детаљ слике: КРК Арт дизајн

КЊИГА КОЈА ВЕЗУЈЕ РАСЕЈАЊЕ С МАТИЦОМ

(„Књижевна хроника из расејања“ Катарина Костић, УКС, Београд 2024.)

 Ово драгоцено издање је отисак времена које пролази, али које је већ уграђено у темеље данашње књижевности.

Душица Ивановић

 

Душица Ивановић - књижевница

Хроника ауторке Катарине Костић је потребна књига, рекла бих чак и неопходна. У Торонту, у коме сам живела до пре пет година, није било књижевног окупљања на коме проблем повезивања матице и расејања не би био споменут. То је била и једна од тема којом смо се редовно бавиле Катарина и ја у њеном малом, топлом, књигама и уметничким сликама ушушканом стану у једном од најлепших делова тог великог града.

Имала сам срећу да живим у близини, на само 15 минута хода од њеног стана.

Имала сам срећу да ми Катарина буде саветник, ментор и пријатељ и да то остане до данашњег дана.

Имала сам срећу да ме управо она, један од оснивача идугогодишњи председникСрпско-канадског удружења писаца„Десанка Максимовић“, уведе не само у то удружење, него у друштво књижевника, да ме повеже са својим сарадницима и пријатељима и у Канади и у матици.

Имала сам срећу и част да помогнем Катарини у припреми ове књиге за штампу.

Сви ми који смо, као исељеници из Србије, стигли у нови свет не само с коферима пуним жеља, наде и егзистенцијалних брига, него и са потребом да остваримо себе у креативном, стваралачком смислу, имали смо срећу ако смо упознали Катарину Костић. Она нас је пригрлила. Она је помогла ако смо били спремни да помоћ затражимо, ако смо пригушили сујету и отворили могућност да у новој земљи учимо не само нови језик, већ и како се чува наш матерњи. Ако живите ван матице, то је кључ одржавања и неговања националне свести и савести и услов за одржавање сталне везе са матицом Србијом. У томе је наша Каћа деценијама играла једну од кључних улога и ја могу из личног искуства, као и из искуства људи које добро познајем, о томе да посведочим.

Кад знамо све до сада речено, онда нимало не чуди чињеница да ауторка ову књигу види као своје завештање удружењу и људима којима је посветила значајан период свог креативног живота, у коме су се улоге новинара, хроничара, есејисте, писца и ментора међусобно укрштале, једна другу подржавале и стога оставиле низбрисив траг свуда где је живела и стварала, од Србије, преко Француске, па до Канаде.

У поднаслову је јасно дефинисано шта је обухваћено овом хроником: књижевне критике, сусрети, реаговања,књижевни догађаји... Три тачке на крају напомене упозоравају да оквири нису чврсти, да су се у овој књизи нашле бројне теме, све оне којима се у току свог дугогодишње рада бавила Катарина Костић. Три тачке на крају значе још нешто: да се у овом зборнику њених радова нису нашли ни сви аутори, ни све објављене књиге, ни сви догађаји. Ради се о делу које обједињује ауторске радове Катарине Костић, било да су то књижевни есеји, критике и рецензије аутора из расејања и отаџбине, што је највећи и за ауторку најважнији део ове књиге, или новински чланци, интервјуи, важни књижевни догађаји, реаговања на актуелне теме у култури, или сећања на преминуле чланове удружења и сараднике.

Сви текстови су већ били негде објављени или прочитани, а у овој су књизи сабрани и организовани на начин који је сама Катарина објаснила у уводној речи.

Тако смо добили хронику која је не само запис о временском периоду у коме је хроничарка живела и радила, већ и материјал за будућа истраживања.

Петнаест година након објављивања њене прве хронике „Отисци времена“,Катарина је осетила потребу за неком врстом наставка, са идејом да та нова књига уједно буде, по њеним речима, „увид упедесетогодишњи рад Удружења ‘Десанка Максимовић’, али и важандокумент о полувековним књижевним остварењима Срба у расејању.“

Моја генерација је сведок промена чије порекло је у новој технолошкој револуцији. То значи да велики део онога како данас радимо није ствар избора, него потребе да се прилагодимо новом времену и новим видовима комуникације, новим платформама на којима објављујемо и разговарамо. Ово драгоцено издање је отисак времена које пролази, али које је већ уграђено у темеље данашње књижевности. Уверена сам да га треба приближити генерацијама које долазе, сачувати за оне којима је дигитална форма ближа него штампана. Поред текстуалног дела, ту су и фотографије, од којих је само део могао да нађе место у овом обимном издању.

Хроника књижевног живота у расејању треба и даље да се пише и ја се надам да ће Катарина не само наставити да то ради, него и наћи свог наследника у овом тешком, понекад незахвалном послу, али послу чији су резултати драгоцени за наше трајање и тамо и овде, за наше повезивање без обзира на географске раздаљине.

Удружење књижевника Србије је важна, неопходна спона, као и њено гласило Књижевне новине. Велики број Катариних чланака из ове књиге објављен је управо у Књижевним новинама. Поред тога, Удружење „Десанка Максимовић“ је стекло званични статус подружнице УКС и њихова сарадња је данас све јача.  

У години када УКС прославља 120 година свог постојања нисмо имали ни спектакуларну прославу, ни ватромет, ни богате награде, иако би све то било, рекла бих, и заслужено и очекивано. Али, зато је Катарина Костић изнедрила књигу која је поклон и Удружењу књижевника Србије и нашим писцима у расејању. И превалила је далек пут између Торонта и Канаде да би нам је представила и с нама поделила књижевно дело које је плод њеног дугогодишњг рада.

Овог месеца ће наша Катарина у свом Београду прославити 89-и рођендан. Многаја љета, драга Каћа!

(излагање Д. Ивановић на Трибини посвећеној промоцији нових издања Катарине Костић,

УКС, Београд, 8. децембар 2025)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: