детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОНЕКАД САЊАМ

(Освојено 3. мјесто на XX такмичењу рецитатора, 1996 год.

По живопису сестре страдалом брату)

Заклела сам се једном

Да те више нећу спомињати,

Јер од суза мојих немаш мира.

Опрости ми, још овај пут,

Ако ти мој немир рањену душу дира.

Ја знам да су сузе лош лијек

И да неће отопити санте и студени.

Зашто си, зашто, морао

Заувијек угасити прољеће у мени?

Некада сам ти носила цвјетне круне

И причала утјешне ријечи,

А моје очи… суза пуне,

Само су боли могле изрећи.

Кољена су ми била влажна од траве.

Осјећала сам хладан додир стијене,

А звиждући вјетар крај моје главе

Љуљао је тамне, ноћне сјене.

Знам да се никад нећеш вратити.

Ако Бога у пламену има –

Спокојан буди.

Свака ноћ, тешка и камена,

Односиће чежњу, парајући груди.

Можда моји кораци више неће туда проћи

И твоја ће хумка лежати у трави.

Можда ти више нико неће доћи

Да поред узглавља руже остави.

Ноћима се будим бришући зној са лица.

Понекад сањам да летим као птица.

Гледам ријеку, која је име твоје носила,

Далека поља што су ме зором росила.

Гледам оронуле зидове, пусте…

И дневник покидан на поду собе моје.

У пепелу назирем, сред магле густе,

На једном листу – име твоје.

Док насмијана шетам, улицу гута тама.

Око мене пролазе многи људи,

А ја сам ипак бескрајно сама

И нико не примјећује како ми душа чезне и жуди.

Вјетрови ће заметнути залутале стопе,

Ја памтићу сузе, не зна им се број.

Када се и посљедње лађе потопе,

Однијећу у срцу лик твој.

Тамо је прољеће, природа се буди

И можда лију прве топле кише,

Пупољак црвене руже руди,

Али га нико не мирише.

ВРАТИ МИ СРЦЕ МОЈЕ

Дуго се, пјесмо, видјеле нисмо,

покушавала сам избјећи сусрет наш,

јер болиш ме сувише, болиш,

иако си задњи дио мене – то знаш.

Ја нисам више иста, тијело ми је стијена,

а сузе извори дјетињства, моје туге.

На мом лицу осмијеха нема,

само жеље да мучим и себе и друге.

И не знам: како ћу моћи бити мајка и жена?

Ја сам старица, уморна од свега тог.

Страх ме…

никад нас неће прихватити ова проклета времена,

тебе и мене… пјесмо постанка мог.

И кап крви нестаће у мени,

ћутаће тијело као свети храм.

Оно узбуркано модро море, пуно наде, што се пјени,

утихнуће жељно младости – то знам.

Узми ми зато крв из вена,

покидај нерве, тетиве и све што од мене остало је.

Желим да волим и да се опет осјећам ко жена…

Заузврат, само врати ми срце моје.

НОЋНЕ СЛУТЊЕ

(1996.)

(2. мјесто на XX такмичењу рецитатора)

Не питај ме, молим те, ноћас ме ништа немој питати,

пусти ме да ћутим, тежак ми је дан био.

Пријатељу мој, годинама сам градила један сан

који се ноћас срушио.

Само један сигнал проклетог телефона

уништи ме, душа ме заболи…

А онај глас онако смјео! Боже, одакле му храбрости да каже:

„Заборави све оно далеко што ти срце воли.”

Немој… ништа ме немој питати.

Ове су ми секунде бескрајно дуге.

Немој, кад те молим – прснуће ми срце од туге.

Како да заборавим земљу гдје сам рођена,

гдје сам расла, гдје је све моје остало?

Пусти ме, пусти, молим те…

Питаш ме да ли бих се вратила…

Боже, зар ти нисам признала, зар моје сузе не значе ништа?

Или ти нисам душу отворила и препустила све?

Можда ћу бити старица онога дана када се вратим,

можда ћу проћи улицом поред своје куће

и, као странац на родној груди,

бацити поглед на њу, да ме жеља мине.

Али вјеруј ми, ето вјеруј ми, била бих посљедња

на овом свијету која би све заборавила…

Посљедња особа која би без ране преживјела.

Какве су ово силе? Видиш ове звијезде.

Оне сијају и тамо, и тамо могу стићи, а ја?

Ја не могу кући отићи.

Ноћ је. Касни сати су већ… Иди, остави ме.

Ја ћу још дуго, дуго гледати у празно.

Нешто ме боли ова ноћ….

Видим неку сјену тамо у даљини.

Иди, молим те, иди… Пусти ме са казном.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: