детаљ слике: КРК Арт дизајн

Тринаесту главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 14.

14.

Дуго сам размишљао о том свом осјећају разочарења у Соломона. Сада ме веома плаши та идеја коју сам једно вријеме гајио у њедрима. Наиме, и поред очигледне и сурове реалности да он није испуњење очекивања, моја чежња за тим очекивањима постала је јача од реалности.

Неко вријеме сам се заносио мишљу да су Соломонови пороци, у ствари, Божија воља да чини та, за нас обичне смртнике, чудна дјела, јер је обасјан Божанском свјетлошћу. Вјеровао сам да Бог жели да његов Посласник сиђе на дно, да се избори са свим и свачим и да се, тако „ојачан“, покаже као „последњи побједник“. Оправдавао сам сваки његов гријех и очигледан недостатак „тактичким уступа-њем“ овог „ратника свијетлости“ пред злом... И када се последњи дах реалног и сувислог размишљања приближио свом издисају, огласио се зов душе, као упозорење да сам на ивици лудила или настанка неког новог, болесног религијског култа.

Али, то се дешава... Понекада некога или нешто изаберемоза објекат у који убацујемо све оне мисли и нереалне жеље које бисмо жељели да се остваре на наше добро, а цијелом свијету за инат. Ваљда због тог ината или превелике жеље да те идеје постану стварност, најчешће тај објекат нема готово никакве везе са тим жељама... А онда почнемо да измишљамо оправдања и разлоге којима ћемо те недостатке покрити.

Уосталом, Закон је пун ствари које се могу узети и овако и онако и у њему увијек можеш наћи понешто да се те рупе закрпе. Ево, ја сам био толико заслијепљен идејом његовог савршенства, да сам унапријед одбијао сваку могућност да је он, у ствари, тај који ремети онај природни Божији Закон и најприроднији однос овог народа са Богом.

С друге стране, то је био први знак моје ста-рости, жал за самим собом и чињеницом да у животу нисам испунио све што сам хтио. У Соломону сам видио свој продужетак, па – правдајући њега – правдао сам себе. Очекујући од њега, надао сам се да ће то бити урађено за мене и у моје име...

Али, зашто би све на свијету било онако како ја хоћу? У реду, он није очекивани Избавитељ, мада му то не даје за право да одступа од путева Господњих. Он није толико јак да устраје у вјери, али је довољно способан да води ово велико и моћно царство. Ја нисам тај који је подигао Свеца Израиљевог, али Господ ће га подигнути у вријеме које Он одреди. И све је опет добро и свијет иде даље.

Да, он је довољно јак и способан да води ово царство и чува јединство његово као зјеницу ока. То сам га од почетка учио и то му увијек наглашавао. У Давидово вријеме то јединство је стално било поткопавано. Јудеја и Израиљ, уједињени у Давиду, иако један народ, једно царство, одувијек су била два свијета различита. Ко зна од када, ваљда још од Мојсија, та два свијета постоје сваки за себе. Само су силом или из обостраног интереса уједињени и живјели заједно. Заједно? Па, више једни поред других...

Честе буне и устанци показивали су право лице овога царства. Давид је кадкад бјежао у облаке, вјерујући да га сви воле, да је све у најбољем реду. Авесаломова буна га је на најружнији начин пробудила из тог сна. Постајао је све затворенији и све више је бјежао у неки свој свијет. Све чешће се затварао у своје одаје и пјевао уз псалтир, како би одагнао црне мисли. Испјевао је много пјесама и многе од њих сам записао, неке су записивали други, а почео сам да их проучавам како бих боље упознао његово душевно стање. Јесте, био је окружен многим непријатељима извана и изнутра, неким стварним и неким мање битним, али је неке од озбиљних проблема знао савршено да игнорише. Авесалома, на примјер.

Као примјер онога што напријед рекох за Израиљ и Јудеју, наводим Севину буну[i]. Он бијаше Израиљац, син неког Вихрија из Венијаминовог племена. Авесаломова буна се још није ни завршила, када је овај затрубио у рог и позвао Израиљце да не прихвате повратак Давида на престо. Израиљцима није много требало трубити и дуго их позивати. Већ након неколико дана осјетила се та затегнутост у ваздуху и стигле су прве вијести о удруживањима завјереника и њиховој спремности да ускоро крену у отворен сукоб. Давид је тај сукоб спријечио тако што је рехабилитовао Јоава, којег је само пар дана раније замијенио Амасом, као својим новим војсковођом[ii]. Послати Јоава, значило је нову ријеку крви. Али, то је био потез који је осигурао миран крај Давидове владавине.

Рекох, тада сам се више окренуо самом Давиду, а мање царству. Овом муњевитом акцијом осигуран је мир, мада под страхом и терором. Али тај мир је потрајао до дана данашњег... Знао сам да је Давиду већ мука од овог царства и владања над дивљим племенима, али и да се он не може промјенити и започети владавину на неки други начин. Бар не сада када је на власти провео већ преко тридесет година и када је зашао у своје позне године. Но, обзиром да је напокон дошло до довољно дугог мирног периода, започео сам анализу свега што смо прошли од почетка.

Сагледавајући стање и ситуацију, сватио сам да је дошло вријеме за промјену, промјену свега из самог темеља. Ту промјену су очекивали сви, и Израиљци и Јудејци и околни народи. Ја највише... Али, то никако не значи да је Давид довео до тога да је стање лоше или да је требао неке ствари учинити другачије. Напротив! Све што је чинио, чинио је вођен руком Божијом, али мој закључак је да је све учинио да припреми терен за нешто ново и другачије.

То „ново и другачије“ видио сам у Соломону. Неко би рекао да претјерујем, јер је Соломон био још мали и играо се у прашини, али баш у томе сам видио шансу: да почнемо испочетка, чисто и невино. Ријеке крви проливене за темеље овог царства нису нешто чиме би оно могло трајно да се осигура и постоји дуго и квалитетно. Околни  народи већ су се навикли на наше постојање и  намјеру да ту останемо вјечно.

Једне вечери, Давид ме је замолио да останем дуже с њим. Када се сви разиђоше, упита ме: „Шта мислиш докле ће ове буне да нас нагризају и шта да урадим да их трајно спријечим?“ Одговорио сам му да мислим да је са Севом ствар завршена, али да и даље остаје велика подјела између Јудеје и Израиља. Већ дуго нема спољних непријатеља који  би нас чвршће ујединили, а ударити на Египћане, Феничане или Асирце, у овом тренутку, било би равно самоубиству. Такође, сматрам да морамо постати богатији да ојачамо, како бисмо смањили незадовољство сиромашног и гладног народа. Но, за то морамо створити боље услове, јер трговина мора бити несметана, осигурана и добро повезана, ако хоћемо да нам донесе боље дане. Спољни услови су повољни, ситуација у околним царствима иде нам на руку, па мислим да би то требало да буде наш приоритет у наредном периоду.

Тај дио о трговини га није нарочито занимао. Он је био типичан представник овог народа: обдарен многим врлинама, али без праве завршнице, без оног дијела када те врлине, знања и успјехе треба наплатити или, боље речено, примити награду за то. Израиљци, а нарочито Јудејци, имају неки чудан понос и ријеч је највећа награда. Злато и племенити метали за њих су представљали само украс, али не и вриједност којом би боље уредили свој живот. Ријеч, заклетва и поштовање представљају врхунац награде и тешко им је објаснити да се та награда не може размијенити за неку опипљиву вриједност. Ипак, јак осјећај за заједницу је одувијек био начин да обезбиједе то мало намирница које су им биле довољне за живот. И они су тиме „задовољни“. Али с друге стране, никако нису могли да свате да оно што њима представља вриједност, за друге не значи много. Њихова традиционална везаност за стада оваца и живот уз њих, на начин који је давно превазиђен, за друге народе представља много мању, до готово никакву вриједност.

Али неки унутрашњи немир и незадовољство, узрокован немаштином и потребом заједнице да гура нос у све и свашта, али и баш тим избјегавањем да се са стварним проблемом ухвате у коштац и било шта промјене, очитовали су се у крававим обрачу-нима и честим устанцима. Некада помислим да једва чекају да се нешто деси да искале сав тај свакод-невно накупљани бијес. Да је то незадовољство стварни проблем, схватио сам посматрајући ове људе како се добро уклапају у добро организована друштва. У Египту, Вавилону или Феникији било је много Јевреја који су живјели веома богато и од-лично се сналазили у том добро уређеном систему. Филистеји, од којих сам потекао, никада нису имали ту способност да се прилагоде уређеном систему, нити као заједница, још мање као појединци. Њихово „уређено друштво“ било је само траг неких давних времена и предака који су, „тамо негдје“, знали и умјели.

Као прву намисао да осигура мир, Давид одлучи да се заштити од будућих претендената на престо из рода Сауловог. За ту прилику искористио је глад која је наступила као посљедица вишего-дишње суше и трајала пуне три године[iii]. Како је вријеме одмицало, у народу је расло све веће незадовољство. Чак и куповина хране од Египћана више није била рјешење, јер је бивало све мање средстава за куповину. Тада је неко од пророка (мислим Гад) из заборава извукао стари Саулов гријех, јер је побио Гаваоњане[iv] и поред заклетве Господу, као разлог због чега Господ мучи „народ ове земље“. Давид искористи ову идеју да се обрачуна са свим насљедницима Сауловим, осим са Мефивостејем, са чијим оцем Јонатаном је имао веома близак однос и коме се заклео да ће штитити дом његов. Тада им је предао седам младића, од којих пет синова своје жене Михале које роди са Адрипом, мужем којег јој одабра Саул отац њен. Тако се Давид ријеши свих оних у које је сумњао да ће га издати, али и освети онима који су му некада давно нанијели бол. Касније је организовао вели-чанствену сахрану њихових посмртних остатака, заједно са Сауловим, Јонатановим и других чланова ове породице, како би показао да он „поштује“ овај дом и брине о њима. Ех,...

Нисам се слагао са овим и то сам му рекао. Но, он се наљути, сматрајући то за моју дрскост. Како је низао године, Давид је постајао све затворенији, а у последње дане у свима и свему видио је завјеру, превару, издају. Мислим да је и у мене сумњао, а ову примједбу сматрао је неким „тајним знаком“ да евентуално шурујем са неким од тих младића.  Искрено, ни једнога од њих нисам могао да замислим као владара и Давидовог насљедника, поготово не способног да дигне неки устанак и дочепа се власти. Они једва да су били кадри држати овце на броју, али Давидов страх је постајао све већи. Од како се „опекао“ са Авесаломом, више није вјеровао никоме. Сада је изгледао спокојно, или се бар мени тако чинило...

Али, један непријатељ је и даље тражио своју шансу и није се олако предавао - Филистеји. Иако потпуно разбијени и једва да су представљали сјенку од оних који су били страх и трепет за Саула, иако без савезника који су чинили њихов ослонац у прошлости и без икакве предности над нама, одлучили су се за последњи покушај, на све или ништа. Вјерујући да је Давид већ у заласку снаге и знајући за честе буне, устанке и незадовољство у нашем табору, скупили су сву снагу и кренули у рат. Међутим, толико су били слаби и разбијени да се свега овога не бих ни сјетио, да нисам опет био лично увучен у све ово.

Управо на њих је Давид рачунао као потен-цијално рјешење својих проблема. Ударити на њих није био неки нарочито тежак задатак, али је био потребан повод. Чак и код њега се, временом, ствари мијењају и он је одустао од освајачких ратова. Зато је пожелио да мене искористи као повод за рат. То сам му тешко опростио, мада се и на самртној постељи заклињао да он није то учинио! Тајну мог поријекла чувао сам од цијелог свијета. Један од ријетких који је знао истину био је Давид. Зато и данас тешко могу да повјерујем да ово није искористио за своје циљеве.

Било је то овако:

Позвао ме је и замолио да одем међу Филистеје и извидим њихово расположење.  Није ми било свеједно, али одлучио сам да идем. Моја прва станица био је Гат. Међутим, чим сам стигао, неколико људи ми приђе с леђа и, свезавши ми руке и ноге, одведоше ме у неку врсту тамнице. Ту сам провео дан и ноћ, а изгледали су ми дуги као година. Моја прва помисао била је да је ово нека завјера или намјештена замка. Наиме, некако пребрзо сам ухапшен, без икаквих чудних знакова, сумњичавих погледа, праћења... Готово да нисам ни стигао у град, а већ сам био ухваћен, као да ме је неко очекивао. Сутрадан ујутро изведен сам пред краља Гатског и прво што ми рече било је: „Очекивали смо те!“ Наравно, нисам добио одговор на питања како и зашто.

Дуго и пажљиво постављао ми је питања о Давиду, о Јерусалиму, о војсци и ко зна чему, као да ја нисам дошао да то исто испитам код њих. Гледао сам да не дајем одговоре, а опет да сачувам живот. Већином сам покушавао да створим погрешну слику, али ни он није био наиван. До њега је стајао неки човјек који ме је пажљиво слушао и сумњичаво вртио главом.

„Добро – рече краљ, пошто нећеш да сара-ђујеш, видјећемо какву корист од тебе можемо да извучемо. Водите га!“ И поново сам враћен у тамницу. Наредних дан и ноћ провео сам у полумраку неке просторије која се налазила под земљом, са веома малим прозором, кроз који сам с времена на вријеме могао да видим стопала пролазника и чујем неке гласове. Један такав глас ми је привукао пажњу. Учинуо ми се познатим, али опет... Након неколико сати, у тамницу је ушао огроман човјек, од кога сам сав претрнуо. Но, ускоро сам се сјетио ко би то могао бити. Гледао ме је нетремице, не говорећи ништа, а затим је сјео до мене и загледао се у моје лице. Примјетио сам његове руке и по шест прста на свакој шаки. Неки чудан осјећај ме је обузео. Гатај! Мој брат, Гатај... Ако треба да погинем, зашто то мора бити од руке онога чија крв тече мојим венама!?

Можда је ово је прилика да му кажем ко сам, да смо синови истог оца, да смо иста крв. Сада могу слободно открити своју тајну. Године и деценије скривања, сада су завршене. Мој животни круг се завршава на свом почетку. Враћам се крви од које сам настао, враћам се у своје природно окружење...

Од те помисли тек претрнух... Каква крв, какав почетак? Природно окружење!? Да, тамница је једино чиме бих то окружење најбоље описао. Враћање на почетак... Почетак чега? Патње, бола, страха? Не, хвала! Сасвим сам поносан на начин на који сам од свега тога побјегао. Крајње сам задовољан како сам све то потиснуо из свог живота и превазишао тај бол. Зашто бих сада пљунуо на сав свој живот? Зато што поред мене сједи неки див са вишком прстију? Зато што ми пријети смрт? Не, мислим да мени пријети живот, живот са овима! Смрт је награда за оне који живе овдје...

Наизад, див проговори: „Дакле, ти си тај који савјетује Давида? Ти си тај који је био Филистеј, а постао Јевреј?“ Ћутао сам. Он настави: „Која мука мора човјека да натјера да се одрекне себе и свега свога и оде да служи непријатељу? Мислим, шта то буде у глави једног човјека да се одлучи на такав корак? Да служи човјеку који је убио највећег сина нашег народа, највећег јунака под небом? Одкуда то-лика мржња према свом народу?!“ Хиљаду одговора је кључало у мени. Сваки од њих је вриштао из мене, али нисам дозволио овом горостасу да ме наведе на разговор. Али, ћутати више нисам могао.

„Ко је највећи син Филистеја?“ – упитах, знајући одговор, али сам куповао вријеме.

Он ме погледа збуњено, као да је одговор толико јасан сам по себи, да га не треба ни изговарати гласно. Ипак рече: „Па, Голијат... Знаш ли ти уопште колико је тај човјек био важан за наш народ? Имаш ли уопште идеју колико се све промијенило откако је он убијен?!“

„Не.“ – рекох искрено, жудећи да сазнам нешто више од онога што сам знао о овој породици.

„Голијат је својом снагом и својим ратничким умијећем представљао стуб овог народа. Док је он био на челу наше војске, нико нам није смио изаћи на мегдан. Он је значио сигурност, он је био заштита свега нашег народа. Он је био ограда око нашег царства. Најљепше пјесме пјевале су се о њему. Цијело царство славило је његова јунаштва. А онда, као гром из ведра неба, један голобради дјечак однесе његову главу и све се срушило. Од тада ништа више није исто.“

„Зашто није?“ – бојажљиво сам упитао, желећи да сазнам његову верзију приче, али плашећи се да не изазовем гњев овог убице хладног погледа, који је сада изигравао невинашце. Он полако устаде ослањајући се длановима на кољена, при чему ми поглед поново паде на оне дупле палчеве.

„Па... није. Кад ти неко убије брата, сав твој свијет престане да постоји. Када ти је брат неко као Голијат, јунак над јунацима, ко је и отац и мајка и брат и бог, онда све изгуби смисао... Хајде устај, немамо времена!“

„Гдје ме водите?“ – упитао сам, али умјесто од-говора врата се отворише и у собу уђе неколико војника који ме поведоше. На улици је већ била пос-тројена војска и очекивао се краљ, како би кренули у битку. У тренутку се сјетих свог дјетињства и давног страха од ових истих војника, оца убице, бесмисла живота и безнађа које ови суморни људи сију око себе. Не видећи смисао свог заточеништва и своје улоге у овој колони, размишљао сам о могућим плановима које они имају са мном.

Прва могућност је да ће ме убити пред Давидовом војском, изазивајући их тако на напад. Потпуна бесмислица! Друга могућност је да ће ме размијенити за некога или нешто, што није био обичај ових дивљака. У то не вјерујем. Трећа је да ће... ох, Боже, неће ваљда... да ме прикажу као „повратника“ у свој табор, као издајника и шпијуна који се „покајао“ и „вратио“ својима. Тиме би изазвали још већи гњев Давида и Јевреја и усмјерили главни удар тамо гдје сам ја. Тако сам размишљо док смо ишли према бојном пољу, а око мене сва четворица синова Рафајевих. „Браћа на окупу“ – помислих, па се од све муке још и насмијах сам себи.

Но, ништа се од свега тога не деси. Битка се претврила у прави рат и данима смо остали зароб-љени једни од других. Све укупно, војевало се око мјесец дана, а од тога су се војске сукобиле пет-шест пута. Посматрајући „браћу“ схватио сам да је овај рат њихова освета за Голијата. На неки начин, њих четворца су предњачили испред све војске, не само својом дивовском грађом, већ и мржњом и жељом да побједе противника. За сво то вријеме остао сам везан у позадини и само једном дневно добио бих нешто мало хране и воде. Али, ваљда из досаде, војници који су ме чували, пристали су на разговор са мном. Тако сам сазнао да се филистејски народ већ готово помирио с чињеницом да су Јевреји заузели њихово мјесто, али да су Рафајеви синови узбунили сав народ да се дигну на рат и поврате достојанство. Мјесецима су ишли по филистејским градовима и дизали буну, позивали на рат, храбрили људе и исмијевали њихову помиреност са стањем у којем су се нашли. Њихова жеља да освете Голијата и да поврате некадашње филистејско достојанство, покренуло је читав народ на одсудну битку. Њихова дивовска грађа уливала је страхопоштовање у свим филистејским градовима, па што из страха, што из читаве те атмосфере, људи су се одазивали у рат.

У првом налету Филистеји су успјели да про-бију линију Јевреја, па чак и да се приближе Давиду. Јесви је чак дошао у прилику да убије Давида, али у последњем моменту неко од јеврејских војсковођа га је смртно ранио. Ипак, Филистеји су помјерили линију дубље према Јерусалиму, а Давид више није био са војском.

У следећем налету, Сафај, који није био здрав ни умно ни физички, али и најкрупнији од све браће, погинуо је, а његова смрт је помела Филистеје и Јевреји су помјерили линију дубље према Гату.

Тада су Гатај и Ламај повели војску у нови противудар и поново вратили Јевреје на оно исто мјесто према Јерусалиму, у област око Гова. Но, Ламај је ту погинуо и од браће остао је само Гатај. Јевреји, охрабрени тиме што су убили још једног дива, а Филистеји преплашени Ламајевом смрћу, пренијеше линију готово да самог Гата. Настаде читава пометња у филистејском табору. Тада се сјетише мене, вјероватно као последње могућности. Ето, сада сам посрамљен и тим чином да сам им представљао последње уточиште. Гатај ми приђе, пресјече једним потезом мача конопце на мојим рукама и ногама и, зграбивши ме за мишицу, поведе ме, тачније одвуче ме на мегдан између двије војске. Када смо се нашли на средини, стегнувши ме толико да ми је сва рука помодрила, викну као лав: „Давиде, сине Јудин, изађи и бори се!!! Ево, ако ме побједиш, води овога са собом, а ако те побједим ти ћеш бити мој слуга, а твој народ нека иде куд хоће!“

Но, пошто Давид не бијеше са војском, пред Гатаја изиђе младић, готово исто као некада Давид пред Голијата. Претрнух када познах Јонатана, сина Давидовог брата Саме. Бјеше то младић од својих петнаест-шеснаест година, изузетно сличан свом стрицу Давиду. Када га угледах како поносно и неустрашиво иде према Гатају, призор ме потпуно врати неких тридесетак година уназад, када сам добио вијест да је један младић убио Голијата. Управо овако сам замишљао ту сцену. Једина разлика бијеше у оружју које су некада користили. Давид је пред Голијата изашао са праћком, а Јонатан пред Гатаја са копљем.

Док нам се Јонатан приближавао, схватих суштину и величину овог догађаја. Давидовим убиством Голијата започело је ново вријеме, вријеме у којем се један мали народ уздизао изнад старог и трулог царства, које је већ подсјећало на старца на самртној постељи. Сада, у лику овог младића, то царство тежи према својој трансформацији, према једном новом, чистијем и невинијем раздобљу свог развоја, према једном царству које би требало бити Божије царство на земљи. Зато сав претрнух од страха. Помислих да ово дијете није Давид, да је тешко да Господ двапут учини исто чудо и шта може да се деси и са мном и са свим народом ако он погине. „О, Господе, завапих у себи, учини чудо као што си то некада учинио кроз Давида и дај нам свој благослов да кроз ово дијете започнемо један нови живот под Твојим покровом и Твојом заштитом!“

Када Гатај угледа дјечака с копљем како му се приближава, процједи љутито кроз зубе: „Е, нећеш! Једном си успио, сада нећеш тако ми...“ – гурнувши ме у страну и потрчавши према Јонатану. Но огром-но и тромо Гатајево тијело није могло да се заустави на вријеме, док Јонатан скочи у страну и спретним потезом дочека га на копље. Искористивши његову сопствену тежину и енергију, веома лако га је пробо копљем кроз трбух и метални врх се за трен засија на Гатајевим леђима. Дивовско тијело се уз тресак срушило на земљу дижући облак прашине. Обзиром да се све тако брзо одиграло, обе војске су стајале и чекале да се прашина разиђе, како би видјели исход овог двобоја. У том облаку стајали смо Јонатан и ја гледајући се, као да смо издвојени од свега свијета неком димном завјесом.

„Знаш ли шта си управо учинио?“ – упитах га са осмјехом којег нисам могао да скинем с лица још дуго, дуго. Он је ћутао и гледао у мртвог титана који се у последњим трзајима борио с душом и сам збуњен својим успјехом, као да није вјеровао шта се догодило. Уз то, неки вјетар дуну и подиже завјесу прашине и заклони нас још више. Ја наставих: „Управо си точак историје покренуо за неколико кругова унапријед! Давид некада уби Голијата и тиме створи једно царство, а ти си овим омогућио да се то царство развије у нешто много веће и моћније. Од данас почиње да постоји нови свијет. Бог те благословио, дјечаче!“

Прашина се разишла и хиљаде Јевреја је ускли-кнуло с радошћу и похитало према филистејском табору. Док су протрчавали поред нас, ми смо стајали изнад Гатајевог тијела, као да смо присус-твовали смрти једног старог времена, одајући му почаст и радујући се рађању нечег новог, другачијег, бољег и већег. Јонатан ми је касније признао да су га моје ријечи дирнуле и да је у том тренутку и сам осјећао потпуно исто. И, заиста, био је то крај фи-листејског утицаја и никада више се нису опоравили од ове битке, никада више нису представљали опасност нити нешто на шта бисмо се обазирали.

Схватио сам да је Господ кроз Голијата и ње-гову браћу уздигао своје царство на земљи, исто као и кроз Давида, Соломона и све ове јунаке. И кроз Мефивостеја, Мелхисуја, Саула, Авесалома, Севу, Ахитофела... Све је повезано. Све има своје мјесто. И добри и зли, они који Бога љубе и они који Га не познају, чине једну недјљиву цјелину. Једни без других не могу. Само заједно, овај свијет чине шареном Божијом баштом у којој цвјетају разни цвјетови и ничу разни плодови. Једино се по дјелима својим разликују.

Тако смијешана, та башта Божија иде даље, опстаје, и дјела и једних и других стоје пред Богом као исписане таблице. Сав Божији свијет, овакав какав је, посљедица је Божије воље и љубави, али и гријеха уопште и гријехова многих. Све то чини једну јединствену цјелину. Али, та цјелина има свој смисао у малом броју оних који истински носе Бога у срцу и због којих Бог благосиља своју творевину.

Понекад је тешко разлучити једне од других. А можда и није тако важно. Бог се огледа у сваком човјеку. Додуше, у некима (као у Давиду) јасно се види Лик Божији. Његова воља и љубав исијава из сваког покрета оних који Га љубе. Некада је лик Божији једва видљив, јер је дубоко затрпан испод наслага свега и свачега што човјек носи у свом срцу. Тек Последњи Суд донијеће јасну подјелу. Мач раздиобе јесте и биће љубав према Богу. Зато све и јесте заједно, али није исто. Зато сам лако изабрао своју страну...

---

[i]Види: 2. Сам. 20. Глава

 

[ii]Види: 2. Сам. 19, 13.

 

[iii]Види: 2. Сам. 21. Глава

 

[iv]Види: 2. Сам. 21, 2.

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: