детаљ слике: КРК Арт дизајн

Поклони 

По рођењу сам добила два поклона, један су ми обули на десно стопало зовем га живот други ми је на лијевом стопалу тај зовем судбином. Ни данас не знам ко је од нас троје старији, ја живот или судбина. Знам само да свако иде својим дијелом пута, својом пречицом и да смо ближе крају него почетку. Знам, били смо заједно кад сам се родила и да ће мо поново бити заједно кад душа напусти тијело. Три ноћи по рођењу долазиле су Суђенице, кажу да дјед није гасио кандило и да са стола храну нису дирали. Посебно за ту прилику стајала је и плета ракије. Вјеровало се ако су Суђенице добро расположене живот и судбина биће мање тешки на ногама оних који корачају.

 Прву ноћ по рођењу Суђенице су морале да одреде дужину живота. У кући се пјевало и играло до свитања, само да неко не наљути Суђенице. Вољеле су чути радост, пјесму,осјетити срећу због рођеног дјетета. Вјеровало се ако су добро расположене биће наклоњене И дјетету. Другу ноћ радост у кући је морала бити већа, ту ноћ Суђенице су одлучивале о срећи и здрављу дјетета. Не каже народ узалуд,ко се роди без среће боље да се родио није. Трећа ноћ је она најтежа, уморни од славља и домоћини и Суђенице будни требају дочекати зору. Ту ноћ дјед на стол стави плету са вином, да се нађе Суђеницама од ове ноћи ће зависити љубав новорођеног дјетета и више ништа неће бити исто.

Тога се дјед највише плашио, страха сто се уселио у све поре живота а онда се претварао у чежњу. Плашио се бола од ког ће се расцјепити њедра дјевојачка, бола који ће и кост да исјече бола што душу од тијела може да растави.

Испричала ми једном мати да је дјед  ту ноћ на кољенима дочекао зору, молећи Бога да ме спаси тог бола. Са лијеве стране испод груди тамнији од ноћи нашао се младеж на кожи. Пророчанство за које је знала и стара циганка. Љепота сакривена попут отрова у ђурђевку опојна и невина. Страх оца и мајке, страх дједа, страх судбине и живота. Успава сунце Суђенице, мајку и мене остављајући отворена питања животу и судбини. Дани су били све топлији ноћи пуне звијезда испуњених надом.

Варош је имала своја правила и свој живот у јарму времена. Шапутало се како се СаМоРа обећала Рахиму и Рахим СаМоРи. Хоџа Мустафа, Кареем и мама су често разговарали али дан за свадбу нису одредили. Чула сам Мустафу за мираз даје тридест дуката, Кареем је имао само једну жељу да ме види сретну са Рахимом.

-Мустафа остави мираз имамо довољно, него да ријешимо питања Вароши. Ти и Бисера ….

-Није вријеме Карееме да се ријешавају духови прошлости, СаМоРа се удаје са даровима и миразом .

Ту се заврши њихова бесједа а ја сва устрептала, дрхтим од свјежине прољећног ваздуха чекам Рахима. Ко није чекао љубав тај не зна шта значи чекати, не знам да ли чујем откуцаје срца или откуцаји чују мене. Све чешће ми Хаџера наврати у мисли има једно насеље недалеко од Вароши последњих година су је ту видјели, кажу док не заврши посао не напушта насеље. Неки су је звали вјештицом. Причало се да има моћ и да је са самим ђаволом у служби, а други су опет видјели само стару циганку беспомоћну која је знала пронаћи утјеху радозналим очима. Оста ми поглед на стрмој калдрми, препознала сам га по мирису бухура. Звијезда небеских сјај стаде ми у очи, сви страхови и бриге нестадоше, све слутње и пророчанства занијемише пред љубављу већој од живота.

Највеће су оне љубави које се нису десиле, а ако се нису десиле како знамо да су највеће? Осјећамо, том љубављу се храни душа то су они судбински суретни кад се поново препознате у неком новом времену овог пута обучени у рухо субине. Озари ми лице мирис крина док нијемо гледам његове тамне очи. Поглед у ком су остали снови од јуче у ком живим неким другим животом. Очи које су ме гладне и жедне у којима сам само његова. Сви су причали о љепоти Бисерине кћерке само је Рахим видјео љепоту моје душе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: