О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


У СЕЋАЊУ МУЗИКА

Билјана Билјановска
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

У СЕЋАЊУ МУЗИКА


 
Андора, жена врло крхога стаса, у осредњим годинама, већ је годинама живела сама у оном малом стану што су једини могли да купе она и њен супруг још у времену када су активно радили и могли како тако да некако организују свој скромни живот. Њен вољени и једини човек коме се била предала и душом и срцем још у најранијој младости, Златин, већ је неколико година био међу звездама, заувек ослобођен од свих мука што му је живот био донео радећи један врло захвалан, не тако тежак, али врло рискантан посао. Јер сваки посао са децом је најрискантнији, децу коју треба васпитавати водити кроз живот док не стигну до нога степена зрелости када могу да се препусте самима себи  чистом животу. Оставио је супругу са двоје мушке деце да се сама стара и бори до краја живота у моменту док им је била најпотребниија њихова свеукупна подршка и помоћ.
Златин је својим знањем и трпељивошћу пред свима остао у сећању као човек не само великом добротом и хуманошћу, већ и свиме оним што краси једну личност како би увек могла да се назива човеком. О његовој човечности, димензији сваког људског бића да може и даље достојанствено да ности то име, причало се још много дуго после његовог упокојења. Годинама су житељи из околине, када би се сусрели и када би се сетили његове скромности и доброте, са оним растреперним гласом сећали и приповедали све мале и веће доброте што је чинио. Не само због саме доброте, већ због онога што је за собом остављао као дубоко сведоштво о његовом присуству у сваком од њих. Предавао се сваком задатку до краја, свом душом и знањем и уграђивао себе у свакога онога који би му се за било какву помоћ обраћао. Особито свој оној деци којима је преносио сво своје знање, и заиста непоновљиво умеће.
Златин  је био човек са врхунким знањима за своје дисциплине из области психологије. Професор не само по звању и умењу,већи по  свим траговима, скоро неизбрисивим што је за собом остављао и уграђивао и на свом радном месту и свуда где би се нашао случајно или намерно. Врло ћутљиве природе, више медитативан и повучен, што би се увек рекло при првим сусретима, или када се налазио пред својим ученицима, или када је требало да пред једном већом публиком објасни шта треба да се чини како би се превазишао неки значајнији проблем; сијао је једном енергијом коју нико, чак и најнеукији није могао да занемари. Тачно та његова унутрашња енергија га је правила да буде то што јесте, онај незаборавни учитељ, педагог и наставник који је по школама где је радио бивао поштован од свих.
            На задњем задатку, као директор једне школе у унутрашњости земље, где ће и завршити свој релативно кратак живот, је отишао сасвим припрмљен за терен где ће морати да слугује као политички кадар, тада јединствене партије која је имала право да одлучује о свему, па чак и о личним судбинама свих својих грађана. Тамо ће срести и своју Андору, жену коју ће заволети још при првом сусрету и са којом ће остати до краја живота. Педагог и она, наставник лепиших дисциплина које се уче по школама, изванредно талентована музичарка, и она по некој не знам каквој казни, пре свега по политичкој директиви, била је посалата у ту исту школу у унутрашњости земље да ради са децом и да их подучава. Јесте, њен предмет је био један од лепших, мислила је да није ни тако битно где човек ради и где оставља своје знање, уколико успе да га пренесе барем половини својих ученика. Открила је међу том релативно сиромашном децом и врло музички талентовану омалдину, па је у њих улагала и свој таленат. Да би у једном трену постала она права отскочна даска за свекога од њих. Увек је  знала да каже, да би било више но грех тако талентоване младе људе оствити случајности, да једноставно мора да им се помогне да оду што даље могу из тог забитог краја где је борба за преживети била јединствена садржина постојања. Да се пошаљу на даља школовања, да им се отворе све могућности, да добијају стипендије и да нађу одговарајуће институције у којима ће продужити да негују своје таленте. И то се све остваривало, свако од тих младих људи би је се сетио с‘ времена на време, када би је позивали на промоције својих првих наступа, где би са великом захвалношћу и пред целом публиком јавно изјављивали да је њихов успех пре свега утемељен у првим корацима направљеним у њиховој малој школи где су и стицали све прве обуке.Тако је и Андори и Златину, сатисфакција долазила тим малим гестовима што су њихове животе испуњавали и великом садржином.
            Када су добили двоје синова, у једном маху, два синчића близнака, њихов се точак среће испунио још једном, али најзначајнијом садржином. Васпитавати и чувати своје сопствене синове и од њих једног дана дочекати све оно што им је околина потврђивала у малим гестовима.
            Тачно у трену када су требали да прославе дипломе својих већ потврђено талентованих синова, Златин добије тај мождани удар и муњевитом брзином из света живих буде пренесен на небо. Јер то је једина реч која следи за човека таквих дарова којима се китио  професор психологије, Златин из Мартиова.
            Ах, да Мартиово је крај у нашој малој земљи  Итарпејини, у коју када дођете мислите да ћете је одмах напустити због свега онога што не може да се постигне због специфичних услова живота у тој земљи. Али после неколико дана проведених  у њој, тренутак растанка постаје нешто што се не прижељкује. Нешто се деси у главама људи, у срцу, у души, па многи који су долазили само службеним обавезама, једноставно су одбијали да се враћају било где назад. Већ да остану и заувек и до краја живота се не помере одатле где су доживели нешто што су мислили да  дотада никада и нису. Ни сами нису знали шта треба да опишу као стање да би образложили своје одбијање и  из којих разлога им не пада на памет више никада да се врате тамо одакле су дошли. Чак и када су им нудили веће функције, много веће плате, све привилегије, одговарали би  једноставо – не хвала, доста нам је свега, нама треба само мирни живот који смо одабрали овде да провдемо све до судњега часа.
            Део од њих је заиста продужило да се бави оним за шта су били зналачки спремљени, па су своје професије продужили да развијају тачно у том нашем Мартиову од кога их заиста нико никада није на раставио.
Зар се питате која је то магична сила била што их је за трен тако задржала, преокренула, обрнула да пожеле једноставно све да оставе, буквално све, и каријеру, и унапређења, а неки чак и породице које су их чекале, тамо на неком другом крају света докле мартиовчани никада нису хтели нити да оду, чак и када су им нудили и обећавали да ће то бити најбоље организована путовања,на којима се не може десити никакви грешка. Мислим да би било премного прозаично ако се задржим објашњавајући да је већина њих, као неким магичним штапићем, баш ту, на том месту и у том периоду доживео своју прву праву љубав.Ону због које се после све збива и крене неким другим токовима до тада њима сасвим непознати,
 
Златин, наш професор психологије, пре него што је издахнуо, пре него што је за последњи пут хтео да види своје синове и супругу, а нормално није му било омогућено  да оствари ту своју задњу жељу, јер му је срце попустило пре но што је било шта изговорио, на лицу му је остао онај тако познат лик човека ухваћеног изненада у чуду, у некој неочекиваној сцени и ситуацији из које сам не би могао никада да се извуче. Као неки завереник који спрема неки страшан план који мора да оствари сам, да нико никада не дозна шта му је било у мислима, у глави пре но што ће кренути да га реализује.
Нашла га је супруга у том здрвљеном стању, са отвореним очима које су остале да гледају у правцу ка прозору, јер му је поглед при издисају био упућенн тачно тамо. Мали прозор у његовом великом кабинету који по димензији просторије је увек деловао да је страшно скучен и да у суштини никада неће моћи тако много да се отвори како би он довољно широко раширио своја крила и крену ка свим ширинама што су му целога живота недостајале.
После свих припрема око његовог сређивања за растанак од овоземског живота, после свих људи, оних некадашњих ученика који су долазили да се поздраве са својим незаборавним учитељем, магом, оцем и лекаром, када су се сви разишли и оставили опустошени простор иза себе, цела она магија што се осећала у том крају и због које нису хтели да оду нити они туђинци који су се задњих година тако радо насељавали, као да је једним покретом прста била однешена. Са његовом смрћу и полагањем у земљу, како доликује свим хришћанским сахранама његовоих физичких остатака, када је била спуштена и плоча за покривање вечног дома, на којој је била угравирана само нотна скала, пресечена једном тананом змијоликом линијом која се сприално извијала нагоре, вихором нестаде и сво сећање. Нестадоше и све оне слике што људи носе у себи сећајући се на време живљено за живота њиховог незаборавног служитеља, учитеља и лекара Златина.
Златин је живео само 56 година, однели су га вихори у најзначајнијем периоду духовнога раста сваког живог појединца. Али оних следећих 56, и следећих 112 и следећих 224....биће означене тачно тим његовим присуством у том крају. Где је можда и сваки грумен земље, свако стабло и сваки лист  понекада, а  добићете такав утисак уколико случајно боравите у том крају, да уме да ослободи неку ноту, можда и кратку мелодију која ће продужити  да одјекује још доста дуго по целом крају. Јер музика из њега, била је она коју је у суштини његова супруга уграђивала у њему свом својом љубављу и преданошћу из целог њиховог заједничког живота и рада. Она музика која је од једног до друго стизала као најлепши ехо о једном савршеном споју какав је био њихов, Андоре и Златина. Које су сви запамтили и памте још дуго година после њихово дефинитвног одласка са овога света, преносећи сећање на њих свим будућим генерацијама.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"