detalj slike: KRK Art dizajn

STVARALAČKA LUČA ČOVEKOVA

KAO DOKAZ BOŽIJEG POSTOJANjA

(Obren Ristić, „Časni soneti“, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2021.)

 Tihana Tica

Pesnička zbirka „Časni soneti“ Obrena Ristića otvara se stihom iz speva „Luča Mikrokozma“ Petra II Petrovića Njegoša koji glasi: Ah, krasotu nebeskog voinstva, smrtni nikad postići ne može. Na samom početku, pre nego što smo se upustili u umetničko putovanje po poetskom pejzažu, suočavamo se sa intertekstualnim povezivanjem sa jednim od najvećih mislilaca u istoriji srpske duhovnosti. Pažljivom čitaocu je odmah jasno da će mu sve najvažnije odlike i preokupacije nacionalne književnosti, sa kojima se u dosadašnjem iskustvu susreo, biti predočene u modernom ključu. Ova posebna invokacija, zazivanje srpskog Homera, priprema nas na tematski spektar i određenu problematiku sa kojima će nas pesnik suočiti, a već unapred su najavljeni kroz osnovnu nit Njegoševog dela. Jer, čovek kao svetlost unutar mraka Vaseljene, iskra božanske esencije u propadljivoj materiji, kopija Tvorčevog lika na zemlji, rečeno Platonovim rečnikom, jeste lirski subjekt ovih soneta. On je svestan sebe kao pesnika, stvaraoca, učesnika u višem smislu postojanja. On je, poput Orfeja, video strahote Podzemnog sveta i spoznao tajnu prirode. Njegova poezija u stanju je da pomera stenje i premeće ga u oblike gradove, dirne hladnu ljušturu gospodara Hada i iznese na svetlost dana najvrednije stanovnike zatočene u senkama pre dolaska tog glasnika bogova, što svojim pesništvom spaja nebo i zemlju u harmonično jedinstvo. Na tom mestu, ova zbirka zaista počinje.  

Ono što prvo upada u oči jesu čak dva sonetna venca koja čine dve prve celine ove pesničke knjige. Sonetni venac je jedna od najtežih poetskih formi i predstavlja ciklus od nekoliko, najčešće petnaest, soneta upućenih jednoj osobi, koji su povezani jedinstvenom temom ili temama. Svaki sonet u ciklusu istražuje jedan aspekt teme i grupisan je tako da se poslednji stih svakog soneta ponavlja kao prvi stih sledeće pesme. Početni stihovi prvih četrnaest soneta formiraju poslednji, petnaesti sonet, poznat pod nazivom magistrale ili majstorski sonet. Napredni oblik sonetnog venca uključuje i akrostih u petnaestom sonetu, koji formira ime voljene osobe ili istorijske ličnosti o kojoj autor peva.

Jedan od sonetnih venaca u ovoj zbirki, kako mu samo ime kaže, posvećen je Tvorcu, ne samo Bogu, već svakome kome je Stvoritelj ustupio delić svog dara. Svako ko stvara oseća u sebi Njegovo prisustvo. Mastilo i dleto su iste jačine, i jedan i drugi umetnik oponašaju i slave Gospoda, ne uspevši se do visina Njegovog talenta. Zar ima dara svetlijeg od darodavca! I knjige časnije od psaltira! - uzvikuje lirski subjekat. Lektira, kao materijal ne samo samostalne delatnosti, već i pripreme za stvaranje zauzima važno mesto. Nju više ne čine samo knjige, već i alati vajarske umetnosti, tehnike drvodeljstva, izražavanja rukama kao rečima. Svi čovečanski pokušaji da se čistota i uzvišena estetika višnjeg stvaralaštva pretoče u materijale dostupne smrtniku, završavaju se neuspehom i razočarenjem. Bez obzira što učenje i vežba prethode stvaranju, čak i oni najbolji i najveštiji među ljudima ostaju nedorečeni u sudaru sa božanskim konceptom nepovredive lepote. Vrhunskim načelom metafizike što prevazilazi uske pojmove čovekovog umeća. Zato pesničko ja i može da primeti: Gospod je velik u delima! Dokazujući svojom objavom tragediju ljudskog stremljenja ka nebesima.

Od stvaralaštva čoveka do savršenstva Božijeg dela vodi nas lirski subjekat kroz etape ličnog (ali i kolektivnog, kao narod) rasta i samospoznaje. Kako pesma prelazi u čist izraz duhovnosti, ton postaje molitveniji. Smrtnik se izdiže i iznad sopstvenog stvaranja i stremi Bogu, kao jedinom smislu svega vidljivog i nevidljivog. Na ovom mestu sonetni venac poprima melodiju liturgijske pesme. To je ujedno i njegova kulminacija, nakon koje sledi mudrost dostojna Njegoša (oličena kroz magistrale).

Drugi sonetni venac je posvećen neimarima drevnim. Stilski, on naliči na prethodni u čistoti forme i majstorskom pletivu. Pošto je prvim sonetnim vencem odao poštovanje i slavu Stvoritelju zemlje i nebesa, pesnik je sada opevao neimare srpstva, njene istorije i kulture. Od nama tako dalekih stanovnika i tvoraca civilizacije Lepenskog vira, preko kosovskih junaka, Disa, srpskih heroja na dnu Plave grobnice do aluzije na Zidanje Skadra i mladu Gojkovicu, čijom se žrtvom najavljuju sutrašnji varvari, pesnik iznosi pred čitaočeve oči veličinu i tragiku graditelja nacionalne baštine. Svaki od njih je ponosni karakter, stameni stub odbrane otadžbine, zalog budućih generacija što čuvaju sećanje na njihove žrtve i slavne sudbine. Svi su deo iste tradicije što se jedino kroz njih i može ovaplotiti. Svaki pojedinac u njoj učestvuje. Otac lirskog subjekta skuplja letinu i time gradi svoju poeziju. Sin to čini rečima. On se upisuje u stvaralački niz predaka vlastitim umećem. Neimari svojom delatnošću zaslužuju da prođu kroz kapije Nebesa do Tvorca. Zato pesničko ja ističe: I daleke puteve otvara. Iz same dubine okeana i vetrova severnih. Za one koji će doći. Oni iz vekova minulih zaboravljeni.

Čekaju se oni što će nastaviti tamo gde sadašnji stvaraoci, među kojima je i lirski subjekat, posustanu. Tradicija, kultura jednog naroda nastaviće da živi i donosi plodove upravo kroz njihovo stvaralaštvo. Ali njihova zrelost je još uvek na nivou varvara. Potrebno ju je oplemeniti, kultivisati, vaspitati, a u tome joj pomažu upravo hvale dostojni preci, čije korake prati.

Nema velikih i malih naroda kao ni smrti – na ovom mestu lirski subjekat iskazuje onu večnu tragiku Crnjanskog, ali i svakog Srbina koji je video i doživeo talase surove istorije na svojoj koži. Teška vremena stvaraju jake ljude, ali i vrsne pesnike. To su narodi na Balkanu dokazali.

Treću celinu ove zbirke čine uglavnom posvetni soneti (jedino dve pesme ovog ciklusa nikome nisu posvećene). One odaju poštu ne samo ličnostima kojima su namenjene, već i pesnikovom zavičaju. Neke od najlepših stihova o prirodi i krasotama Stare planine nalaze se upravo u ovom ciklusu. Moć reči, koju Ristić opeva u sonetu „Poslednji dan“, ovde je upotrebljena da bi se naslikao pejzaž u duhu čitaoca i da bi i on sam unutar sebe video predele koje posmatra lirski subjekat. Kao što je reč bila na početku, ovde je ona dominantna u granicama svih vremenskih odrednica (celokupna ova celina je bogata njima). Njenom carstvu, baš kao i Božijem, nema kraja.

Pored Kosova kao centralnog mesta srpskog stradanja, Obren Ristić je jedan od retkih pesnika koji se osvrće i na tragediju Srba iz Krajine. U sonetu „Uz Dunav“, on hrabre mladiće što su dali živote za otadžbinu doživljava kao savremene hajduke, što su spasavali narod i veru od Turaka. Na ovoj ravni gradi paralelu ne samo između dva istorijska perioda, već i sumira sličnosti između mučeništva u Krajini i u južnoj srpskoj pokrajini. Dunav, spajajući vodu i pesmu, heraklitovski odnosi sećanje i stihove. Nalik na epsko pesništvo, krajiški mladići su stradalnici, naslednici Nebeskog carstva i, poput njihovog spiritualnog pretka Orfeja, pesnici. Njihova pesma odzvanja nošena Dunavom, da opomene buduće naraštaje na amanet koji im je ostao. Niko ne može služiti dva gospodara. Crveno vino (nastalo uvek iz vode) asocira ne samo na Hristovu krv, već i samu žrtvu krajiških junaka. Zbog te spasilačke i mučeničke sličnosti sa Sinom Božijim mogu se oni smatrati božijim miljenicima.

Završna celina je najkraća i sastoji se od svega četiri pesme. Ona je cela zbirka u malom. Ton pesama je blag, kontemplativan, bez teških emocija i dubokih ličnih i nacionalnih potresa koji su pratile prethodne cikluse. Sve se smiruje, lirski subjekat je na kraju svog putovanja i došao je do spoznaje i mira. Naučio je da nijedna zemlja nije zavičaj, a ceo svet je njegov, Gospod je tvorac svih čudesa.

Kod Obrena Ristića, poetski svet je geografski omeđen, i u njemu Stara planina postaje mitološko i stvarno prostranstvo obitavanja lirskog subjekta. Tu se lokalno stapa sa univerzalnim, kosmološkim, pa tako Midžor korespondira sa biblijskim pejzažima, Rtanj sa prostranstvima stare Grčke i Rima, Balkan sa prostorom lutanja Argonauta u potrazi za zlatnim runom. Sam pesnik će taj odnos predočiti stihovima: I mapu sa malim raskršćima podno Stare planine kao u središtu univerzuma gde beskrajna svetlina u jedan je sunčev zrak stala ili nit koja sa visina božanskih pade. Ispod Balkana pružaju se i sudaraju besmrtne sile svekolikog stvaranja čineći od njega više od geografskog pojma. Sam orfejevski princip u malom.

Preplitanje prošlosti i sadašnjosti, mita i stvarnosti, istorije i današnjice jeste ono što karakteriše duhovni pejzaž „Časnih soneta“. Balkanska tradicija, istorija, pohvala i zahvalnost precima samo su neke od mnogobrojnih tema ove zbirke, koje bismo mogli nazvati centralnim. To se naročito odnosi na drugi sonetni venac, Neimarima drevnim. Religija je takođe jedan od važnih motiva ovog pesničkog univerzuma, o kome promišlja lirski subjekat. On je izrazito pobožan, okrenut ka unutra, višem smislu sopstvenog postojanja, ali i egzistencije naroda kome pripada. Ova poezija je u svojoj suštini izrazito rodoljubiva, iako to osećanje patriotizma nije nametnuto, već je više nagovešteno. Ono se uvlači pod kožu biranim stihovima i rečima, podsećajući na istoriju i tradiciju. Svaki sonet je, na svojstven način, omaž precima – ličnim i nacionalnim junacima. Od običnog čoveka do graditelja srpstva.

Ova zbirka sastoji se iz četiri, gore opisane, celine – Venca Tvorcu, Neimarima drevnim, Inima znanim i Video sam drugi svet. Obrena Ristića karakteriše Petrarkin stil, primena opkoračenja koja primorava čitaoca na stalnu budnost i maksimalnu usredsređenost, obgrljena rima, a ponegde i slobodni stih. Celokupna ova zbirka, ne samo da sadrži dva, već svojom kompozicijom sama podseća na sonetni venac. Završna celina predstavlja magistrale, proizišao iz tematike prethodne tri. Krug je jedini savršen geometrijski oblik i nije čudno zašto ga je pesnik odabrao za formu svog poetskog izražavanja. Na kraju čitalac ima utisak sveobuhvatnosti, zaokruženosti, bez suvišnih i neskladnih delova. Melodija je, kao kod pitagorejaca, u harmoniji sa kosmičkim sferama, nebeskim metafizičkim prostranstvom, Njegoševom lučom koja joj osvetljava putokaz. Dostojni naslednik njegove misli.

Poezija je ljubav na svim jezicima. A Bog je uvek ljubav. Dakle, poezija je uvek Božije (Bogom nadahnuto) delo.

(„Bdenje“, Svrljig, br. 73/2022)

PODELITE OVAJ TEKST NA: