детаљ слике: Krkart@designe

Хеј, сестро!

Хеј, сестро, пусти ме!

Не могу да прерастем ватре своје.

Хеј,сестро,пусти ме!

Постоје дани који се не броје.

И не треба ми вино,

да бих истину нашла...

И не треба ми зенит,

да бих ко Сунце зашла.

Све твоје речи устреле

и најдубље ме прободу.

Ја сам се сестро умивала болом,

док су све друге точиле воду.

И клела сам се...

Верујући човечном у човеку.

Али сам боса по трњу

морала прегазити реку!

Табани крвави моји су.

А само грумен човечности сам хтела.

Сад знам...

Животни испит положих,

спремна за велика дела.

Хеј, сестро!

Врати ми илузије моје!

Пусти будна да сањам,

јер снови зато постоје!

Хеј сестро...

Фама

Јутрос смо ишчитали моремејлова

и океане порука.

Осмехвали су нам се на мрежама

позната и непозната лица.

Све је бајка и све је – вау.

Заправо, лажне среће скица.

Где су сви ти људи кад живот бичем замаше?

Јесу ли тако срећни, кокетни,

ил' се ко мрави, повуку, уплаше...

Чувају своје мале животе,

тек, човечнога нигде није.

Да л' и ти видиш што и ја?

Ил' живот ову тајну крије...

Од тебе.

Осврни се. Неко је ту.

Можда не тако славан, помпезан, кокетан.

Можда не тако моћан.

Могуће, више сретан.

Неко је ту, за тебе.

Неко те искрено воли.

Не заноси се светлима великога града.

Најчешће су прстохват соли.

На рану.

Јутрос смо овенчани новим почетком.

И он је општа маркетиншка фама.

А где смо ми у свему томе?

Зато си сам, зашто сам сама?

Ох, вратимо се, људи, нама!

У коначности

Враћамо се, ишчекујући доживљено.

Не слутећи да ништа неће бити исто.

Вратити се можемо кораком,

али, душа има своје стање

и своје искупљење пред Богом.

И не гази ме испод стола ногом...

Јер, болела је празнина...

Јер, кидала је даљина...

Јер, убијала је патина...

*******

Вечита дилема:

Можда смо могли другачије?

Пут никада један није.

Сваки своје законе има

и клицусопствене есенције.

На крају, остаје живот.

Јесмо ли свесни тога?

Од рађања па до нестајања.

Непоновљиви дар од Бога.

Неко је прошле био срећан.

А неко, засигурно, није.

Неко је рођен, а неко отишао,

такво је судбинско писаније.

И ове године исто ће бити,

са неком другом поделом улога.

Све је то мали људски живот.

Дар и казна од Бога.

*********

Да л' и ти осећаш љубав

као избављење?

Или је, белопута,

за тебе, бег од разочарања,

нови зрак и искушење?

*********

Спиритуални прах,

који си просуо по срцу мом?

Па су све куће твоје,

али ти нигде није дом...

Откидам те од својих речи и дела,

уовом свечарском дану.

Ти, ипак, витешки одолеваш

и не даш у песму моју да стану.

Не даш јој тужни ток.

Погледом дражиш ми лице...

Јутрос су све за тебе –

Отвореног срца улице.

Кажеш да... Љубав је ...

Кад дахом држиш птици крила у лету...

Да ти је туга другарица,

једина, искрена на свету.

Кажем ти нечујне речи,

које се оком виде,

онда,кад срце убрзано пулсира,

а дланови знојави бриде...

кажем ти... Чуј...

*********

На крају, остаје живот...

Некоме дужи, а неком краћи.

Хоћемо ли још лутати до нас,

или ћемо се у коначности пронаћи?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: