О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НЕ ЗОВИ МЕ НА ГРИЈЕХ

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕ ЗОВИ МЕ НА ГРИЈЕХ


Истина је вода без дна, потопит ће те кад тад. Можеш лагати, можеш варати, можеш бити преварант и фолирант, манипулатор пар еxеланце, карма је без грешке поновљива и немилосрдна. На смртној постељи гријеси ће те звати, туђе сузе ватру палити, кости ће појести мишиће и ледене усне тражит ће опрост. Бог нека опрости зато је Бог.
Мартин је био инспектор у пензији, ожењен, троје дијеце, враг му је био ћаћа, а ђаво неприкосновени учитељ. Варао је кога је стигао, отимао од кога је мога и хтио. Никада није био кажњен за учињено недјело, а било их је ко на грани листа. Милка, љубав из младих дана постала му је супруга и мајка дјеце. Умиљата, слаткоријечива, плаха и тиха пустила је пипке око њега усмјеравајући га на пут ком је тежила. Били су рођени једно за друго, злобни и окрутни, охоли и безобразни. Навикли само да узимају, тражећи заузврат све оно на шта нису имали право пред божијим законом. Људски је одавно нестао и изгубио сваку вриједност. Имао је једну једину сестру. Као млада остала је удовица, сама са сином. Недовољно сналажљива, превише поштена, невина и наивна живот је наставила на темељу родитеља. Године бола разрушиле су јој унутрашњост, пролиле крв, узеле зрак и на посљетку одузеле живот. Габријел, исувише млад, остао је сам. Приморан да одрасте прије времена, бјежао је далеко испред својих вршњака. А онда, једног дана, као гром из ведра неба ујак је пожелио да му одузме све.
„Моје право је неоспорно“ понављао му је без милости.
„Зар тако показује захвалност мени и мојој мајци, зар толико срама нема, зар му је образ тврђи од ђона крваве чизме“ питао се Габријел сједећи на гробу својих родитеља.
Знао је Мартин ниско провоцирати, тражио је некога на коме ће лијечити све своје фрустрације. Очигледно недовољно вољен имао је постављену дијагнозу. Поремећај носиоца насљедних особина са хроничном потребом калиговања метастазирао је његовим тијелом. Ниво комуникације је одржавао писмима куцаним на машини из прошлог вијека све док  није ангажовао адвоката одређеног и овлаштеног за преношење његове психозе.
„Понављам, тражим половину свега што ми насљедним правом припада“ била је већ деја ву репетиција деформисаног гена. „У ком ли је дијелу днк-а изолована ова злоба“ питао се Габријел схвативши да има само двије опције. Пристати и изгубити или борити се са спором али достижном правдом. „Вјероватно нисам једини са поремећеном генетиком, али зар би ми то требала бити утјеха у овом трагичном и комичном чину драме на помолу“ причао је Габријел. Одговор мртва уста не дају, а олакшање због ријечи пуштених на слободу није пружало сатисфакцију нити адекватну терапију. Није постојао нити један опрвдан разлог за гријех на помолу. Бар га он није могао наћи међу својим невиним неуронима превише оптерећеним болом. Требало је смоћи снаге, борити се празном пушком, стати пред огледало подигнуте главе и рећи себи „ни ти немој имати обзира и образа“.
Мартин није одустајао од својих захтјева, од своје уоквирене злобе хранећи је егоцентричном потребом да докаже и покаже своју силовиту поремећеност правих вриједности. Милка је свакодневно хранила сваки атом те луцидности, непримјетно, не губећи ни минут да не испадне из колосјека. Пред свима љубазна, нирвана у успону за сљепо водеће и глупе. Умијела је језиком да постигне све чему је тежила јер је била врхунски манипулатор туђих одлука. Очигледно је дисбаланс у лажним односима настао оног тренутка када је Габријел одбио да буде играчка у њиховим рукама. Остати досљедан себи и својим принципима, испоштовати живе и мртве била је његова једина смјерница у започетеом рату.
Ако мислиш да постоји савршени злочин онда гријешиш инспекторе. Док рушиш  крвне веза и тражиш вендету за недовољну фамилијарну љубав увећаваш гријех пред широким аудиторијумом.  Ако мислиш да зло има вјечан живот знај да свако царство падне и да ће један корак бити онај посљедњи. Ако мислиш да побједом добијаш ни сам ниси свијестан колико губиш јер твоје лоше и погано дијело ће живјети и послије тебе. Твојим венема тече отров годинама убризгаван, препуштен тихом убици заволио си њене деструктивне методе као морнар опијен сиренином пијесмом. Ја сам нико у твојим очима, неважан као сагоријели дим. Мислиш да немам  облика и да сам само убоги смртник и колатерална штета у твом убилачком походу. Али не знаш да мјењам облик свим стварима и бићима када осјете моју инкорупцију. Преко крутих граница и неосвојене тврђаве прелази вео неупрљане чистоће. То је нешто са чим се ти никада ниси сусрео нити ћеш. Ја дарујем, поклањам, не присвајам, не отимам. А ти свој облик немаш, јер га не можеш створити без туђе руке. И док год живиш бићеш покорни роб отровног језика и руку што те чврсто држе. Зовеш ме на гријех смијело и без срама вјерујући да сам ништаван и немоћан. То твоје тврдо срце испуњава горчина без смијеха, бијес и мржња без кајања. Колика је срамота што си дио створеног човијека видјет ће свемир и остат ћеш ругло земље којом ходиш. Подијелу си лијепу смислио, све за тебе и твоје слуге. Све што је свето присвојио би да сапереш сагоријели траг не остављајући мирис заједништва па је јасно да си рођен само да би уништавао и рушио. Мој прозор не гледа ни на исток ни на запад него у бескрај невиних очију. Жеља да сачувам коријене је моја покора, а твој гријех.
Габријел је дуго размишљао прије него што је послао написано на адресу инспектора без стида и срама. Крв је крв, али од овог трена и часа твоја крв је загађена, а моја самостално тече.
Схватио је Габријел, није му требало пуно времена, да је главни дeструктивни метак испалила Милка. Она је та злокобна и злочеста утвара у људском облику. Она је главни мозак операције са енормоном жељом да отме и уништи све оно вјековима стицано. Она је тмина надвијена над зракама свијетлости, удав који пљен прво грли па убија дављењем. Као свака луда и бијесна индивидуа радила је шта је хтијела. Залетјала се свом снагом и свим расположивим средствима, одушевљена својом умјетношћу, неукротивим поремећајем вредновања и поштовања мртвог бића, није показивала знак слабљења ни стишавања луцидности уништавајаући један цијелокупни и дуготрајни фамилијарни однос. Тај створени пакао започела је оног тренутка када је ушла у туђе гене и изазвала рат међу њима. Њена моћ је произилазила из патње и ужитка у наношењу боли другом са оправдањем да је Бог створитељ тако одредио јер тако је праведно.
До сада код људи није успјевало и није вриједело бити добар и невин. Највише се вредновало и вреднује испирање мозга са не истином и окретањем ријечи у своју корист и за своју добробит, наравно на штету другом, па макар тај други био и род рођени. Свијет хвали и воли такве, јер од пропасти добрих живи и ужива. Габријелу није преостало ништа друго него бити оно што јесте и бранити оно једино што има.  Сада када су се гени крвљу пролили и натопили горко ће бити пити и наздравити тачки што се стваља на крај. Поражен оним што га чека Габријел је резигнирано уздахнуо и рекао: „буди као стакло, кад те ломе ти их сијеци.“




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"