О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ВЕРУЈ У ПЕСМУ О ЉУБАВИ

Слађана Миленковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

Веруј у песму о љубави


 

Љубавна поезија привлачи пажњу читалаца данас, а скоро да нема песника који се није огледао у овој песничкој врсти. Каква је суштина стиха који пева о љубави и какав је живот љубавне песме данас, питања су која заокупљају пажњу филозофа, а не само песника. Још је Питагора стварање видео као комуникацију са космосом, а космос као велику хармонију коју само велики уметници могу да чују и пренесу. У тој хармонији бивствују ствараоци. Много касније, Кјеркегор, филозоф стрепње, рекао је да биствовање спаја сва бића што ће нарочито утицати на модерну лирику.
Императив модерне поезије уопште, савремене љубавне поезије посебно,  јесте метафора, као стилска фигура, метафора као начин сагледавања света, начин комуникације песника и стварности. Рембо сматра да се истинитост у песми догађа, да свако доживи своју истинитост и то у метафори.Метафора може да будеобјашњена и као инадекватно одређивање једне ствари, односно писање о једном, као да је то друго, како је рекао принц српске поезијеБранко Миљковић:«суштина метафоре није у томе да нешто значи већ да постоји. Пошто се изврши избор речи и тако одреди вербални домен песме, речи треба распоредити и песму на тај начин одредити садржајно. Јер садржај песме није неки догађај или емоција већ авантура речи захваћених једном игром стварања.»Песник речима не казује оно што је хтео да каже, већ проналази у себи оно што до тада није знао, песма је његово откровење. Тако песник речима открива љубав и изналази себе и свет, кроз стихове све више и више.
Песника треба посматрати као мистичну творевину, он је до краја непознат самом себи али и досадашњој науци, поета покушава да допре до суштине бића. Песник је човек-реч, он је симбол светлости речи, љубави између Неба и Земље. Њему је дато да сазна нешто што је обичним људима невидиљиво и да им кроз стихове то да. Песник подсећа читаоце на предметност и на љубав коју су заборавили или им открива ону и онакву љубав коју до тада нису знали. Једна реч само, открива нове светове, изналази нов смисао,
Љубавна поезија обједињује различите чиниоце и мири супротности. То је својство ове поезије. Строга песничка форма коју поштују неке песменаставља лозу симболиста. Алогичне слике, неодређеност која прелази у нејасност или асоцијативно низање речи су особине које потичу од надреалиста. Неки од симбола које песници користе су бар делом надреастичког порекла, пре свега: сан, птица, ноћ и делимично биље. Строгим симболистичким обликом, они најбољи су укротили надреалистичке симболе. Љубавна поезија је састављена од мреже слепила и вида, знања и незнања.
Пишући поезију, љубавне песме, неки аутори теже да достигну или да искажу чисту лепоту осећања, а други пак осећају да су немоћни да потпуно изграде свет чисте лепоте и значења који љубав даје. Љубавно осећање обитава у још неоствареном делу стварности и зато га у оствареном и завршеном не треба ни тражити, оно је као савршенство могуће једино и само у песми.
Почетак, подстрекљубавне песме је у стварном, у нечем конкретном, у детљау, у ономе што тек треба да се унесе у нашу свест и подсвест. Песник проналази реакције свог менталног бића на стварност и догађај, те реакције могу бити мисаоне, асоцијативне, интуитивне, емоционалне и имагинативне, и стихови не смеју бити подупирачи него мора сваки да стоји сам за себе и да се изрази до краја.
Песнициспајају поезију и критички дух истичући да песма није само емоција него и свест о емоцији. Чиста, права поезија је сама себи узрок и циљ, а свет, наш појавни у комеживимо, није видљив. Љубавна песма се може само певати, слушати и сањати. Њена главна обележја су да буде једноставна, сугестивна и интимна. Поезијом о љубавиможемо изменити односе и живот сам.Песме љубави знају тајну и никад је не кажу, ми то само наслућујемо и осећамо. Сваку тајну замењују речима, верујући у људски говор и песму о љубави.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"