за последњу сламку спаса. Роварим по торби и вадим специјалну врећу за преживљавање – ону танку, направљену од термоизолационог целофана. Без много размишљања, онако потпуно мокар, увлачим се у њу. Била је то тактичка грешка, јер сам се убрзо унутра упарио као у сауни, али у том тренутку, то ми је спасило живот. Тело је престало да губи топлоту. Стање се стабилизовало.

​Залегао сам у снег поред пута, остављајући само малу рупицу на целофану како бих могао да дишем. Снег је полагано почео да ме затрпава. Лежао сам у тој алтернативној гробници и из свег срца молио Бога да се неко појави. Знао сам да ова врећа држи топлоту највише 24 сата. Минути су пролазили као вечности. Свакојаке црне мисли су ми навирале, а ја сам се грчевито трудио да их отерам, да останем при свести. Изгубио сам сваки појам о времену.

​А онда... кроз фијук ветра, пробио се звук мотора.

Моментално излећем из вреће као опаљен. Кроз белу завесу видим светла аутомобила. Машем рукама као луд, скачем по снегу. Ауто стаје. Возач спушта прозор, гледа ме зачуђено: „Шта ти треба?“

„Хладно је, смрзавам се, помагајте!“, вичем из свег гласа.

​Ауто је био крцат, али у невољи на Памиру људи не окрећу главу. Три мушкарца излећу напоље без речи. Узимају мој бицикл, дижу га на кров, везују га жицама и канапима, грабе бисаге. Ја дотрчавам до свог недовршеног логора, скупљам шатор у једну згужвану гомилу и бацам га у гепек. Спаковали смо се у рекордном року.

​Убацују ме на предње седиште, између возача и сувозача. Иза нас – петоро људи се стисло на седишту. Палим телефон и гледам навигацију. Од превоја до места где сам замало оставио кости прешао сам свега 9 километара. Девет километара чисте борбе.

​Крећемо, али Памир не пушта тако лако. Због само тих десетак минута стајања, шофершајбна аутомобила потпуно је заледила од спољашњег минуса и унутрашње влаге. Возач не види ништа пред собом. Зауставља ауто усред мећаве, излази напоље, отвара хаубу и углављује неки картон испред хладњака да би мотор задржао топлоту. Враћа се унутра, окреће кључ... и ништа. Мук. Ауто неће да упали.

​„Куку леле“, пролази ми кроз главу. Надрљали смо сви. Возач се хвата за главу, а мени је најгоре – осећам кривицу што сам ове дивне људе увалио у смртну опасност због своје лудости. Излазимо сви напоље, на онај ветар и олују, и почињемо да гурамо аутомобил кроз снег. Срећом, након неколико метара, мотор се јавља и пали „на гурку“.

​Настављамо пут кроз пакао Памира. Ја на предњем седишту дословно испаравам, сва она влага из мене претвара се у маглу у кабини. Мештани ме гледају у неверици и причају да овакав ужас у јуну не памте. Снега у ово доба године никада није било.

Возач, стежући волан и гледајући кроз полузалеђен прозор, каже: „Шта је ово... Као да смо у видео игрици. Као да ракете бију у нас...“ И заиста, призор је био апокалиптичан.

​Коначно, стижемо у Каракул. Заустављају се испред једног смештаја. Како сам отворио врата и закорачио на тло, тело ми је доживело колапс – почео сам неконтролисано да дрхтим. Ноге, руке, вилица, све је лупало својим ритмом. Из куће излећу газда, његов син и један гост – белгијски бициклиста. Буквално ме уносе у кућу заједно са стварима. Био сам потпуно погубљен и дезоријентисан.

​Када су унели и последњу торбу, зовем возача унутра. Изнемоглим гласом питам: „Колико сам дужан?“

„100 сомона“, каже он скромно.

Вадим новац и дајем му много, много више. Тај човек ми је спасио живот. Да није било њега и његових сапутника, ко зна да ли бих икада више видео бела дана.

Питам га: „Како ти је име?“

„Вајдо.“

Грлим га, а Белгијанцу дајем телефон да нас слика.

​Газда куће ме одмах уводи у топлу собу, трчећи доноси грејалицу, а његова жена износи врелу чорбу и чај. Враћају ме међу живе. Када сам дошао себи, питам Белгијанца када је он стигао у Каракул.

„Око пет поподне“, одговара ми.

​Испоставило се да је он паметније одиграо – спавао је три километра пре превоја, ујутро поранио и предухитрио и мећаву и непогоду. Ех, да сам и ја тако урадио... Много је тих „да сам“, али у планини нема кајања.

​На крају, све се добро завршило. Бог ме је по ко зна који пут сачувао. Док лежим у топлом и слушам како ветар напољу брише, кроз главу ми пролазе слике са Влашке планине, Жабљака, Рогозне, Сијера Неваде, Алтаја... Све оне ситуације када сам био на ивици, можда и у горим безизлазним ситуацијама, али увек би се нека невидљива рука пружила да ме спаси. Ова памирска лекција биће она коју никада нећу заборавити.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: