детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дванаесту главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 13.

Стари људи тешко подносе промјене. Младима је то сасвим природно. Некада сам се чудио старима, али сада за себе могу да кажем да сам старац у позним годинама живота. Зато ми сметају промјене, зато се на њих тешко навикавам. Немам више ни снаге ни воље да се носим са новостима и узбуђењима. Иако је сав мој живот био саткан од сталних промјена, иако сам живот провео у бурним временима када се лице свијета мијењало из дана у дан, сада више нисам у стању да те промјене пратим и да у њима налазим себе. Ваљда је било лакше када сам у тим промјенама учествовао и био дио њих, али сада сам ван свих дешавања и то узбуђење ме је давно напустило.

Неко ново вријеме о којем Соломон говори прилично ме плаши. За то има више разлога. Први од њих је, свакако, све више брига за послове и ствари овог свијета и уживање у њему, а све мање обраћање пажње на Господа и Његову улогу у овом свијету. Док је Давид био цар и док смо радили на стварању царства, најважнија ствар нам је била да створимо услове да се у миру можемо посветити Господу Богу нашем. И тада смо се бавили стварима овога свијета, можда и више него данас, али наш задатак је био да осмислимо, испланирамо и уредимо услове за стварање Царства Божијег на земљи, Царства у којем је све и у свему Свуда-присутни Бог.

Сада, када Соломон ствара неко другачије царство од онога како су га претходне генерације замишљале и због чега је он доведен на престо Израиљев, сада сам веома забринут и разочаран. Ми смо учинили све што је људима било могуће, а Господ оно што нама није било могуће и све се кретало ка једном циљу. Сада, када смо већ дошли до самог циља, када је он на дохват руке, онај који је изабран да стави завршни печат на стварање Божијег царства на земљи, скреће на другу страну... А чврсто сам вјеровао да је, напокон, дошло испуњење свих пророчанстава, да је све учињено што је требало да се учини, да је на престо Израиљев напокон дошао онајкоји иде у име Господње, Светац Израиљев...

И заиста, све је упућивало на Соломона као Месију, Спаситеља, Богом Изабраног Ослободиоца и Откупитеља свих народа пред лицем Божијим! Он, најмоћнији до сада, сједа на престо славе Господње, престо пред којим дрхте сви народи, престо сазидан од ратова Господњих. Под ноге његове доведени су многи народи и ускоро су могли бити сви људи свијета окупљени у једном имену, имену Господа Бога нашега.

Али, изгледа да све ипак пада у воду... Већ виђена грамзивост, саможивост и самовоља које су нас разједале генерацијама и упропаштавале сваки покушај да достигнемо до поновног јединства са Богом, оног које је род људски нарушио на самом почетку, и овог пута су се показале као непремос-тива препрека. Адамово наслијеђе је, изгледа, толико јако да га ништа не може искорјенити из човјека. Стална потреба да оно што је Бог створио подредимо себи и својим тренутним потребама и сљепило пред постојањем вјечности у којој бисмо требали да учествујемо, исувише је дио нас да бисмо могли да се уздигнемо изнад тога...

Покушао сам да му објасним да су многи били изабрани прије њега, али да из истог разлога нису успијевали. Многи су добијали прилику да се ставе на чело народа и својом жртвом и љубављу приволе и друге да премостимо онај понор који је гријех отворио између првог човјека и Бога. Свима њима је сам Господ помагао многим чудима и чинио оно што је људима било немогуће, али ипак очекујући да се тај мост сагради са наше стране. Но, тај мост је увијек бивао урушен под тежином новог гријеха и нове издаје Бога од стране новог човјека. Па и сам гријех би Бог отклонио, ако би човјек успио да га се одрекне и побиједи своју природу, као што је Давид једном успио. Али, ако је човјек упоран у томе да му не треба Бог, да му је важније оно што сам ствара, што мисли да је једнако ономе што чини Бог, онда је свака могућност поновног јединства с Богом обесми-слена и обезвријеђена.

Веома сам разочаран Соломоном… Али и сам тај осјећај разочарења, сам по себи, мучи ме и раз-једа. Питао сам се: зашто сам ја толико разочаран, шта је то ново што други прије њега већ нису урадили?!

Нашао сам у томе своје себичне разлоге. Ко зна... Можда сам ја само желио да се најважније људско дјело догоди за вријеме мог живота на земљи и уз моје активно учешће у томе? Можда сам ја своју себичну жељу да видим Месију исувише профанисао идејом да би дијете које сам ја васпитавао постало тај велики Избавитељ! Онда бих ја био неко ко је раван Богу? Страшно... О томе нисам раније размишљао. Но сада, када анализирам и сагледавам сав свој живот и када се припремам за сусрет са Богом, немам више права на милост према себи и оправдање за било шта! Доста је било оправдања, дошло је вријеме да се Истини погледа у очи!

Сјетих се, не знам зашто, буне Авесаломове. Пролази ми та мисао кроз главу већ неко вријеме, а како све има свој разлог и смисао, онда и то не бива случајно. У ствари, размишљам о Ахитофелу из Гилона, јер он бјеше главни актер те буне. На неки начин ми је жао Авесалома, јер бјеше увучен у то зло и погину на правди Бога. Добро, не баш и потпуно без кривице, али повод за буну не дође од њега.

Тај Ахитофел бјеше један од савјетника Давидових и савјетоваше цара о биткама и бунама. Не знам како да га опишем, али би сваки опис његове личности садржао ријеч подмукао. У мени је увијек видио непријатеља и покушавао је на све начине да ме оцрни код Давида, не би ли мене избацио из његове близине и заузео моје мјесто. Сјећам се да је, нешто пред буну Авесаломову, скупио неколико себи сличних људи и подговорио их да кажу Давиду како ја припремам Авесалома за следећег цара и подстичем га на буну против оца.

Тачно је да сам имао одређене симпатије према том младићу, као и сви који су га познавали. Давид га је нарочито волио мимо све дјеце своје и мислим да је намјеравао да њему остави царство. Но, Авесалому се журило да осјети слатки укус власти, а оца није нарочито волио нити поштовао. Често би се улизивао људима који су долазили на суд код Давида и говорио им како код Давида неће наћи правду, а кад био он био цар било би више правде. На неки начин, он је апеловао на свјест Израиљаца који су о периоду судија пјевали хвалоспјеве и преувеличавали херојска дјела бивших времена. Ах, увијек су бивша времена нека „стара добра“ времена, без обзира колико данас било боље...

Ахитофел је у Авесалому видио своју шансу. Подгријавао је његову сујету честим истицањем младићеве љепоте и физичке грађе, која је заиста била изузетна. Многи су вјеровали да је он прави изданак царске лозе и да ће у њему Израиљ имати свијетлу будућност. Но, ја бих прије рекао да је Авесалом био једна велика улизица и да његов карактер није био нешто на шта се у будућности могло ослањати. Осим физичке љепоте, био је то један празан човјек. Али, као што већ рекох, Ахитофел је вјеровао да ће свој положај поправити код новог цара, јер код садашњег није имао мјесто за које је сматрао да му припада.

Свој евентуални неуспјех покушао је да предупреди тако што ће своје смутне планове да припише мени. Рачунао је да ако Авесалом успије, он ће бити његов први савјетник, а ако не успије, ја ћу бити оптужен за буну и он ће заузети моје мјесто. Чекали су да Авесалом оде у Хеврон, да тобож принесе жртве, а тамо је већ било све припремљено за његово проглашење за цара. Рачунао је на ефекат изненађења и немање времена да се ствар детаљно испита. Када су Давиду рекли како је све то био мој план, он је повјеровао, јер су један за другим стизали гласници који су потврђивали да се Авесалом прогласио царем. На мене се сручио сав његов гњев. Не само што сам доспио у неприлику да изгубим пријатеља и повјерење које смо градили годинама, него сам се забринуо и за свој живот.

Узалуд сам покушавао да се правдам, јер нисам располагао чињеницама којима су ме оптужили, осим што сам сазнао да је у Хеврону спремна велика војска да крене на Јерусалим. Покушао сам на све начине да своју одбрану ставим у други план и да апелујем на хитно организовање одбране и плана противудара. Но, Давид је упао у стање меланхолије разочаран издајом двије драге особе – сина којег је посебно волио и пријатеља којем је вјеровао. Умјесто одбране, Давид је наредио повлачење и предају Јерусалима, а мени је поручио да му не излазим на очи.

Свјестан да сам се по ко зна који пут нашао пред могућношћу губитка свега што сам годинама стварао, заиграо сам на све или ништа. Изашао сам из града прије Давида и свих оних који су пошли са њим и сачекао их на оном истом мјесту гдје сам га некада извео из Гата, пред Одоламском пећином. Када ме је угледао, стао је и загледао се у мене без ријечи. Ја сам му храбро пришао, гледајући га право у очи и рекао:

„Већ други пут у нашем животу истина и сигурност налазе се на овом мјесту. Ево ме пред тобом и са тобом, па ми сада суди. Гдје су они који су тражили моју душу, куда нестадоше они који ме оптужише за издају? Ако цар мој и пријатељ мој вјерује више њима него мени, зашто није кренуо за њима, него слиједи моје трагове? Они отидоше у Хеврон за својим царем, а ја дођох овамо да тражим свој живот. И нађох га.“

Давид ме загрли и рече: „Опрости ми, при-јатељу, што посумњах у тебе? Нека ми Господ суди и нека преда душу моју у руке сина мога Авесалома, јер нисам заслужио милост Његову!“ Тада ме угледа Авијатар свештеник и тек тада схвати да ја нисам био с њима, не знајући шта се десило са мном. Кад се поздрависмо, он упита цара шта нам је даље чинити, а Давид ми очима даде знак, као да питање пребацује на мене. Обзиром да сам чуо како је Давид неколико тренутака раније тражио од свештеника да се врате у Јерусалим, искористио сам то као темељ свог плана. Наговорио сам их да се поклоне Авесалому као цару, али да организују поуздане гласнике који ће нас тајно извјештавати о свему што се дешава и бити наше очи и уши у граду. Чим то изговорих, гође гласник и донесе вијест да је уз Авесалома Ахитофел Гилоњанин, што даде коначну потврду моје исправности, а његове зле намјере.

Мој план је прихваћен и Садок и Авијатар са Ковчегом завјетним и Левитима вратише се у град да организују шпијунску мрежу. Међу њима је био и Хусај Архијанин, такође један од савјетника Давидових, од којег сам очекивао да буде мозак и душа те мреже. Пристао је и договорили смо тајне лозинке за договоре. У тај мах осјетих се снажним и моћним, као да у сред пустиње пронађох највеће благо. Ето, сав мој бол и патња, сав страх и немир који су ови зликовци припремили на мене обрати се против њих, а на моју корист и коначну потврду. Истовремено сам побиједио све своје непријатеље и нека чудна гордост заигра у мојим очима. Зато сам се и сјетио свих ових догађаја, зато се стидим тог осјећаја, јер је Господ учинио то чудо и извукао ме из замке непријатељске, а не ја својим моћима, нити својим способностима.

Када је Авесалом ушао у Јерусалим и заузео га, на Ахитофелов наговор учинио је једно гнусно дјело због које му је, вјерујем, Господ одузео сваку могућност да из овога изађе као побједник. Наиме, на крову царског двора разапет је шатор у којем је јавно, да сав град види, Авесалом доводио једну по једну Давидову наложницу и, пред очима свега народа, лијегао с њима. Неки су се одушевили овим чином, уживајући у бесплатној представи јавног блудничења, што је и био Ахитофелов циљ – да разјари бијес против Давида и разбукта ратничку крв оних који присташе уз Авесалома. Али сваки поштени Израиљац у овом чину је видио општу срамоту и гријех. Колико год да је изгледало да је Давидова владавина окончана и да је на престо Израиљев сјео нови цар, овим чином расположење поштеног и вијерног народа потпуно се окренуло против Авесалома. Савјетујући га на овакав чин, Ахитофел је начинио своју прву велику грешку. Силно вјерујући у свој успјех, овим је затворио сваку могућност да се из евентуалног неуспјеха извуче. То је био први знак његове слабости...

Све ово сам схватио исувише лично. Наизглед, ово је била битка два цара, али ја сам је схватио као свој лични рат, преузевши на себе сав терет ове битке, битке између мене и Ахитофела. Осјетио сам да је ово мој рат, да сам ја овдје највећи губитник и неки чудан бијес прорадио је у мени. Ни сам нисам знао да за овако нешто имам снаге. То није било дио мене. Али, као што рекох, одлучио сам се на све или ништа, све ово прихватио сам као свој највећи и најважнији задатак. Јерусалим је био изгубљен, најважније бојно поље је заузео непријатељ, али нисам се мирио с чињеницом да је и рат изгубљен. На жалост, моје мишљење није дијелио готово нико, а најмање Давид.

Сасвим отворено упитао сам га како он види исход ове ситуације. Умјесто одговора, он је слегао раменима и тихо, мада разочарано, рекао: „Чудно је колико човјек чини за своју дјецу, а они то никада не знају да цијене... Па, свакако сам намјеравао да му оставим престо, прије или касније“. А када сам му рекао да се ја не мирим с тим и да ће он поново сјести на престо Израиљев у Јерусалиму, он се само тужно насмијао, окренуо се и отишао, као да тиме хоће да каже да је све готово и да се не трудим много око тога.

Признајем, ово ме је поколебало и у мене се увукао црв сумње. Заиста, ако Давид не жели даље да царује и ако предаје царство Авесалому, ја сам ту потпуно немоћан и моје жеље веше немају никаквог смисла. Уосталом, ко мари за мене и мој рат? Ко сам ја у цијелој причи о Израиљевом царству? Кога брига за мој повријеђени понос, за увреду нанесену једном „прозелиту“? Ко уопште мари за све што сам ја жртвовао за ово царство и за овог цара, за све што сам ја поднио од Давидовог доласка на престо? Ко сам ја у свему томе?

Но док сам још размишљао о томе да одус-танем, дође гласник и јави да је Ахитофел савјетовао Авесалома да још ноћас пошаље дванаест хиљада људи да убију Давида. Био сам потпуно затечен овом вијешћу. Невјероватно! Пред собом сам имао непријатеља који је генијалан, који зна шта хоће, који вуче конце познајући људску природу до танчина, који је свог непријатеља познавао до детаља. Да, још ноћас значи да он веома добро зна гдје смо, шта радимо и колико смо уморни, колико много и колико брзо наши гласници могу да пренесу информације с једне на другу страну и колико нам треба времена да се од тих информација начини кон-кретан план. Он савршено зна да је ноћас идеално вријеме за напад, јер је у огромној предности над нама, да се ми до ноћас не можемо организовати и да је наш умор његов највећи савезник.

Тада се опет онај исти бијес разбукта у мени. Схвативши да је мој непријатељ сво вријеме корак испред мене и да овако спор и неорганизован упорно губим битке и не могу добити рат, одлучио са се на веома ризичан корак како бих добио довољно времена да се организујем, да размислим и да осмислим неки конкретан план. Моја једина предност над Ахитофелом и Авесаломом била је њихова велика сујета на коју сам рачунао као на свог јединог савезника. Међутим, у граду још увијек имам своје људе и на њих морам да се ослоним. И прије него је гласник дошао до Давида, вратио сам га, упркос његовом умору, да хитно јави Хусају да Ахитофелов план осујети како год зна и умије.

Нешто прије вечери дођоше синови Авијата-рови и јавише да је Хусај успио да се убаци као савјетник Авесаломов и да му је савјетовао да не шаље војску данас, него да у наредних неколико дана окупи сав народ и да крене у офанзиву против Давида. На тај начин ће (у шта је Авесалом, срећом, повјеровао) једним потезом учинити двије велике ствари: као цар окупиће сав народ под својим именом и фактички се ставити на чело царства, а Давид ће, видјевши се противним силној маси народа, бити морално поражен и прије него повуче било какав потез. И, као врхунац добре вијести, гласници су јавили да се Ахитофел, разочаран овом одлуком, објесио[i].

„Генијално! Хусај, ти си савршен!“ – узвикнуо сам, а неколико збуњених очију ме је погледало. Људи око Давида нису схватили величину овог плана, али је Хусај схватио мој план савршено онако како сам га замислио. На првом мјесту, Авесалом не може за пар дана да скупи сав народ из два разлога: прво, јер већина народа не жели да се упушта у његов рат, а друго, због великих удаљености људи ће путовати данима да би стигли на Авесаломов позив. Уз Давида су, ипак, стари и прекаљени борци којима бројност непријатеља не игра неку нарочиту улогу.

С друге стране, Хусајев успјех значио је да Ахитофел не води главну ријеч и да горди Авесалом мисли само о својој сујети, не и о људима око себе. Ахитофел је сву ову буну и покренуо како би он дошао на позицију човјека који држи све конце у својим рукама, али је заборавио да је испред себе истурио човјека који има већу сујету од њега самог. Зато, када је схватио да никада неће имати цара у својим рукама, него да је управо он искориштен у овој борби за власт и да ни у ком случају он не може да се извуче из свега овога, објесио се.

Док је стигао глас да је Авесалом скупио војску и кренуо у офанзиву, ми смо већ били на сигурној удаљености, извукавши се на супротну страну, с друге стране Јордана, у Маханаим. Наш план је био да их поразимо њиховим оружјем, које им је било на дохват руке, али нису знали да га користе. Наиме, гледали смо да их изморимо маршом на који нису били спремни и да их, услијед њиховог ратничког неискуства, увучемо у битку у којој они неће имати ни половину снаге. Тиме бисмо елиминисали њихо-ву бројну предност. Другим ријечима, то је био Ахитофелов план њиховог напада на нас, али га Авесалом није послушао. Да јесте, рат би, вјеро-ватно, био већ завршен.

Десило се управо онао како смо предвидјели. Наша војска, предвођена разјареним Јоавом разбила је Авесаломову безобличну масу неувјежбаних ратара и мале групице војника одметника. Међутим, и поред стриктне Давидове наредбе да се Авесалом сачува у животу и неповријеђен доведе пред њега, Јоав га је убио док је, бјежећи, остао да виси упетљан у крошњу једног великог храста. Ово није био први пут да је Јеоав одбио наређење и да је свој лични понос и послове ставио изнад царске наредбе. Неки његови нерашчишћени родбински проблеми пренијели су се на ову битку, јер су с друге стране стајали људи који су његовој породици нанијели неку, само њему знану, срамоту. Гоњен својим бијесом и жељом за осветом, он је одбацио Давидову наредбу, али је и окончао ову буну.

Цијели дан, након битке и након добијене вијести да је Авесалом погинуо, Давид је пресједио у углу горње собе у кући у којој се привремено смјестио, плачући и наричући за сином којег је волио. Поново сам доведен у ситуацију да га дижем из душевне тјескобе у коју је запао и да га будим из чамотиње која га је разједала. Међутим, док сам чекао погодан тренутак да му приђем, дајући му довољно времена за тугу (јер сам познавао његов начин на који пати), Јоав љутито упаде код њега у собу и прије него сам успио да се снађем и задржим га. Кроз зидове је одзвањао његов бијес: „Шта то радиш!? Јеси ли ти луд!? Зар хоћеш да кажеш овим људима да су узалуд били уз тебе!? Зар су требали да те напусте и поклоне се Авесалому? Хоћеш ли да кажеш да смо узалуд напустили своје домове, крварили за тебе и ризиковали своје животе, да су они наши људи јутрос изгинули улудо?! Ако одмах не изађеш пред народ, буди сигуран да су те сви напустили, јер си ти тако хтио. Ако се не обратиш овом народу и покажеш да си ти цар, знај да свака будала може да дигне устанак и да те скине са власти и нико се неће ни иза ува почешати због тога!

Шта!? Љут си на мене, јер сам ти спасао жи-вот? Дуриш се као мало дијете, јер нисам дозволио оном том балавцу да те убије и главу ти натакне на копље?! Па, можда сам и будала што сам га у томе спријечио! Да, будала - матора, потрошена, непотребна будала!!! Хајде, узми овај мач, распори ме, проспи ми утробу сада одмах и покажи свима да си неспособан да владаш!“

Ћутао сам. Нисам хтио да улазим у собу и прекидам га. Имао сам на то право. Нарочито тога дана, јер сам ја извојевао побједу, не он. Ја сам тај који је оранизовао гласнике, са Хусајем договарао тајне знаке, ја сам знао шта може да се деси ако Авесалом послуша Ахитофела, ја сам га, на неки начин, објесио и послао у заборав, ја сам тај који је побједио Авесалома. Да... ја сам тај који има много разлога за покајање...

Ох, душо моја јадна и чемерна... колико си гријеха накупила. Одакле да почнем са оплакивањем свог грешног живота, штада узмем као почетак са-дашњем ридању? Подрaжавајући преступ првоствореног човјека, видим себе одбаченог од Бога и вјечног царства Његовог због силних гријехова својих. Угледах се на Еву... видио сам много злау животуи без страха сам пружао руку своју ка забрањеном јелу. Они бијаху истерани из Едема, јер преступише једну заповијест, а шта да очекујем ја, јадан, који сам преступио толике заповијести?! Сагријеших више од свих људи, Теби Богу своме сагријеших,али као Бог смилуј се, Свудаприсутни, на Твоје створење. Не бјеше у животу моме тренутка без гријеха, нема ни дијела, ни злобе које ја не учиних и не сагријеших умом и ријечима и жељом и мислима, као нико никада.

Адам је схватио да је наг када му се откри ис-тина о њему и дјелима његовим, када се оголи његова природа. Ево и моја природа се разоткри и живот мој концу своме приђе, те разумјех, о Гос-поде, сва дјела своја. Због њихсам осуђен и укорен од своје савјести, од које у свијету ништа није сак-ривено. Судијо, Избавитељу мој, поштеди, избави и спаси слугу Твога.

Вјером праотац Авраам напусти богатство Ура Халдејског и с повјерењем оде тамо гдје га Ти посла. Водио си га по пустињама и непроходној земљи, а он ни једном не посумња у ријеч Твоју. Камо среће да сам као он, да се не плашим овог сусрета са Тобом као Истином, а не да страхујем да будем изгнан као Исмаил, као плод распусности и ужи-вања... Исаву надјенуше име Едом, што начи страственост душе која воли гријех, а ја постадох као он!

Судијо, буди благ души мојој и души Соломона сина мога, јер приносим ову молитву у своје и у његово име. Ми постадосмо гори од Вавилоњана који су вјеровали да су моћнији од Тебе! Умјесто да смо, као Јосиф, били свезани и бачени у рупу, да у тами дубине земаљске нађемо милост Твоју и будемо прослављени Тобом, ми се хвалисмо својим ништавним дјелима. Јосиф доспије на фараонов престо, јер га Ти тамо посади, а ми дођосмо на престо који сами себи саградисмо и који ће се урушити на погибао нашу. И Мојсија у котарици Ти доведе на исти тај престо, да прославиш име своје кроз њега, а ми у безумљу своме слависмо име своје и на пијеску морском градисмо царство своје...

Опрости нам, Свудаприсутни, што нисмо тражили ману, као некада народ Твој у пустињи, да се хранимо Тобом и силом Твојом, већ се хранисмо сујетом, гордим плодовима својим. И Саул, изгубивши магарице своје, нађе милост пред Тобом, али када згрну богатство и славу имена свога, изгуби благослов Твој. Давид начини двоструки гријех, али показа и двоструко покајање и Ти га прихвати када падаше и десница Твоја постаде ослонац свему народу! Но ми не одржасмо вјеру, не придржасмо се за мишицу Твоју, већ себе, чак не ни златно теле, него себе стависмо на престо. Буди нам милостив, Боже отаца наших и смилуј се на нас!

Опрости ми, Господе, што због моје сујете погину дијете Авесалом, што сам свој повријеђени понос ставио изнад живота многи људи. Због мене је Соломон убио Јоава и за ране на мојој души дигао своју руку на њега и дом његов. Због мене је Ахитофел ставио омчу око врата и суновратио се у Ад. Због моје таштине многи су ратници остали на бојним пољима, јер нисам послушао глас Давида, изабраника Твога, и одустао од даље битке. Смилуј се на мене, Судијо, буди благ души мојој...

Наставиће се ...

---

[i]Види: 2. Сам. 17, 1-23.

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: