детаљ слике: КРК Арт дизајн

СТВАРАЛАЧКА ЛУЧА ЧОВЕКОВА

КАО ДОКАЗ БОЖИЈЕГ ПОСТОЈАЊА

(Обрен Ристић, „Часни сонети“, Православна реч, Нови Сад, 2021.)

 Тихана Тица

Песничка збирка „Часни сонети“ Обрена Ристића отвара се стихом из спева „Луча Микрокозма“ Петра II Петровића Његоша који гласи: Ах, красоту небеског воинства, смртни никад постићи не може. На самом почетку, пре него што смо се упустили у уметничко путовање по поетском пејзажу, суочавамо се са интертекстуалним повезивањем са једним од највећих мислилаца у историји српске духовности. Пажљивом читаоцу је одмах јасно да ће му све најважније одлике и преокупације националне књижевности, са којима се у досадашњем искуству сусрео, бити предочене у модерном кључу. Ова посебна инвокација, зазивање српског Хомера, припрема нас на тематски спектар и одређену проблематику са којима ће нас песник суочити, а већ унапред су најављени кроз основну нит Његошевог дела. Јер, човек као светлост унутар мрака Васељене, искра божанске есенције у пропадљивој материји, копија Творчевог лика на земљи, речено Платоновим речником, јесте лирски субјект ових сонета. Он је свестан себе као песника, ствараоца, учесника у вишем смислу постојања. Он је, попут Орфеја, видео страхоте Подземног света и спознао тајну природе. Његова поезија у стању је да помера стење и премеће га у облике градове, дирне хладну љуштуру господара Хада и изнесе на светлост дана највредније становнике заточене у сенкама пре доласка тог гласника богова, што својим песништвом спаја небо и земљу у хармонично јединство. На том месту, ова збирка заиста почиње.  

Оно што прво упада у очи јесу чак два сонетна венца која чине две прве целине ове песничке књиге. Сонетни венац је једна од најтежих поетских форми и представља циклус од неколико, најчешће петнаест, сонета упућених једној особи, који су повезани јединственом темом или темама. Сваки сонет у циклусу истражује један аспект теме и груписан је тако да се последњи стих сваког сонета понавља као први стих следеће песме. Почетни стихови првих четрнаест сонета формирају последњи, петнаести сонет, познат под називом магистрале или мајсторски сонет. Напредни облик сонетног венца укључује и акростих у петнаестом сонету, који формира име вољене особе или историјске личности о којој аутор пева.

Један од сонетних венаца у овој збирки, како му само име каже, посвећен је Творцу, не само Богу, већ свакоме коме је Створитељ уступио делић свог дара. Свако ко ствара осећа у себи Његово присуство. Мастило и длето су исте јачине, и један и други уметник опонашају и славе Господа, не успевши се до висина Његовог талента. Зар има дара светлијег од дародавца! И књиге часније од псалтира! - узвикује лирски субјекат. Лектира, као материјал не само самосталне делатности, већ и припреме за стварање заузима важно место. Њу више не чине само књиге, већ и алати вајарске уметности, технике дрводељства, изражавања рукама као речима. Сви човечански покушаји да се чистота и узвишена естетика вишњег стваралаштва преточе у материјале доступне смртнику, завршавају се неуспехом и разочарењем. Без обзира што учење и вежба претходе стварању, чак и они најбољи и највештији међу људима остају недоречени у судару са божанским концептом неповредиве лепоте. Врхунским начелом метафизике што превазилази уске појмове човековог умећа. Зато песничко ја и може да примети: Господ је велик у делима! Доказујући својом објавом трагедију људског стремљења ка небесима.

Од стваралаштва човека до савршенства Божијег дела води нас лирски субјекат кроз етапе личног (али и колективног, као народ) раста и самоспознаје. Како песма прелази у чист израз духовности, тон постаје молитвенији. Смртник се издиже и изнад сопственог стварања и стреми Богу, као једином смислу свега видљивог и невидљивог. На овом месту сонетни венац поприма мелодију литургијске песме. То је уједно и његова кулминација, након које следи мудрост достојна Његоша (оличена кроз магистрале).

Други сонетни венац је посвећен неимарима древним. Стилски, он наличи на претходни у чистоти форме и мајсторском плетиву. Пошто је првим сонетним венцем одао поштовање и славу Створитељу земље и небеса, песник је сада опевао неимаре српства, њене историје и културе. Од нама тако далеких становника и твораца цивилизације Лепенског вира, преко косовских јунака, Диса, српских хероја на дну Плаве гробнице до алузије на Зидање Скадра и младу Гојковицу, чијом се жртвом најављују сутрашњи варвари, песник износи пред читаочеве очи величину и трагику градитеља националне баштине. Сваки од њих је поносни карактер, стамени стуб одбране отаџбине, залог будућих генерација што чувају сећање на њихове жртве и славне судбине. Сви су део исте традиције што се једино кроз њих и може оваплотити. Сваки појединац у њој учествује. Отац лирског субјекта скупља летину и тиме гради своју поезију. Син то чини речима. Он се уписује у стваралачки низ предака властитим умећем. Неимари својом делатношћу заслужују да прођу кроз капије Небеса до Творца. Зато песничко ја истиче: И далеке путеве отвара. Из саме дубине океана и ветрова северних. За оне који ће доћи. Они из векова минулих заборављени.

Чекају се они што ће наставити тамо где садашњи ствараоци, међу којима је и лирски субјекат, посустану. Традиција, култура једног народа наставиће да живи и доноси плодове управо кроз њихово стваралаштво. Али њихова зрелост је још увек на нивоу варвара. Потребно ју је оплеменити, култивисати, васпитати, а у томе јој помажу управо хвале достојни преци, чије кораке прати.

Нема великих и малих народа као ни смрти – на овом месту лирски субјекат исказује ону вечну трагику Црњанског, али и сваког Србина који је видео и доживео таласе сурове историје на својој кожи. Тешка времена стварају јаке људе, али и врсне песнике. То су народи на Балкану доказали.

Трећу целину ове збирке чине углавном посветни сонети (једино две песме овог циклуса никоме нису посвећене). Оне одају пошту не само личностима којима су намењене, већ и песниковом завичају. Неке од најлепших стихова о природи и красотама Старе планине налазе се управо у овом циклусу. Моћ речи, коју Ристић опева у сонету „Последњи дан“, овде је употребљена да би се насликао пејзаж у духу читаоца и да би и он сам унутар себе видео пределе које посматра лирски субјекат. Као што је реч била на почетку, овде је она доминантна у границама свих временских одредница (целокупна ова целина је богата њима). Њеном царству, баш као и Божијем, нема краја.

Поред Косова као централног места српског страдања, Обрен Ристић је један од ретких песника који се осврће и на трагедију Срба из Крајине. У сонету „Уз Дунав“, он храбре младиће што су дали животе за отаџбину доживљава као савремене хајдуке, што су спасавали народ и веру од Турака. На овој равни гради паралелу не само између два историјска периода, већ и сумира сличности између мучеништва у Крајини и у јужној српској покрајини. Дунав, спајајући воду и песму, хераклитовски односи сећање и стихове. Налик на епско песништво, крајишки младићи су страдалници, наследници Небеског царства и, попут њиховог спиритуалног претка Орфеја, песници. Њихова песма одзвања ношена Дунавом, да опомене будуће нараштаје на аманет који им је остао. Нико не може служити два господара. Црвено вино (настало увек из воде) асоцира не само на Христову крв, већ и саму жртву крајишких јунака. Због те спасилачке и мученичке сличности са Сином Божијим могу се они сматрати божијим миљеницима.

Завршна целина је најкраћа и састоји се од свега четири песме. Она је цела збирка у малом. Тон песама је благ, контемплативан, без тешких емоција и дубоких личних и националних потреса који су пратиле претходне циклусе. Све се смирује, лирски субјекат је на крају свог путовања и дошао је до спознаје и мира. Научио је да ниједна земља није завичај, а цео свет је његов, Господ је творац свих чудеса.

Код Обрена Ристића, поетски свет је географски омеђен, и у њему Стара планина постаје митолошко и стварно пространство обитавања лирског субјекта. Ту се локално стапа са универзалним, космолошким, па тако Миџор кореспондира са библијским пејзажима, Ртањ са пространствима старе Грчке и Рима, Балкан са простором лутања Аргонаута у потрази за златним руном. Сам песник ће тај однос предочити стиховима: И мапу са малим раскршћима подно Старе планине као у средишту универзума где бескрајна светлина у један је сунчев зрак стала или нит која са висина божанских паде. Испод Балкана пружају се и сударају бесмртне силе свеколиког стварања чинећи од њега више од географског појма. Сам орфејевски принцип у малом.

Преплитање прошлости и садашњости, мита и стварности, историје и данашњице јесте оно што карактерише духовни пејзаж „Часних сонета“. Балканска традиција, историја, похвала и захвалност прецима само су неке од многобројних тема ове збирке, које бисмо могли назвати централним. То се нарочито односи на други сонетни венац, Неимарима древним. Религија је такође један од важних мотива овог песничког универзума, о коме промишља лирски субјекат. Он је изразито побожан, окренут ка унутра, вишем смислу сопственог постојања, али и егзистенције народа коме припада. Ова поезија је у својој суштини изразито родољубива, иако то осећање патриотизма није наметнуто, већ је више наговештено. Оно се увлачи под кожу бираним стиховима и речима, подсећајући на историју и традицију. Сваки сонет је, на својствен начин, омаж прецима – личним и националним јунацима. Од обичног човека до градитеља српства.

Ова збирка састоји се из четири, горе описане, целине – Венца Творцу, Неимарима древним, Инима знаним и Видео сам други свет. Обрена Ристића карактерише Петраркин стил, примена опкорачења која приморава читаоца на сталну будност и максималну усредсређеност, обгрљена рима, а понегде и слободни стих. Целокупна ова збирка, не само да садржи два, већ својом композицијом сама подсећа на сонетни венац. Завршна целина представља магистрале, произишао из тематике претходне три. Круг је једини савршен геометријски облик и није чудно зашто га је песник одабрао за форму свог поетског изражавања. На крају читалац има утисак свеобухватности, заокружености, без сувишних и нескладних делова. Мелодија је, као код питагорејаца, у хармонији са космичким сферама, небеским метафизичким пространством, Његошевом лучом која јој осветљава путоказ. Достојни наследник његове мисли.

Поезија је љубав на свим језицима. А Бог је увек љубав. Дакле, поезија је увек Божије (Богом надахнуто) дело.

(„Бдење“, Сврљиг, бр. 73/2022)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: