детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДРВЕНА МАРИЈА  

Капало је са стропа док их је ушушкавала у кревет; као нежни додири инсеката са таванице.

„Лепи мој татице, рођени, мили татојко, одмори се, спавај”, и покрила га преко лица, а затим се окренула, још осећајући његов храпави образ на уснама. „ И ти, мила мајчице, родитељко, одмори.”

Погасила је светла и села у фотељу. Вечерас неће нанети хепатромбин. Уместо тога, дићи ће ноге. Силуете у још осветљеним домовима, раскошне кô мајчине мушеме, водиле су љубав, купале пород, обедовале. „Лепе моје“, миловала је Зору с једне, и Смиљу с друге стране. Припијене и обгрљене мраком, у соби са два старца, деловале су као сфинге.

Ујутру је стала на терасу, боса. Пад са трећег спрата могао би се преживети; као и педесет два рођендана. Сипала је храну мачкама; кафа се још пушила на свежем мартовском ваздух. Испод ње још успавано игралиште. Дрхтавим прстима подизала је и спуштала шољу стискајући гелендер уместо лоптице. На прсте, па целим стопалом на земљу, мала је била разлика. „Ја сам се баш усрећила с вама, зар не, дебеле моје госпоје”, сагла се да помилује Смиљу и Зору, које су јој се умотавале око ногу.

***

„Сви на ноге лагане”, ушла је у разред громка и ведра, а главе ученика над свескама пале су као сунцокрети. „Велимире!” „Шта молиш? Нисмо у цркви. Подигни свеску да видим шта си урадио.” Одлучна штикла јеодзвањала, млађана леђа се повијала како прође крај столова. Радијатори су грејали, а она је остављала киселкасти траг у ваздуху. Гледали су у њену сенку на поду, која се издужила до табле. У природи, више је ишла у ширину. Само јој је танка коса слабо расла и одударала од укупно силног присуства.

„А ти, ти, ти”, упирала је прстом, а очи јој би од светлосмеђих засјале зелено, „мораш ти да заборавиш домаћи. И ко је крив, да чујем, ко је крив?”

„Мало претерујете”, рекла је Маја вртећи оловку, која је пробила свеску. Седела је иза Младена и подигла браду, а црне очи заврдале су лево-десно испод густих обрва.

„Шта кажеш, Мајо?”

„Рекла сам...”

 „Чула сам те”, прекинула ју је. „О таквим стварима говоримо на чосу.” Наставила је ка табли. Оловка је полетела и завршила крај њених лакованих ципела. Згазила ју је. На трен јој се учинило да ће дан ипак бити леп.Један, два... одбројавала је у себи.

„Ми смо најбољи разред у целој школи!”, добацила је Маја прекривши руком свеску са кратером по средини.

Застала је, сукња се и даље њихала од тежине. „А зашто је то тако?”, тапкала је једном ногом у месту и више за себе понављала исто питање. Фиксирала је датум на табли, па запуцкетала ноктима. Гледали су у наборана леђа као у какво немо чудовиште. Кад се окренула, проговорила су: тук,тук, тук.

„Извини, можеш за час...?”помолила је главу колегиница са великим наочарима и још већим осмехом.

„Хм... Наставите да радите. Врата ће остати отворена.”

Видевши јој листове под лелујавом сукњом, колегиница је помислила на тешку месингану лампу и богати абажур. Сукња је била исте боје – жута – са гломазним ружама.

„Испунила сам ово за екскурзију.”

„Овде пише твоје име.”

„Па да, мењам те. Тако смо се ваљда договориле или сам нешто пропустила?”

„Овде је линија за разредног старешину, а доле иде потпис наставника пратиоца.”

„Па добро, свеједно је...”

„Није свеједно”, лупила је о под. Ходником је одзвонио јаук штикле.

„Добро, додаћу, исправићу...”

„Прошле недеље си заборавила да пошаљеш мејл.”

„И извинила сам се за то”, до малопре насмејана наставница се наоблачила.

Два ученика са набијеним капуљачама прошла су ходником. Три, четири...

„А сад ово?”

„Претерујеш мало.”

„Ја претерујем?!”, болан крик расцепао је ваздух. „Не могу, не могу, не могу више...” Ушла је у разред и залупила вратима. Сунцокрети су сасвим потонули, чуло се још само шуштање папира и тихо тапкање иглица – попут ногу лептира.

***

„Бранка, ја не могу више...”, кршила је руке у крилу док јој је Бранка масирала леђа. Истовремено је савијала ножне прсте, склопивши очи. Пред собом је видела зелено, траву и мраве како се пробијају кроз дуге, тешке и оштре влати. Тешко је бити мрав. Затим је стисла очи још једном и видела бетон, преко њега бордо сенку која се шири.

„Може мало више лево?”, накренула је главу.Задрхтала је под Бранкином топлом шаком на образу.

Упознале су се на скупу Слободних душа. „Шта је секта него непризната религија?”, говорила је Бранка док јој је урањала главу у хладну воду. „Крсти се онда кад човек разуме шта то значи.” „Ја разумем, ја разумем, Бранка”, гледала ју је кроз раштркане праменове косе и љубила јој руку. Бранки никад није било тешко да прочита њен дневник, да усред ноћи скокне до ње, нахрани Зору и Смиљу, све оно што је она чинила за родитеље, годинама. За разлику од њих, Бранка је умела да каже хвала, да помилује и опрости. „Грешила си, грешила, признај!”, ударала би Бранка бичем по паркету, док је скрушена планина плакала на коленима и мислила на своју Зору и Смиљу. Устала би тешко, ослањајући се рукама на колена, изљубила Бранку и кроз сузе рекла:„Слободна ти душа.” Кад би само она деца знала шта и зашто то чини за њих. „Не схватају сад, али хоће једног дана”, бодрила ју је Бранка. „Само немој одустати, дисциплина и чврста рука. Ко ће ако не ти?”

Пуцкетала је ноктима.Леђа су јој била мокра и на прескоке јеузимала у уста разред, па колегиницу. Њено име морало је ићи на линију. Бранка је рендала купус и слушала. Обрисала је руке о кецељу и загледала се у под. Мора да јој је нешто упало у око.

„Време је да убијемо оца. Због њега ниси могла на екскурзију, је л' тако? Стар је и немоћан, морала си да га негујеш”, говорила је Бранка клизећи све мањом главицом по сечиву.

Погледала је Бранку, па у главицу која је готово нестала. Тако се брзо нешто чврсто и слојевито раскупусало. Обрисала је зној и сузе са умрљаног лица. Сат је запео за вештачке трепавице. Скинула их је, а очи су јој постале мале, као два одвода.

„Знаш шта ти је чинити”, положила јој Бранка руку на раме, „Слободна ти душа.”

Тата и мама чекали су на прозору. Мирисали су на старо дрво, и данас као пре пет година. Прво је дала да се изради мајка, она је отишла прва, а затим и отац. Дрво је задржало своју природну шару и то јој се допадало. Обукла их је, израдила оделца од рестова, и држала их на сунцу, поред биљака, да се хране и да имају друштво. Зори и Смиљи није сметало. Напротив, нису биле саме.

„Знате да на терасу смете само с мајком. Ко ће да пази да не паднете ако не ја?”

Држала га је у руци неко време, наслоњеној на гелендер. Размишљала је да га спали, али то је масивно дрво, дуго би трајало. Да га баци доле, не би се разбио, кô велика фигура шаха је. Узела је тестерицу, коју је позајмила од наставника техничког, и скувала кафу. На столу је туговао отац, деловао јој је мањи, некако осушено, и пушила се кафа. Прстима га је стезала у струку, затим принела уснама и удисала.

Почела је да реже по половини.

„О, опрости тата мој мили, опраштам се по други пут од тебе.”

Мајка ју је гледала, ни тужна, ни срећна, разрогаченим, можда упитним очима, а она се сва тресла у покрету, више она него тестерица, брисала зној са чела и клела оца. „Морам, морам”, кукала је, и ритмично се клатила као љуљашка. Сакупила је руком пиљевину, ивер и веће комаде дрвета и све истресла у канту.

Преминуо ми је отац. Сутра нећу доћи на посао – послала је мејл директору и легла.

Гледала је у таваницу. Пипкала је између очију, по носу, темену, али ништа није било влажно. Ипак, као да јој нешто гамиже по лицу. У даљини је севало, а у њеној соби уједначено туп-туп-туп,као после јењавајућег пљуска. „Зоро, Смиљо?“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: