детаљ слике: КРК Арт дизајн

Буђење

Љубав пронађе начин а судбина покаже пут. Оно што се није десило није ни суђено жив у земљу се не закопава.

-Од тридесте до двадесет, од двадесет до десет, од десет до девет, од девет до осам, од осам до седам, од седам до шест, од шест до пет, од пет до четири, од четири до три, од три до два, од два до један од један до нула, СаМоРи ни један.

 Из неког полусна буди ме груб женски глас, на поду до кревета сједи старица. Као да се свађа сама са собом изговара ријечи само њој знане. Савија се до пода а потом виче, удара свезицом трава по зидовима, тамјаном кади собу, осјећам мирис Босвелије измјешан са димом трава.

-Ми, хар, да зан иа бен, од, ет мил, ов.

Гледам старицу у трансу, тамне коже, дубоке бразде бора на њеном лицу изгледају старије од ње. Уоквирене црвеним рубцем свезаним у чвор испод браде будиле су страх у мојим очима. Поглед јој сив од дима у соби изговори ми име.

-СаМоРа пробудила си се, отвори прозор а ја напокон почех да дишем.

-Биће времена за питања сад се одмори, покупи са пода ствари и изађе из собе.

Испред врата стајала је мати, мањи смотуљак даде старици, видимо се сутра рече тихо.

Уђе у собу љубећи ми руке , дијете моје, моје дијете.

-Мама жедна сам. Донесе ми мати чешу хладне воде.

-Сигурно си и гладна, сад ће мама да постави сто само за нас двије. Скухала сам и твоју омиљену супу а има и гурабије Фатка јутрос донијела пуну тепсију.

Осмјехом одобрих мамин план покушавајући да устанем из кревета. Наслоних се на прозор, сунце је прешло своју прву половину неба. Не мирише липа остали су само смеђи трагови испод крошње да свједоче о једном животу. Дукати, прелазим руком преко врата тражећи те последње отиске његових прстију. Нису били више тамо гдје их је Рахим оставио, на мом врату као завјет љубави, обећење прошлости, издаја судбине. У паници истресам сламарицу и ћилим.

-Мама гдје су ?

- Дукати СаМоРа, сутра ће ти их Хаџера донијети.

-Хаџера!

-Старица која је била у соби кад си се пробудила, циганак која те је видјела у повојима кад си се родила. Три дана и три ноћи била си у коми. Парохијски попо је долазио а хоџа Мустафа је још у џамији. Није се одвајао од твог кревета два дана а трећи је отишао у џамију да се моли.

-Да ли зна тата?

-Зна ћери, Хаџера му је јавила у повратку кући. Идемо да ручамо нас двије,биће времена за причу.

-Амин мати.

Мати ме загрли тако снажно не говорћи више ниста, пожељех да останем у том загрљају беспомоћна, попут птића који испадне из гнијезда. Нигдје дијете није тако сигурно као што је у наручју мајке.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: