|
|
|
О БОГУ, АБОРТУСУ И ДРУГИМ ПОШАСТИМА  | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
О БОГУ, АБОРТУСУ И ДРУГИМ ПОШАСТИМА
Александра Ђорђрвић
у последње време сам прочитала мноштво левичарски обојених текстова; не у потрази за потврдом, напротив, баш зато што себе видим на десном спектру. И сматрам да у животу себи морамо на други крај клацкалице да поставимо терет који нисмо понели од куће. Само тако можемо тежити равнотежи.
На неке теме тешко разговарам. Зато што су болне, шкакљиве или застрашујуће. Или можда зато што не могу неприкосновено да тврдим да је једно или друго исправно. Рецимо, на многа кључна питања људи желе једноставне одговоре: Јеси ли за право на абортус или против тог права? Да или не? Пошто је мој највећи страх да постанем човек без интегритета и става, дуго сам покушавала себи да одговорим на ово питање. И још дуже размишљала о томе шта нагони жене да гологруде демонстрирају за испуњење својих захтева. Мора да је неправда, помишљала сам.
И сама жена, саосећам са својим сестрама, али љубав према животу, поготову оном које је још без свести о свом зачетку и будућем путу, шапуће ми о одговорности и другој врсти неправде. Дакле, права детета су за мене изнад права жена, односно моја се завршавају тамо где су нечија друго угрожена. Притом замишљам здраву жену која је својим избором и слободном вољом ступила у однос који као нежељену последицу подразумева трудноћу.Све нам је допуштено, али није нам све на корист.
Можда су моји критеријуми и очекивања високи и утопијски. Можда нисам свесна сиромаштва, и материјалног, и духовног. Али као заступник пренаталне психологије и неко ко размишља о животу оних који нису зачети у љубави, а потом су одбачени, не могу да останем глува и слепа на чињеницу да се људи не могу натерати на љубав. И онда питам: Да ли је живот без љубави подједнако вредан или је једнак смрти? Тачно, од човека и живота тражим много: самоконтролу, осећај за другог и љубав према ближњем. И верујем да ћемо само ако много изискујемо, много и да (за)вредимо.
Међутим, не бих се усудила да говорим у име жена које су насилним путем зачеле и не слажем се подвргавањем истих овим правилима. Не бих излазила на улице да машем и скандирам у прилог једном или другом јер свака је прича јединствена. Изашла бих само онима на црту, који главе одрубљују због неслагања. Коначно, можда људе треба пустити да живе са својом савешћу пре него што почнемо да их спасавамо самих себе.
Но, не можемо све препустити раскалашном духу човека и времена. Законска регулатива и санкције олакшавају нам живот и оштре савест. За време ковид пандемије штитили су нас све док више нису. Кад су под изговором заштите зашли у право на слободу (избора), сударили су се са савешћу. Неке теме захтевају диференцирани приступ и уместо забране за све и на све, заврнути вентил који се ступњевито попушта: Нордијски модел регулисања проституције, право на абортус услед екстремних околности са обавезним разговором са психологом, забрана друштвених мрежа за децу испод шеснаест година старости, заправо заштита рањивих, незрелих и одбачених.
А што се Бога тиче, био ми је верни пратилац и средње ухо досад, тако да и даље полажем веру у њега. Свесна сам да ћемо се увек коснути кад групе са којима се поистовећујемо прозивају или приказују у одређеном светлу и то је у реду. Та осетљивост ми говори да смо живи. Зато ослушкујем и проговарам. Схватила сам да могу да имам став, а да не морам да га поделим. Ево, данас га делим не у потрази за потврдом, већ у потрази за смислом.
|