О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ВИДИМ НЕКУ СЈЕНУ ТАМО У ДАЉИНИ

Гордана Вујатовић Павловић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ПОНЕКАД САЊАМ

 

(Освојено 3. мјесто на XX такмичењу рецитатора, 1996 год.
По живопису сестре страдалом брату)
 
 
Заклела сам се једном
Да те више нећу спомињати,
Јер од суза мојих немаш мира.
Опрости ми, још овај пут,
Ако ти мој немир рањену душу дира.
 
Ја знам да су сузе лош лијек
И да неће отопити санте и студени.
Зашто си, зашто, морао
Заувијек угасити прољеће у мени?
 
Некада сам ти носила цвјетне круне
И причала утјешне ријечи,
А моје очи… суза пуне,
Само су боли могле изрећи.
 
Кољена су ми била влажна од траве.
Осјећала сам хладан додир стијене,
А звиждући вјетар крај моје главе
Љуљао је тамне, ноћне сјене.
 
Знам да се никад нећеш вратити.
Ако Бога у пламену има –
Спокојан буди.
Свака ноћ, тешка и камена,
Односиће чежњу, парајући груди.
 
Можда моји кораци више неће туда проћи
И твоја ће хумка лежати у трави.
Можда ти више нико неће доћи
Да поред узглавља руже остави.
 
Ноћима се будим бришући зној са лица.
Понекад сањам да летим као птица.
Гледам ријеку, која је име твоје носила,
Далека поља што су ме зором росила.
 
Гледам оронуле зидове, пусте…
И дневник покидан на поду собе моје.
У пепелу назирем, сред магле густе,
На једном листу – име твоје.
 
Док насмијана шетам, улицу гута тама.
Око мене пролазе многи људи,
А ја сам ипак бескрајно сама
И нико не примјећује како ми душа чезне и жуди.
 
Вјетрови ће заметнути залутале стопе,
Ја памтићу сузе, не зна им се број.
Када се и посљедње лађе потопе,
Однијећу у срцу лик твој.
 
Тамо је прољеће, природа се буди
И можда лију прве топле кише,
Пупољак црвене руже руди,
Али га нико не мирише.
 

 
 
 

ВРАТИ МИ СРЦЕ МОЈЕ

 
Дуго се, пјесмо, видјеле нисмо,
покушавала сам избјећи сусрет наш,
јер болиш ме сувише, болиш,
иако си задњи дио мене – то знаш.
 
Ја нисам више иста, тијело ми је стијена,
а сузе извори дјетињства, моје туге.
На мом лицу осмијеха нема,
само жеље да мучим и себе и друге.
 
И не знам: како ћу моћи бити мајка и жена?
Ја сам старица, уморна од свега тог.
Страх ме…
никад нас неће прихватити ова проклета времена,
тебе и мене… пјесмо постанка мог.
 
И кап крви нестаће у мени,
ћутаће тијело као свети храм.
Оно узбуркано модро море, пуно наде, што се пјени,
утихнуће жељно младости – то знам.
 
Узми ми зато крв из вена,
покидај нерве, тетиве и све што од мене остало је.
Желим да волим и да се опет осјећам ко жена…
Заузврат, само врати ми срце моје.

 

 
 

НОЋНЕ СЛУТЊЕ

(1996.)
 
(2. мјесто на XX такмичењу рецитатора)
 
Не питај ме, молим те, ноћас ме ништа немој питати,
пусти ме да ћутим, тежак ми је дан био.
Пријатељу мој, годинама сам градила један сан
који се ноћас срушио.
Само један сигнал проклетог телефона
уништи ме, душа ме заболи…
А онај глас онако смјео! Боже, одакле му храбрости да каже:
„Заборави све оно далеко што ти срце воли.”
Немој… ништа ме немој питати.
Ове су ми секунде бескрајно дуге.
Немој, кад те молим – прснуће ми срце од туге.
Како да заборавим земљу гдје сам рођена,
гдје сам расла, гдје је све моје остало?
Пусти ме, пусти, молим те…
Питаш ме да ли бих се вратила…
Боже, зар ти нисам признала, зар моје сузе не значе ништа?
Или ти нисам душу отворила и препустила све?
Можда ћу бити старица онога дана када се вратим,
можда ћу проћи улицом поред своје куће
и, као странац на родној груди,
бацити поглед на њу, да ме жеља мине.
Али вјеруј ми, ето вјеруј ми, била бих посљедња
на овом свијету која би све заборавила…
Посљедња особа која би без ране преживјела.
Какве су ово силе? Видиш ове звијезде.
Оне сијају и тамо, и тамо могу стићи, а ја?
Ја не могу кући отићи.
Ноћ је. Касни сати су већ… Иди, остави ме.
Ја ћу још дуго, дуго гледати у празно.
Нешто ме боли ова ноћ….
Видим неку сјену тамо у даљини.
Иди, молим те, иди… Пусти ме са казном.




 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"