детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art

ПОСЛЕДЊИ ЧАС

- Молим ти се, Боже, за смрт, не за живот! Молим ти се! Узми ме, спаси ме овог пакла!

Зар моја ниједна жеља није вредна твоје пажње, једва је прошаптала  Јованка гушећи се.

- Ти сама себи испуњаваш жеље, ниси марила за мене кад је требало, чула је одговор у свом срцу.

- Опрости мени грешној, по сто пута те молим, не могу ни напред ни назад, а тело ми се већ распада сво у ранама.

- Ниси се покајала. Дала си себи за право да кројиш судбине, као да те живот није безброј пута опоменуо да то није твој посао.

- Кајем се, Оче, годинама већ сан ми неће на очи, суочила сам се са собом.

Видела сам чудовиште, признала себи највеће могуће зло.

- И шта си урадила са тим, јеси ли признала коме треба, шта си променила, јеси ли затражила опроштај!

- Нисам могла, немам снаге да својим рукама уништим живот који сам изградила. Зар да уништим онога ко ми је важнији од очињег вида.

-  Уништила си га давно, само што он то не зна. Време је да му отвориш очи.

 Бол је постајао све јачи. Заглушивао је мисли.

Зоран јој је поново дао морфијум, нежно јој брисао хладан зној с чела. Није могао знати с чиме се она бори.

Веровао је да нико нема тако добру мајку, настојао свим силама да јој помогне у предсмртном часу који се превише одужио.

Чинило му се да муке које подноси није заслужила.

- Ништа нисам толико снажно желела као једно своје дете, зар ми то ниси могао дати, да се не осећам као инвалид, као да сам уклета, да ме сви не сажаљевају као јаловицу. А сваки дан су ми у руке стизале нове једре бебе, како сам могла одолети ...

- Стављао сам те на искушење,  требало је да ми верујеш и чекаш час који сам за тебе изабрао и све би било како желиш. Ти си сама себи пресудила.

- Проклета да сам, нисам довољно веровала. Чинило ми се тако једноставним, зграбити једно сићушно биће и побећи од свега. Зар сам могла више мислити на друге него на себе.

Ђаво ме је охрабривао, послушах га.

Уживала сам предуго  у украденој срећи.

- Јеси, плаћање ће бити вечито, нема опроштаја за мајчине сузе, за илузију која је постала живот "твог" сина.

- Бејах заслепљена жељом за породом, ти си то добро знао. Што ми не поломи руке кад сам пришла детету са тим наумом. Ти знаш све наше мисли.

- Чекао сам твоје покајање, очекивао да се освестиш и одбациш ту сулуду мисао. Прекасно је стигло покајање и то због болова које трпиш.

Молиш ме за смрт, ниси ме са толико жара молила ни за живот. Мислиш да ће те смрт ослободити мука, неће, тек те чека права патња. Све оно што су родитељи које си лишила среће проживљавали.

- Нек ме чека, нека испаштам на веке! Само ми дај смрт као и свима да се не распадам овако. Да не остане ова брука за приповедање како се жива распадам.

- Не можеш да одеш док му не кажеш. Заслужио је да то чује од тебе.

- Не могу, не могу, убиће га то сазнање. Нек се мучим и нек ми се душа никад не смири, не могу!

- Мораш. Нико није отишао а да није признао грех!

Глас је био одлучан и оштар.

Мора. Мора. Нема друге. Схватала је полако да више нема узмака. Смрт се наднела на њу као најсуровији џелат и упорно понављала, признај, признај.

Зоран је тихо молио да јој се болови смире док је она бунцала, морам, морам.

- Шта то мораш, мајко, кажи, не мучи се, тихо јој рече.

- Не могу, не могу... претешко је.

- Биће ти лакше, мајко, слободно реци.

Мук дуг као бескрај испуни собу.

Он јој се бојажљиво приближи, помисливши да је испустила душу.

Она га дрхтавим рукама додирну по лицу.

- Убиј ово чудовиште, разговетно изговори.

Он се уплашено трже.

- Шта то говориш, побогу!

- Задави свог душмана!

Био је сигуран да су јој болови помутили разум и да види неког другог.

Дрхтао је.

- Ја нисам твоја права мајка, украла сам те из породилишта.  Миленија Мирић те је родила!

Дуг хропац заглуши њене последње речи, потом завлада дубоки мук.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: