детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЗАНИХ ОЧИЈУ

У овом животу што на циркус личи

и на шарени метеж који умара очи,

освојио си ме једноставно,

разапевши шатор сопственога духа.

Не би ми јасно у првом трену

да ли си само артист врелог погледа

и да ли си увежбао тај осмех и покрет

маестра на жици без трамболине.

Онда некако отпустих страх

и боса ухватих твоју руку,

опчињена храброшћу твога срца.

Истога трена си постао продавац

на вашару мојих жеља,

кротитељ дрхтаја колена облих,

и акробата на жици нежности.

Знаш да ме тако оставиш без даха

док слободно скачеш кроз пламени обруч

са саме ивице трапеза.

Са ивице… до ивице.

И мене водиш

везаних очију

да као по ножу оштрицама зуба

не пуштам жељу.

РОЂЕНА ИЗНОВА

Ти знаш како је умирати и рађати се изнова

у нагости илузија и беличастој постељици жеља.

Знаш и како родиш се увек након што плач разори ти груди,

а живиш да удахнеш хоризонт непознатог

док не сапну те и не утегну овојима бриге и љубави.

Знаш и да најлепше је било

док је тишина шапутала нашим увалама,

јер су погледи говорили о неким дубинама испод таласа.

А реч је доносила рађање и умирање снова,

док ме ниси извајао и сад сам ту пред тобом,

потпуно нага и своја.

Извирем да бих се једном улила

и стопила са својом сенком,

која љуби и када светлост јој отме траг

јер је на обзорју препознала небеског жетеоца.

И тако до утрнулости, до бола, до празне утробе,

изгубљених мисли, протераних жеља,

док не сатера живот у теснац,

све до трена да знам

да знаш.

РИЛКЕОВО ГУДАЛО

Прешли смо ивицу амбиса

бежећи од ништавила, утега осредњости

и неких страних, утрнулих погледа

у једном интермецу ноторне празнине.

И не окренувши се за посрнулим мислима

са ивице страха зауздао си меру мог бола

непатвореном мелодијом свог бића

којом ослобађаш заточено женство

и онај бруј из груди који само ти чујеш.

Нестрпљиво, гладно, у жељи суверено,

Рилкеовим гудалом, које нас спаја,

постајеш неосетно виртуоз бескраја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: