детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕГИ

Питао сам се да ли заслужујем њену пажњу. Волио сам је тајно. Вјеровао сам да нико није знао за то. Те зиме читао сам Гетеа. Свака ријеч, сваки стих, био је посвећен њој. Звао сам је Пеги. Била је љепотица, налик поднебљу у којем смо живјели. Виђао сам је свакодневно у аутобусу док бисмо путовали у град до школе. Готово увијек је стајала сама. Никад није сједила, чак ни кад би било слободних мјеста. Мало је говорила, изгледала је замишљено озбиљна. Знао сам мало о њој. Било ме страх распитивати се. Плашио сам се да ће сазнати за моје интересовање. Било би ми неугодно послије тога. Моје непослушне очи често су летјеле у њеном правцу. Мислио сам да јој приђем…

Бирао сам ријечи којима сам желио започети разговор. Спуштао бих поглед и зажмурио. Стварала ми се слика као да сам пред њом, као да се смијемо, да смо добри пријатељи који могу рећи све једно другом. Замишљао бих да ми прича тајну о својој љепоти. Своје жеље. Своју баладу. Кад би изашла из аутобуса, пратио бих је погледом док не би нестала из видокруга. Враћао сам се себи и престајао да маштам. По повратку из школе знао сам да ме је чекао Гете и да ћу опет уз књигу и стихове замишљати моју прелијепу Пеги. Рецитоваћу јој наглас, уздизати се и пропадати у мојој монодрами којој су присуствовали само моја соба, кревет, неколико слика на зиду, постер са моторима, пећ на дрва и неки мали радни сто, пребачен из бакине собе у моју да бих имао на чему писати задаћу. Живио сам на селу. Она је ипак живјела у већем мјесту. Сматрао сам наше животе потпуно различитим. Шта ли тек ради кад ништа не ради? Имала је телевизор у боји, сигуран сам, и могла га је гледати до миле воље. Телевизор у мојој кући био је покварен већ скоро годину дана. Тата уопште није имао намјеру да га однесе поправити. Говорио је: „Што ће нам?! На њему су само будале које ће нас побенавити, а ми смо још веће будале који их гледамо.” Нисам имао право гласа. За своја права борио сам се ћутањем.

Повлачио сам се у собу за вријеме зимских дана. Замишљао прелијепу Пеги и рецитовао јој стихове. Опонашао сам глумце. Допала ми се једна драма коју сам гледао још док је телевизор радио. Ићи у школу било је право уживање. Видио бих Пеги у аутобусу. Био сам добар ђак. Нисам се ничег плашио у школи. Волио сам да ме професори испитују. То би за мене био тренутак кад сам могао рећи и нешто више од онога што су они тражили као одговор. Знали су то цијенити. Такво признање ми је више импоновало него добра оцјена. Замишљао сам тренутак када ћу смоћи снаге да тако разговарам са Пеги. Да ме похвали и да читав свијет буде мој. Рецитовао бих јој Гетеа, загледан у њене црвене чизмице. Плашио бих се гледати јој лице. Била је божанствено лијепа. Припремали смо у школи програм за Осми март. Професорица књижевности ми је указала повјерење да изаберем радове са којима ћемо, у оквиру литерарне секције, припремити пригодан програм за Дан жена. Припремао сам тај програм са великим уживањем. Све пјесме, стихове, рецитације које смо изводили осјећао сам као да су посвећени „мојој“ Пеги. Она неће никад видјети ни чути ту представу. Нажалост, ишла је у другу школу. То је био један од највећих разлога што нисмо били блиски.

Остао сам дуже у школи ради припреме програма. Нисам стигао на редовни аутобус. Други аутобус морао сам чекати до девет. Ријетко сам остајао до тако касно у граду. Имао сам нешто слободног времена до аутобуса. Желио сам да прошетам градским корзоом. Био ми је успут до аутобуске станице. А и градски парк је мамио ноћу. Свјетлост чаробних свјетиљки прикривала се у спуштеним гранама стабала. На клупама се још није сједило. Зима тек што се повукла. Прољеће је било негдје на путу и сви смо га жељно очекивали. Одлучио сам се ипак за корзо. Много је више свјетла и излога. Мамили су својим шаренилом и различитошћу, поготово нас дјецу са села којима је то била прва година у школи у граду. Стајао сам пред излогом „Вартекса“, планирајући како ћу себи купити нову гардеробу за прољеће, управо ту што стоји у излогу. Овај џинс би ми одговарао, а већ имам кошуљу без крагне, мислио сам. У том трену осјетио сам нечију руку на рамену. Умало се не препадох. У стаклу излога примијетио сам лик од којег ми се сва памет помутила.

Осјећао сам да тонем. Окренуо сам се. Рука је и даље стајала на мом рамену. Поглед ми се заледио, занијемио сам, забезекнут. Пеги. Била је виша од мене. Не много. Тек толико да би се могло рећи да је виша. Осјећао сам се неугодно. А толико сам био срећан, да ме је бољело. „Илија, како си?“, питала ме. Радосна, насмијана, онаква какву је никад раније нисам видио. Нисам могао да вјерујем, па она је знала моје име! Како? Ко јој је рекао? Промуцао сам: „Добро сам.“ Рекао сам то реда ради, а и даље сам остао прикован за дно са којег ћу, чинило ми се, пропасти у понор. Још ме држала загрљеног, ту пред излогом. Размишљао сам да ли ће нас неко видјети и открити моју тајну. Колико је неизмјерно волим, а не смијем да јој признам. Кренули смо корзоом. Без загрљаја. Руке су мировале у џеповима. Коначно сам проговорио.

Рекао сам да идем на онај аутобус у девет, да сам закаснио из школе због програма за сутрашњи празник, да ми је необично остајати дуго у граду, да моји код куће чак ни не знају да сам остао дуже у школи. Рекла ми је да морам навикнути своје код куће на остајање у граду јер је то супер ствар, кад се послије школе мало остане, оде негдје, погледа нешто интересантно. Објашњавала је да град увијек доживљава на неки свој посебан начин који се може осјетити само ноћу. Распричала се. Нисам од узбуђења могао све то ни памтити. Ишли смо према аутобуској станици. Њена једноставност у разговору почела је да открављује у мени слатки страх од сусрета с њом. Стид се смањивао, али језик никако да развеже причу коју сам држао у себи. Смишљао сам како да отпочнем. Чинило ми се да ниједна реченица која ми је била на уму не би имала смисла.

Стигли смо до аутобуске. Зауставили смо се на крају једног перона. Почео сам да разумијевам њену причу. Стварност ми је постајала све ближа. Сада су се у мени већ почеле будити оне жеље из моје маште. Говорила ми је да воли наш град и да је тек прије три године доселила. Рекла је да не воли ићи у школу, да је понављала прву годину и да је због тога промијенила школу. Да је сад у Шумарској. Да су је примили преко везе јер је њен тата неки руководилац у шумском предузећу. Када су се доселили, добио је посао, стан и довео породицу: маму, три брата и њу. Била је врло усамљена у том малом мјесту и једину утјеху проналазила је у граду. 

„Често долазим у град навече послије школе. Мама ме увијек пушта, а тата ни не брине толико о мени, заузет је мојом браћом. Увијек виче да мора од њих направити људе, мене у тој причи нема“, рекла је и споменула да јој је о мени говорио мој другар Жељко

„Примијетила сам да ме посматраш у аутобусу.“ Кад је то рекла, опет је тло почело да нестаје под мојим ногама. Гледао сам гдје да стругнем у мрак и побјегнем од срама у који ме уваљивала. Тражио сам ријечи да се почнем извињавати, почео сам вртјети главом, као, да јој дам до знања да то није истина. Цупкао сам на мјесту и прижељкивао да се аутобус што прије појави. Међутим, она је наставила. „Очекивала сам да ћеш ми се обратити, да ћеш пожељети да се сретнемо, да заједно стојимо у бусу, да разговарамо. А ти си само скривао поглед, користио прилику да ме гледаш кад си био сигуран да ја то не примјећујем. Зашто си то радио?“ Осјетио сам да ме укорила, али је укор пропратила смијешком и некако ми дала до знања да ми је све то опроштено. Осјећао сам се као да ме откључава. Очекивао сам сваког момента да ће извући ону моју тајну из мене и приказати је пред свима онима који су се у све већем броју окупљали да би дочекали аутобус. Да ли ће мој срам и моје понижење путовати вечерас са мном, или ће их Пеги успјети побиједити и избрисати у ових неколико минута док се не појави бус, питао сам се.

Појава аутобуса изазваће читав мали хаос у гурању да би се ухватило мјесто за сједење. И сам сам очекивао тај тренутак. Аутобус је дошао, гужва и гурање су започели. „Види ову стоку. Хајдемо на једно мјесто, желим ти нешто показати, сигурно ће ти се свидјети. Видиш да је гужва, ићи ћемо оним у 10:20“, предложила је.

Нисам размишљао, окренуо сам се за Пеги и закорачио у лудило младости.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: