детаљ слике: КРК Арт дизајн

Путевима неугасиве светлости

(о књизи Трагом душе, Хосијат Рустамове, Либерланд Арт, 2021)

Проф: Валентина Новковић

Пред нама је духовни светлопис познате и плодотворне песникиње, новинарке и преводиоца из Узбекистана, Хосијат Рустамове.

Хосијат Рустамова један је од истакнутих представника савремене узбечке поетске мисли; завршила је студије узбечке филологије на Националном универзитету Узбекистана, главни је уредник часописа Свет књиге (Китоб дунёси) добитник многобројних књижевних награда у земљи и иностранству.Објавила је следеће песничке књиге:

Кућа на небу, Спас, Плашт, Зид, Август, Заборављене године, 40:0, Освајање, Дани без сутра, Неоптерећени облаци. Велики број песмама ауторке преведен је на руски, азербејџански, арапски, бенгласки, таџички, енглески, немачки, шпански, италијански, турски, казашки, татарски, угјурски, јапански и многе друге језике света.

До сада њене песме нису превођене на српски језик па је  ово јединствена прилика да се, кроз истанчан и аутентичан поетски израз, читаоци из Србије упознају са стваралаштвом Хосијат Рустамове.

Ишчитавајући честице душе уткане у књигу Трагом душе не можемо, а да се не присетимо речи Халила Џубрана: Песника има две врсте: интелектуалних, са стеченом личношћу и надахнутих, који су били личности пре него што су почели да се формирају. Али, разлика између интелигенције и надахнућа у поезији је исто као разлика између оштрог нокта који засеца кожу и нежних усана које љубе и зацељују ране тела.

Хосијат Рустамова је од оних песника чији стихови мелемно делују на читаоца, од оних стваралаца чији се поетски нерв полагано развијао од најранијих година детњства. Ако се узме у обзир да је прву песму посветила угинулој птичици у дворишту породичне куће, јасно је да је прах божанске светлости од првих година живота обасјао душу песникиње јер, душа дирнута чарима врлине мора бити сразмерно осетљивија и за друге облике лепоте (Ж. Ж. Русо).

Трагом душе ниска је пажљиво одабраних импресија, свеколико је сведочанство разноликих осећања човекових: патње, трагања за сепством, партнерске љубави, питања у вези са смислом земног постојања и многим другим. Дакле, песник као титрава небоземна нит не може остати равнодушан како на лична душевна превирања, тако и на оно што се зове светски бол (Wелтцхмерз) или осећање свемирске меланхолије; схватање неидеалне природе света кроз бесмисленост ствари и свеприсутно и неизбежно зло, а увео га је у књижевност немачки писац, Жан Пол. (Духован човек је -  сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха. Старац Пајсије Светогорац.)

Попут Бајроновог Чајлд Харолда, песникиња Хосијат Рустамова се у име  људског страдања, мајци-Земљи обраћа речима бола:

О како на гиљотини лежи моја глава

лицем у лице с мноштвом смрти.

                                ***

Човеку је лоше у свету 

Човек – није човек!

Немоћна да на другачији начин објасни себе, колебљивост осећања и мноштво импресија које их прате, песникиња узвикује:

Господе, и са каменом бих говорила бих-

жена сам!

Женственост опшивена песничким посматрањем света, неминовно нас доводи и до Марине Цветајеве:

Боже, не суди, ти никад на овој земљи ниси био жена.

Приметна је нераскидивост песникиње са Универзумом, (човек је део универзума, а његова усамљеност је онда део универзума који припада само њему. Не да би само његов остао, већ да би се заједничком универзуму вратио, Б. Пекић) промишљањима о философији смисла и питањима због чега смо и са каквим циљем добили људско обличје.

Свесност: тачка сам, мала тачка... (Универзум) не умањује њен страх и труд да оправда, а не учини обесмишљеном стазу коју јој је Свевишњи одредио, зато му се и молитвом обраћа:

Господе,

дај ми снаге, стрпљења - дај.

Да растем као дрво - само нагоре.

******

Боже, дај да растем!

Сумње да не истроше снагу

да бих, попут тебе Боже,

плодове имала!

Боготражење је пут који води онога који тражи до онога који Јесте, на том путу једини сапутник је вера: од Светла смо, ка  Светлу идемо како и сама песникиња осећа:

Боже,

Вера је моја из Твојих руку;

ма колико да је тамно - Светла је више.

*******

Схвати и сам,

ми смо путници, сви смо на свету путници

с једним сном; у небеса се винути.

Појам слободе је, такође, присутан у стиховима Хосијат Рустамове. Било да је живот сам по себи нека врста затвора у ком се не виде окови, или да је, заиста, реч о оним који су прешли на другу страну и тиме се осудили како на званичну казну, тако и окове кајања који се не могу скинути.

Живот се не храни само хлебом!

Нешто друго спрам нас је.

Желим да се ородим с небом - 

Летети, летети,

                          летети, летети!

Борба за идентитет, тзв. симболички завичај, место где можемо да укровимо своје најрањивије, а истовремено најснажније Ја, присутна је и када ауторка пише о тананим, комплексним и почесто необјашњивим партнерским односима који треба да се заснивају на узајамности. Без обзира на поштовање традиције, слобода је предуслов испуњења животне среће. То нам песникиња саопштава кроз стихове:

Као што птица жели на слободу

тако се и ја опирем

одређеној судбини.

*****

Даћу ти и храну и вино

све ћу дати, само ћу слободу

да задржим!

Да би се слобода досегла, неопходан је мир душе. (Мир душе је њена слобода. На најмањи онда додир споља одаје дивни звук. Мукло је звоно ако не лебди окачено у слободном простору. М. Настасијевић))

Напоредо са темом слободе у песничкој књизи Трагом душе  уочава се и тема смрти.

Као смртник рођена сам.

Зашто да се љутим, коме да се обратим?

*****

Данас ме је судбина на патњу осудила,

колико ће патње сутра послати у смрт!

*****

Љубав је бескрајна,   

а мало се времена даје,

Живот је мој, очигледно, кратак... 

******

Смрт – неизбежна је!

Све што сам постигла,

Испод грубе коже распашће се и замрзнути

све јер, долази тренутак

ни налик на овај живот. 

Долазак тренутак који није ни налик на овај живот јер подсећа нас да смо само привремени путници брода званог земни живот: јер си прах и у прах ћеш се вратити. И. Мојс. 3, 19.

И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу који га је дао. Проповедник 12, 7.

Посебну лепоте овој песничкој књизи, дарују стихову посвечени вољеном. У њима се огледа сва тананост срца које воли, (Срце је главно у човеку, сами његов живот, Св. Јован Кронштатски), ослушкивање дамара срца оног другог и патња, ако дође до нарушава хармоније која осећа срце испуњено љубављу.

Реци ми, како да се молим Богу,

ветровима да се не предам, реци!

Како све ово да преживим-

чежња ме твоја зачарала.

*****

Соба је празна

Као да ниси у њој.

Било је другачије-

сад овако је.

****

Узалуд да ли је све ?

Реци: како тај отров

могу звати љубављу?

Књига Трагом душе, истакнуте узбечке песникиње Хосијат Рустамове, један је од блиставих драгуља из богате песничке ризнице светске књижевности. На трагу Хафиза, Џубрана, Рудакија, Ибн Сина, али и Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Пастернака и многих других који нису остали равнодушни на све што одвајкада прати човечанство и појединца у њему, песника посебно јер, он је нит што се само привремено настанила на земљи чекајући миг звезда да им се врати племенитији, духовнији, бољи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: