детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ГОСПОДИН СА СЛОБОДНОГ СЕДИШТА

                Десило се то једна страшне зиме, године која нема сећање, или нико није хтео да се икада поново сети тог непријатног догађаја који је у великој мери оставио своје неизбрисиве трагове у потоњем животу свих људи.

            Не зна се тачно каквим су случајем путници једне туристичке групе кренули на то договорено путовање. Није их било много у групи, тачно толико колико да се напуни аутобус и да остане само једно седиште празно, уколико се успут покаже да би било хитно потребно утоварити неког новог залуталог путника. На том празном седишту у оним не много модерним аутобусима што су се деценијама возили по нашој домовини и превозили путнике са једног на други крај домовине, који су били врло бучни и не тако комотни као што су споља изгледали, увек су хтели да седану скоро сви путници. Када би им се с‘ времена на време смучило да при дужем путовању остану цело време на свом резервисаном седишту,  устајали би да мало размрдају ноге и евентуално нађу неког саговорника са којим би причали о било чему како би цело путовање брже прошло. Или да би били ближе самом шоферу и слушали његове кометаре о било чему, не само о пејзажима којима су пролазили, већ и о неким неочекиваним догађајима којима је обиловала цела зацртана траса њиховог путовања.

            Аутобус је требао да однесе своје путнике до зимског одмаралишта једен од најлепших планина у нашим крајевима. Негде на пола пута, усред пејзажа који је скоро сијао од превелике белине нападалог снега и јарког сунца које се одсијавало на уцакљеној површини, аутобус неким чудом стаде. Путници су сачекали мирно да оставе простор шоферу и његовом помоћнику да провере мотор и остало што је било наопходно како би открили узрок овом заустављању. Човек који је задњи сео на оно празно седиште, се једнако понудио да помогне, па је врло спремно крену за њима изван аутобуса, да дођу до мотора и да открију евентуални квар. Али у трену када је он стао на спољашне тло, већ ван аутобуса, мотори су одмах почели најнормалније да руморе. Као да се преходних десет секунди ништа није десило. Шофер и његов сувозач су одмах кренули назад да се што пре врате унутра и продуже најнормалније да управљају њиме. Ушли су, свако се сместио на своје седиште, али господин са празног седишта, покушавајући да уђе пре но што му затворе врата пред носем, остаде мало заглављен на вратима која су се аутоматски отварала и затварала. Шофер је затворио врата, али ногавица од господина остаде затворена. Шофер поново отвори врата, господин је одглавио ногавицу од панталона и коначно ушао сасвим унутра покушавајући што пре да стигне до слободног седишта. У трену када је сео на то исто седиште до којега је успео да дође у задњој етапи пре престанка рада мотора, мотори аутобуса су поново стали.

            Значи веза између квара аутобуса је требала да буде или у самом слободном седишту, или у господину који је изазивао ко‘ зна шта да би одједаред мотор стао да ради. Шофер га је замолио да устане, да виде дали је веза то. Гопосдин је устао, али мотор није прорадио. Шофер, размишљајући шта да уради како би кренулли са те мртве тачке, а већ је почињала да пада и ноћ, што би било поражавајуће за све путнике да остану ту усред планине где се у близини није видео чак нити један мали трагић некога живота. Замоли господина да изађе из аутобуса, јер му се то чинило једино логично за разрешење ове ситуацаије. Господин устаде, дође до вратију, шофер отвори врата, сачека да  господин сиђе трима степеницама и изађе напоље. У трену када је стао на чврсто тло, ван аутобуса, мотори су почели поново да раде.

            Значи одмах је било јасно да је цео квар, ако је  уопште био квар, био изазван присуством господина са празног седишта. Брзо затвори врата, намести волан, постави ноге на одговарајуће педале и лагано крену. Аутобус је почео најнормалније да се креће као и пре појаве самога квара.

            Иако је било сасвим јасно да  се није радило ни о каквом квару, једноставно да је у питању била само енергија усамљеног путника који је игром случаја и сам открио да нешто није у реду са њим.

-          А господин кога сте оставили напољу, охрабри се да упита један од путника? Нећете га ваљда по овој зими, усред ноћи оставити ту?

-          На жалост, одговори шофер. Зар нисте сви приметили, а сви сте и сведоци, да су сви проблеми настали у суштини његовим присуством у овом аутобусу. Нешто се њим није било у реду. Па боље нека се он сам сналази, него да сви ми останемо да проведемо овде ноћ без наде да би успели да нађемо било какви решење.

            Отпустио је кочнице и аутобус је лагано кренуо мимоилазећи господина који је остао на путу да виче и маше рукама, покушавајући да дозове шофера и да га замоли да га узме поново назад.

            Шофер се није обазирао. Продужио је својим путем, све брже и брже да што пре надокнаде изгубљено време, како би у прави час  стигли до свога циља.

            Гопосдин који је проузроковао ову неочекивани ситуацију је нестао са видика путника, сви су врло тихо наставили своје путовање, али сви дубоко замишљени око факта који је најуверљивије указивао да нешто са тим господином није било у реду. Каквом је то енергијом био он напојен, дали је био прави човек, а видело се да није се ни по чему разликовао од осталих путника, класична мушка фигура обучена у она типична одела што се уобичајено носе у овом периоду године. Са виндјакном и дебелим панталонама, топле зимске ципеле и капа. Једино можда што га је разликовало од осталих путника и што је требало да буде неки знак распознавања међу његовима, је што је на десном рамену дебеле ветровке у сребрној боји, био закачен неки симбол, нешто што је наликовало или на малог орлића, или некој другој њима непознатој птици.

            Када су то расчистили међу свим путницима, као да им се савест сасвим смирила. Јер да нису, остала би да их гризе можда и до краја живота при помисли да су усред циче зиме, једне године оставили пред саму ноћ на путу за њихово одмаралиште једног господина, врло угледног изгледа, али врло тајанстевене појавности, да се смрзава на путу, за где?

            То никоме више није било јасно, чак ни самом шоферу који је у једном трену замолио све путнике да се утишају и преко микрофона их гласно упитао:

-          Људи, драг моји путници, после свега овога што нам се неочекивано десило, дали хоћете да се вратимо одмах назад кући. Брже ћемо назад, но напред. Молим вас дигните руке ко је за, а ко против. Да будемо на чистом. Јер и ја после свега овога, више немам жељу никуда даље да идем. Боље да се вратимо назад тамо где смо сигурнији и безбеднији.

            Нормално, сви су путници једва дочекали овакво разрешење и без икаквог додатног расправљања, сагласили се да се одмах окрене аутобус и да крену назада ка својим кућама.

            Нико никада није дознао, а питање је и дали су се интересовали, шта се десило са тајанственим путником због кога је цело ово  путовање пропало. Али свима једнако, као и самом шпферу, остаде у сећању тај лик, особе од негде педестак година, са врло продорним погледом и фигуром која је деловала као да је исклесана од неког њима непознатог матерјала.  Шта се са њим десило, где је кренуо и како је завршио, свима је  остала тајна. Па и да су хтели да се интересују, да упитају некога, али кога, нису знали нити како би требали да га опишу, још мање којим именом да га ослове.

            Тај дан, те зиме остаде забележан у њиховим главама само као сећање на „Господина са слободног седишта„.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: