детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРЕПОЗНАВАЊЕ УМЕТНОСТИ (3)

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ИСЛАМСКА УМЕТНОСТ

Године 610 Мухаммед Ибн Абдуллах почиње да проповеда веровање у једног бога (Ислам) у Меки. Године 622 он бежи у Медину и ту оснива прву верску заједницу. Од тада почиње исламски календар. Исламска религија ширила се брзо и за првих сто година освојила је све исламске народе.

Исламска, или муслиманска уметност почела је са династијом Омајада (661-750). У том периоду подижу се џамије са минаретом. Декорисане су мозаик молитвама. Од XI века Ал-Махди и Ал-Мохади прихватају маварски стил. Турци Селџуци и Ал-Махади у Ирану и Египту успостављају ближу везу у уметности. Праве се минијатуре и теписи, техником која достиже врхунац. У архитектури се осећа синтеза искуства у доба Османског царства.

Исламска уметност исказивала се углавном у архитектури и примењеној уметности. Сликарство и Скулптура приказивали су се бескорисним. У Југославији су Турци унели своју културу 1371 године. Међу најстарије споменике спада џамија Мурата II, у Скопљу, а најлепша је џамија Гази-Хустрев-бег у Сарајеву, из XVI века.

Архитектура

За исламску уметност највиши утицај имала је вера, свакодневна молитва и ходочашће у Меки. Од VII до IX века исламско царство обухватало је Сирију, Месопотамију, Иран, Северну Африку, Египат и Шпанију. Престоница свих била је Медина, Дамаск, па Багдад. Значајнији споменици овога дела су џамије у Јерусалиму, у Дамаску, па у Каиру, и најзад у Марракешу. Од XVI века у исламу доминирају Турци, са седиштем у Цариграду (Аја Софија). Друго снажно жариште створено је у Индији (Акбарова џамија и Таџ Махал у Агри).

Основна одлика исламске архитектуре је везаност за тло и људска фигура, конструкције су јој улепшане уклесаним детаљима. Турци и Монголи наглашавају значај врта. Усклађивали су објекте са природом. Скоро у свим уметностима усклађивали су лук и куполу. У Самари (Ирак) изграђена је џамија ‘’Спирала’’ са спољашним степеништем. Ни једна уметност нема толику разноврсност лукова као исламска. Туркмени су покривали лукове са кровом. После заузимања Цариграда (1453) Османлије развијају хармоничан систем купола. Типичан исламски архитектонски мотив су сталактити. Тај мотив је украсан, а не функционалан елеменат.

Исламске палате подизане су и у пустињама, мада су у градовима најчешће уз џамије. Друге јавне грађевине су конаци или ханови за одмор, са купатилима, болницма и базарима. Сакралну архитектуру одликују објекти џамија, минарета, медреса, утврђени манастири и маузолеји. Муслиман се може молити где год се налази, али је пожељно заједно и на месту за обреде. Петком у подне обавезан је заједнички проповед. Прва арапска династија Омајада пренела је престоницу у Дамаск, а Арапи су тада дошли у додир са византијском цивилизацијом, од које су прихватили модел базилике. Све џамије окренуте у правцу Меке. Турци граде по четири минарета на угловима џамија, а у Египту само један. Медреса се у Персији развила као школа, у којој се учи Куран (света књига ислама). Типичан пример џамије је Прва османска џамија Ахмедија I у Истамбулу.

Декорација и уметничко занаство

Постоји аутентична веза целокупне исламске уметности међу номадским народима. Бедуини, Турци и Монголи теже ка апстрактности. У исламским декоративним мотивима налазе се грчки, римски, као и елементи степских народа Азије. Исти мотиви користе се и за тепихе и за повезе књига. Калиграфија се користи као украс. Шаховска поља и геометријске слике користе се за текстил и керамику. Често се користе биљни мотиви комбиновани са цитатима из Курана. Арапско писмо погодно је за декорацију, а често се користи име Алаха са мотивима птица, бродића, лампи, митских животиња. Турци, љубутељи вртова, развили су цвеће и палмино лишће.

Пластика

У оквиру украшавања у исламу пажњу привлачи обрада метала. Исламски мотиви интересују све уметнике, где се користе разне технике: издубљивање, ливење и искуцавање. Често се обрађује сребро у виду малих фигура. Главни центри за инкрастацију су Каиро, Мосул и Дамаск. Уметници у тим центрима имају своје школе. Они праве специјалне лампе за џамије, пултове за Куран итд, као и кућне предмете. Код њих се осећа утицај монголске уметности, нарочито код шлемова, штитова, сабљи и ратних секира. Исламски јатагани раде се у Херату и у радионицама Индије и Турске. Злато се утискује у сјајне књижне повезе, а у примени је и слоновача, по угледу на византијске узоре. Распрострањено је дрворезбарење, првенствено као украс врта. Обрада дрвета највише се користи у Египту и Персији. Друга врста израде украса је обрада стакла, са емајлом, као и кристално стакло за израду гравираних ибрика. То се ради техником дувања стакла у калупима и брушењем кристала. У Сирији се ради позлаћивање стакла.

Керамика

Исламска керамика је између античке и европске керамике, веома комплетна уметност. Још су стари Египћани познавали технику помоћу ватре и глазирања, а Месопотамија је користила емајлирање керамике на ниској температури - мајолика. На првом месту керамички предмети производе се за архитектонску декорацију и грнчарију. То се прво радило у Персији, у Самари и Сузи. Та керамика имитира кинески порцелан. Типични су пехари и тањири, који су прављени у Самарканду. У старом Каиру рађена је емајлирана керамика с’плавом декорацијом на светлој подлози. У Ирану су примењене и кобалтне боје за глазуру. За облагање споменика користиле су се керамичке плочице у мозаику са украсима. Керамичка уметност покушала је да подржава исламски сликарски реализам, уз утицај Кине. Данас је веома цењена отоманска керамика, нарочито на великим зидним плочицама с’цветним украсима, по угледу на кинеске примере.

Минијатура

У исламском свету књига је била најомиљенија и сваки верник имао је Куран, а и јавне библиотеке биле су веома богате. Калиграфијска уметност је била веома развијена. Минијатуристи су радили у служби владара и султана, покровитеља школа. Први значајнији центри формирани су у Мосулу и Багдаду. Књиге су украшаване минијатурама, фигуре су брижно уцртаване, а минијатуристе су потстицали Кинези. Међу минијатуристима уметницима најпознатији је Бехзад, који је обрађивао исламске мотиве иранског стила. Сафавидска минијатура је утицала на израду тепиха. Декоративност достиже чудесну визуелност. Минијатура Индије достиже већу реалност под утицајем европског сликарства. Кинеска уметност потстакла је исламску уметност у целини, која је тада достигла недостижне висине, доприносећи сазревању сјајне индо-персијске цивилизације.

Теписи

Израда тепиха и ћилибарске вештине припадају пра-историји. Овај занат развио се код номадских народа (Персија, Авганистан, Мала Азија, Кавказ). Одатле техника израде тепиха пренета је у Кину, Туркестан и Југоисточну Европу и Африку. У почетку ћилимима су прекривани зидови светилишта. Муслимански верници простирали су их и на њима се молили. Најзначајнији потстрек ове уметност добила је Персија, где је остварен изванредан квалитет. Из Персије занатлије су ишли у Индију да тамо раде на производњи тепиха.

Сви теписи имају бордуру, као оквир, централно поље подељено у више квадрата са украсним мотивима. Карактеристични су теписи за молитву. Зависно од технике израде тепихи се деле у три врсте: с’чворовима, ткани и с’ланчићима. Густина чворова варира зависно од група и комада, а крећу се од 1500 до 3000 по метру квадратном за вунене, и 4000 до 8000 за тепихе од вуне и свиле. Сваки крај, племе и град има своје специфичне мотиве, боје, врсту вуне и начин израде. Персијски ћилими су врло квалитетни са изванредним фигурама, украшени цвећем. Најзначајнији центри су: Херат, Исфахан, Каскан, Кирман, Табриз. У Индији се тепси ткају у центрима : Агра, Лахор и Амритсар. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: