О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТРИ БИЉКЕ

Ђорђо Васић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ТРИ БИЉКЕ

 

Засадио сам биљку босиљка, мајчине душице и нане у мале саксије и поређао их на прозорску даску у мојој радној соби. Најприје су се нећкале и премишљале да ли да се „приме“ и прихвате ово ново станиште, а онда су одлучиле да се прилагоде и опстану. Њихови листићи су почели да се умножавају и расту, стабљике да јачају, коријење учвршћује.

Миловао сам их погледом, редовно заливао и волио. Чак сам их и крстио: босиљак сам назвао Индира по земљи поријекла, мајчину душицу Анђелија по мојој мајци, а нану сам звао Софија по једној тетки коју сам јако волио. Да, волио сам их, јер су ми представљале танушну везу са нормалношћу у окружењу пандемијске изолационе ненормалности.

Прошле су двије седмице и већ се могло рећи да су се моје биљке сасвим одомаћиле и прихватиле прозор моје радне собе као свој свијет. Једино што сам ускоро примијетио једну малу девијацију – нису расле право увис него су, слично човјеку у тунелу, ваљда инстинктивно, стремећи ка свјетлу, извијале стабљике према сунцу и све више се кривиле. Било је интересантно видјети тај призор кривовратих биљака у једнообразном стремљењу ка свјетлости.

Моја жена је неки дан пресађивала балконско цвијеће. Пошто јој је преостало земље и неколико саксијица предложила је да пресадимо кривоврате биљке и ставимо их на балкон и тиме им пружимо природније станиште. „Ваљда ће се исправити“, напоменула је.

И, уистину, није прошло ни два дана, а биљке су, без икакве потпоре, почеле да се исправљају и нормално расту. Док смо сједили на балкону, моја жена је задовољно констатовала:

-Што ти је природа. И колико мало јој је потребно да исправи и доведе у ред сваку аномалију.

Неки дан су почели да дувају неки досадни вјетрови праћени повременим пљусковима, и да повијају и прекомјерно квасе цвијеће и биљке на балкону. Након два дана најприје је клонуо босиљак. Листови су му се спарушили и смежурали, а стабљика нагнула према рубу саксије попут човјека над амбисом. Трећег дана босиљак је угинуо. Мајчина душица и мента су се опирале неко вријеме, а онда су и оне поклекле, и тако је у року од седам дана женин „пројекат преношења биљка у природно станиште“ доживио фијаско. Сасушене биљке смо побацали. Остале су празне саксије.

-Боље је било да су остале у мојој соби. Можда би биле искривљене и деформисане али живе. Некада је слободу боље гледати кроз прозор и чезнути за њом него јој се изложити – констатовао сам сјетним гласом.

Моја жена ме погледала с благим чуђењем и рекла полу тихо: „Ипак су то биле само три биљке.“

 

 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"