|
|
|
ВОЛИМ ТЕ ЛУДО ОНАКО НАЈЛУЂЕ  | Катарина Бранковић Гајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЖЕЉА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА Само седи Хоћу да гледам теДа упамтим сваки Део твоје душеДа сваки део лица Утиснем у себеА, како и не бихСнови су мојиВајали тебе... Хоћу да у грудимаУпијем сваки додирСваки дрхтајПољубац страсниДа све прсте Пребројим на тебиСве нежне танане власиКосе твоје са лица могШто осташе као откосиПлодоносниКао снопови жељни жетелацаХоћу да осетим груди твојеДа рука буде пуна класа... Ја желим да те оставим у себиТај струк и бедра Дуге ноге, заносни покретСва устрептала и једраПокрет који се у мени огледа... Не, ја нисам лудЗнам да мислиш такоДа није лакоСа неким лудакомВајати себеОнако снажно, а полако... О, како бих тебеЗаувек хтеоАл`, знам, далеко то јеЗнам да крај другогСвијаш телоА, све је могло бити моје... Ма, волим те онакоЛУДО, најлуђеДУБОКО, најдубљеКад осећам те у себиВише од себеКад сам сâмА мислим, да сам крај тебе... И тада све постаје стварноСве је опипљиво и реалноА, неко може да се чудиЕ, тако је кад човекУ зрелим годинама полуди...
РАНА Када дођеш у мој градНе питај за менеЈер, рећи ће тиМртав је...Нема га дуго...Понекад прошета паркомСа псомСенком свога газдеЗагледаним у даљине прошлости... Не питај да ли сам се икада жениоДа ли сам био срећанДа ли сам децу имаоДа ли сам Сунце држаоОд кад си отишла... Када дођеш у мој градПрођи само поред моје кућеИ немој стајатиМртве не треба диратиС њима се не треба играти...Грех је... Јер, ако пробудиш духа у мениПа с првим ветром нестанешНећу више имати кућеТог хладног камена...Јер… дом ме је давно заобишао…Или… прођи и сруши тај затворПусти духа на слободуМеђ анђеле или ђаволе…У тај бескрајни простор… Када дођеш у мој град...Молим те немој ме тражитиТо боли, то гризе, кидаСваки део менеАко је уопште нешто осталоИ, има из ове сене... Када дођеш у мој град...У мој град...Једнога дана...На старој капији ће писатиОтишао је...Није могла да му зацели рана...
ЖИВОТ ЈЕ КРУГ Немојте престајати да волитеИ када вас остави господин „прави“Када се замуте ваше рекеМа, немојте сањати снове стареНацртајте небо боје плаве Неке нове руке нежне и мекеИ маштајте... маштајте... Додајте животу полет и лепотуТрчите парком као да вас чека некоПијте вино уз музику која вас дижеСмејте се у грохотуЈер, све је на крају истоСве је већ предодређеноПоклоните се старој руци У некој прометној улициИли путујте бродом негде далекоУ некој шпанској луциНеког приморског градаМожда вас у пролазну окрзнеМушка силуета и постане вам драга... Када вас остави господин правиЗнајте...Само је био пролазна епизода Такође, пролазног животаНабаците осмех на лицеПоред шминке, сплетите кикицеПокупите све лепе ситницеИ играјте се новог животаКао кад сте биле девојчице... И... не заборавитеНемојте одрастиСачуваћете душуБићете вечно младеНабаците осмехЈер, након сваког падаДолазе нове баладе...
|
