детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАПИСАНА РЕЧ УВЕК ЈЕ РЕЧ ЗА БУДУЋНОСТ

(У непрестаном разговору с ГИЛГАМЕШОМ )

Љубица Жикић

Кроз нејасне шумове векова дошла је до нас књига, прамајка свих књига, која тужним гласом збори о човековој судбини на земљи. Настала је као израз сумерске културе која се вековима бокорила долинама река Еуфрата и Тигриса. Сумерци нису градили своје куће од дрвета или камена, већ су их зидали од глинених сушених опека које су одолевале кишама и поплавама. Баш то искуство дало је свету једну од највећих цивилизацијских тековина, прве странице књига на којима су вешти рукописци трибридним штапићем утиснули „чрте и резе“ у мекане глинене плочице које су на ватри печене или сушене на  топлим зрацима бога Шамаша, за разлику од многих потоњих страница, нису изгореле, већ остале трајан сведок времена удаљеног од савременог човека око 5000 година.  Како је настало клинасто писмо које је вешта рука писара утиснула слово по слово, реч по реч у плочице разноврсних облика, у зависности да ли је  запис из медицине, математике, митове, песме, теме везане за живот краљева, о подизању храмова, о трговини, новцу, на нумерисане и повезане странице - за ову причу није битно, колико је битно да је једна од најлепших прича о суменском краљу Гилгамешу написана и сачувана и до нас дошла у свој својој лепоти и снази.

Као што је Хомер симбол грчке књижевности, Шекспир енглеске, Достојевски руске, Андрић српске, тако је Гилгамеш симбол времена сумерског царства, које се расточило у прошлости, али је његова духовна снага сачувана у непролазној вредности текста исписаног на глиненим плочицама које су одолеле пролазности и забораву.

Зашто пишем о овој вековима заточеној књизи која није довољно читана, која је од малог броја читалаца сасвим прочитана и протумачена? И која није доживела славу других јуначких националних епова !

Док сам на часовима књижевности са ученицима анализирала ово уметничко епско дело у стиху, подељено у 12 певања на 12 плочица, потајно ми се провлачила свилена нит сумње у његову оригиналност. Расправљали смо о краљу Урука, Гилгамешу ( сви су владари и у свим временима исти), о односу човека и богова  ( Када су богови створили људе/смрт су одредили за њих/а живот задржали за себе), о снази пријатељства (Мајко, ја сам у борби нашаобрата, рече Енкиду), о људској судбини одређеној рођењем и умирањем (Мој пријатељ кога волим/постао је прах, јадикује Гилгамеш).  Ученици су били изненађени овим сазнањима, као и ја која сам их водила од чуке до чуке, извлачећи све до филозофске  равни поимања свега живог. Дакле, следио је закључак да су човека од најстаријих времена па до данас мучили исти проблеми:  урођени страх од пролазности и смрти, тежња за бесмртношћу, однос човека према паганским божанствима, питање осмишљавања човековог постојања на земљи.

 Јер, Eп оГилгамешу није књига о ратовању, о краљу јунаку попут Ахила, Агамемнона, Арџуна и других краљева који су предводили своју војску у ратничке освајачке походе. Није ни Веда, збирка верских свечаних песама. Али, засигурно је дубока књига о смислу човековог живљења на земљи испричана тако да заокупља, узбуђује и покреће савременог човека. 

Међутим, нешто је подривало моју усхићеност и љубав према делу, у коме сам ја убрала тајанствену лековиту траву за своју душу! Наметало ми се питање да ли је могуће да су људи пре 5000 или 4000 година тако дубоко размишљали о животу и смрти, о смислу свога постојања, тако критички сагледавали свој Брег богова, да су пронашли лековиту траву којом су узвеличали своје људско биће.

У овом најстаријем делу вековима затрпаном у прашини рушевина палата и библиотека некада великих и моћних мезопотамских градова, одзвања оно што су истакли потоњи Шекспир, Гете, Максим Горки, Михаило Лалић, Његош, у својим делима и у своме времену: човек је диван створ, човек се неће приклонити ђаволу, човек је биће слободе, човеково саосећање је највиши степен моралног понашања, човек, то звучи гордо! Не горко, већ гордо!!.

За поменуте великане писане речи, ова древна књига није постојала, јер је сакривена спавала свој уклети сан у недрима мезопозамске земље. Откривена и прочитана, она је по снази уметничког исказа стала раме уз раме са помензтим и другим великанима, названим класицима. То су дела из протеклих времена која  проналазе саговорнике у савременицима епохе, јер баштине мисли које се не мимоилазе са новим нараштајима, већ бивају препознате, прихваћене и уткане у израз савременог времена . Реч је о великим преживелим писцима чије су књиге део светске колективне библиотеке и привлаче читаоце и неуморне теоретичаре књижевности, без обзира на временску удаљеност.

Без обзира на временску удаљеност, Гилгамеш је књига с којом сам успоставила блискост далеко приснију него са многим савременим  делима.  Стихове научене напамет цитирала сам као аргументацију и властитог поимања света: 

 Мој пријатељ кога волим постао је прах.

Енкиду, мој пријатељ, постао је као блато земље!

Зар нећу и ја морати да се смирим као он

И да не устанем довека??

Када Гилгамеш пронађе чудотворну трновиту траву вечности, он одговара Утнапиштиму, праоцу:

Хоћу да је однесем у мој зидом утврђени Урук

Даћу свим јунацима да једу од ње,

Хоћу да је поделим многима.

 Утнапиштаим говори Гилгамешу да баш та пролазност даје смисао човековом животу:

Човеку није одређен вечни живот.

Смрт је страшна,

Сваком животу она поставља циљ.

Богиња Сабиту одговара Гилгамешу:

Нека ти је сваки дан радосна светковина!

Весели се и дан и ноћ уз харфу, фрулу и игру!

Обуци чисту одећу, опери и помажи главу

И окупај тело у свежој води!

Весело гледај децу која те хватају за руке!

Радуј се у наручју жене!

Зато се врати у Урук, у свој град,

Као слављени крај и јунак!

То су стихови који ме у корак прате кроз моје животно путовање, који су ме толико пута вратили достојанственом држању пред тешким задатком.  

Они су ме одвели у Британски музеј. Стојећи поред изложених глинених таблица, срце ми је ударало од познатог ми узбућења које осетим при сваком сусрету са оригиналом. Дела у музејима у мени изазивају дрхтавицу од које бих могла несмотрено да приглим или попипам изложено дело изнад којег лебди упозорење натписа. Помислим да бих ја могла да имам привилегију тога дотицања са древним временима, да осетим хладноћу камена јер деценијама ту књигу носим у мислима, сумњајући у аутентичност драгог ми текста. Гледајући утиснути текст на глиненим таблицана, фасцинирана  уредним распоредом речи исписаних читким рукописом, разабрала сам да је одувек човеку дат осећај за лепоту и хармонију и да је заиста мало ствари и достигнућа које бисмо ми савременици могли само себи приписати.

 Посету Британском музеју, месту којим се човек супроставило забораву а у жељи за трајањем и спајањем, осетила сам као дар судбине. Моја сумња у оригиналност једног од најзначајнијих светских текстова, распала се и нестала без трага. Био је то коначно донет истинит силогизам, а на основу истинитих премиса. Стари логичари су нас научили законима мишљења. Читајући пратеће текстове поред изложених експоната, размишљала сам колико је уложено људскот знања и напора да се ова древна књига пронађе и странице саставе, па да се откључа, јер је кључ за језик којим је писана загубљен на влажним обалама древне Месопотамије.

Треба памтити имена авантуриста археолога, заљубљеника у древне цивилизације, лингвиста и дародаваца који су заједно омогућили да дело, названо Еп о Гилгамешу, као и  друга разноврска значајна дела, угледају светлост дана, и изврше своју мисију, па макар стајали и у туђим музејима широм света.

Остен Хенри Леерд је својим открићем велике Асурбанипалове библиотеке 1839. ископао преко 25000 плочица из рушевина моћне и славне Нивине.

Хормузд Расам, оксфордски ђак, пронашао је у рушевинама Асурбанипалове библиотеке одломке епоса о краљу Урука,  Гилгамешу, и предао Музеју у Лондону. Слава ће бити намењена аматеру авантуристи Џорџу Смиту, који је читао књиге из асирологије и успео да дешифрује текст плочица о Гилгамешу. Уочио је недостатак делова ове приче и упутио се пут древне Нивине, где је пронашао 384 одломка који су употпунили дело о Гилгамешу.

Роберт Колдевеј почео је са откопавањем Вавилона, великог града који се простирао на ове обале Еуфрата, откривајући величанствене грађевине које су сведочиле о високом степену на коме је изникла ова древна култура.

Ови и други овде непоменути истраживачи прегаоци испунили су  александријски сан о сакупљању књига из целог света: од глине, трске, дрвета, коже, свиле, камена, ходајући зараслим путевима, пловећи морима и рекама, јашући на коњима, камилама, магарцимса, слоновима, кроз пустиње и пражуме, излажући се  многим и непредвидивим опасностима, неки смћу заустављени у тек започетом послу. Захваљујући њима, раскрилиће недра мезопотамска пробуђена земља и подарити свету многобројна дела која су тражила вредновање и своје место у цивилизацијском протицању.

Дешифровање древних мезопотамских глинених плочица потпуно је променило разумевање људске историје, јер су утицале на савремено критичко сагледавање традиционалног тумачења библијске верзије историје и оснажила научна истрачивања историје света. Библијска прича о Ноју и потопу као казни грешног човечанства,  изгубија је сјај оригиналности пред овом  сумерском причом исписаној на једанаетој плочи Епа о Гилгамешу.

Због свега тога Еп о Гилгамешу је моја прва, основна, темељна, базна, моја рођена, најдража књига, која ме непрестано узбуђује и узноси. У више издања и облика стоји изложена у личној библиотеци на бираном месту. Јер, та књига ме је извлачила из загрљаја страха од пролазности и нестајања, из самоће ме је гурала у загрљај пријатеља, из себичности до спознавања саосећања и залагања за другог човека, из безвољности у славље свакодневног живота. Она ме је одвела у Лондон, у Британски музеј који је сакупио памћење света, баш како је некада сањао Александар Македонски, по делима и идејама прозван Велики. Велик и по томе што се није одвајао од најпознатије књиге свога времена, Илијаде.

Ту лежи одговор на питање шта повезује древна дела са вртоглавим савременим светом и његовим човеком који предвиђа да ће књига у класичном облику ишчезнути, да ће биолиотеке временом пресахнути.

Написана реч – увек је реч за будућност!

 Да се одупремо пролазности и забораву.

 Она одолева налету хаоса и успоставља изгубљени ред.

 А прочитане књиге! Њих не може да унишзи ниједна ломача тиранина, ниједно бомбардовање у ратовима, сурово пљачкање музеја. Прочитане књиге, једноставно, не могу да нестану.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: