детаљ слике: КРК Арт дизајн

УМЈЕСТО ПОРЦЕЛАНСКЕ КОРПИЦЕ

(У Босни, пред Васкрс 1960. г.)

Иако тог дана није ишла у школу, Марија је рано устала јер су је пробудили пријатни мириси који су долазили из кухиње.

- Добро јутро, мамице!

- И теби, кћери моја! - одговори мајка, па настави: - Драго ми је што си рано устала, јер ми је помоћ баш потребна.

- А зашто си ти тако поранила?

- Данас је, душо, Велика субота, па треба много тога спремити, а морала сам и јаја обојити, јер не стигох јуче на Велики петак, кад се то обично ради.

- Шта ти ја могу помоћи?

- Можеш овом масном крпом обрисати јаја, онако, да се сијају...

- Лијепа су, мајко, и црвена јаја, али, мени су некако љепша ова смеђа, због шара.

- Њих сам бојила у љусци од црног лука, а шаре су од листића из нашег цвијетњака. Лијепа јесу, ал' нема Ускрса без црвених јаја.

- Завршила сам, мајко. Да их у нешто сложим?

Мајка додаде стару плитку здјелу, у коју Марија погледа, па рече:

- Јуче ме Зора учитељева позвала код себе да ми покаже хаљину коју је добила од баке из Шапца. Њена мајка је управо била завршила бојење јаја, и само да знаш у шта их је послагала?

- Да чујем.

- У лијепу шарену корпицу, за коју тета Рада рече да је од порцелана.

- Чула сам за шоље и тањире од порцелана, ал' за корпицу...?

- Истина је, мајко, и сва је украшена цвјетовима лијепих боја, као што су они на твојој бијелој везеној марами.

- Знам, мила, на коју мислиш. Носим је само у посебним приликама, и то већ годинама, ал' и сад је лијепа, као да је јуче везена.

- Да само видиш ту корпицу. Кад би нешто... Као у бајкама...

- 'Ајде! 'Ајде! Као да је важно у чему су та јаја. Има много важнијих ствари од тога. Е, сине мој! Да ти знаш, како је за Ускрс било у нашој кући, док сам ја била дијете, и све док није дошао онај проклети рат четрдесет прве. Кућа пуна одраслих укућана, а дјеце још и више. Кад се '38 - е године родила братова Јелица, било је у кући петнаест душа. Радило се, веселило, а имање добро напредовало. Њиве све засијане, стаје и обори пуни стоке. Свако од укућана је знао шта је чији посао. А на Ускрс, кад сви посједамо за великим столом... Отац, након што упали свијећу и заједно с нама помоли се Богу, сјео би на своје мјесто, до њега мајка, којој је лице блистало од радости што смо сви на окупу, а на столу хране у изобиљу.

- А, јаја, мајко?

- Њих би мајка ставила у три од прућа плетене корпице, које је мој млађи брат исплео и вјешто украсио. Те корпице, пуне јаја, биле су најљепши украс на столу.

- Је л' међу бакиним посуђем било нешто од порцелана?

- Биле су неке шољице, за које не знам кад су и како стигле у нашу кућу. Наш отац није волио те, како је говорио, „варошке новотарије“, и да је то залудно бацање пара, јер је сељак тешко зарађени динар морао чувати за важније потребе.

Сјећам се, у прољеће треће ратне године, оба старија брата су већ страдала, и велика неимаштина се и у нашој кући почела осјећати. Мајка је пазарним данима повремено одлазила у варош и од раније познатим купцима продавала јаја, млијечне производе, па и неко живинче, ако претекне...

И, баш на Велики петак, кад се вратила из вароши, отац се тако наљутио, каквог га никад раније нисам видјела. Била сам у соби с малом дјецом и све чула:

- Ниси то, Маро, смјела урадити! - викао је отац.

- Опрости, Димитрије! Сажалило ми се... - правдала се мајка.

- Сажалило?! Добро! Знам да у рату ником није лако, ал' њима у вароши увијек је било лакше него нама сељацима...

- Ал' ми, бар, имамо шта јести, а тамо су многи гладни. Да си само видио госпоју Виду и њену дјецу. Мршави, блиједи, а једно дијете је и болесно...

- Па, отац му је доктор! Излијечиће га! А ми?! Чиме ћемо платити доктора ако се, не дај Боже, неко од наше дјеце разболи?

- Димитрије! Нема им оца! Жена вели: „Једно јутро дошли, кундацима разбили врата и из кревета одвели мог Душана. Шта је даље било с њим... не знам. Знам само да га нема, и да ми дјеца гладују.“

- Добро! Добро! То сам разумио! Ал' умјесто динара, узети тањире?!

- Ускрс ће - тужна и, сва скрушена, настави мајка. - Било ми жао да на тај свети дан дјеца буду гладна. Њихова мајка није жељела да остане дужна, па је дала шта је имала, а ја сам се сјетила кад нам је свима било боље, увијек је од нас куповала и добро плаћала. То не могу и не смијем заборавити.

- Ама, жено, нисам ни ја заборавио да је доктор Душан увијек дошао кад је неко од наше чељади био болестан и, Богу хвала, био срећне руке. Само, Маро, склони ми испред очију те тањире. Ни оним нашим ништа не фали, све док су пуни и док из њих има ко јести.

Тог Ускрса, отац и мајка су били тужни и ћутљиви, јер су за столом остала празна мјеста на која смо сви повремено погледавали, као да не вјерујемо својим очима, а и залогаје смо с муком гутали.

Сваког сљедећег Ускрса за столом је било све мање чељади, али док је мајка била жива на столу су увијек стајале све три плетене корпице, без обзира на то колико је јаја у њима било. Тањире од порцелана никад није изнијела на сто, а гдје их је склонила, нисам се усудила питати.

На Ускрс ујутро Марија је рано устала и као најстарије дијете спремна да помогне мајци. Обукла је хаљину која није била ни нова, а ни лијепа као Зорина, али била је њена и она ју је вољела.

Кад је ушла у кухињу, у којој није било мајке, јер је будила и за ускршњи доручак облачила осталу дјецу, Марија угледа сто прекривен бијелим шлинганим чаршавом (за који је знала да је из мајчине дјевојачке опреме), а на њему, на великој плиткој здјели, вјешто умотаној у мамину најљепшу везену мараму, својим сјајем су се поносила смеђа и црвена јаја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: