О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ПРЕУМЉЕЊЕ

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ПРЕУМЉЕЊЕ


 

Живели су у унутрашњости. Јован је био  службеник у  једној фирми која се бавила  туризмом а његова супруга Душанка  била je васпитач у једном обданишту. Он је био прилично надмен, она тиха и скромна. Имали су сина и живели мирним породичним животом, окренути једни другима и задовољни собом.

 Но, враг никад не спава и пред њихову кућу је изненада бануо и све је неповратно уништено.

Тог дана Јован је доживео преумљење и више није био исти од кад је угледао врло згодну и атрактивну жену која је тако самосвесно ушла у његову канцеларију пружајући му препоруку са највишег места за пријем у стални радни однос. Он је занемео  суочен са женом какву никад до тад није видео, не због њене спољашњости која је свакако била врло привлачна, витког тела које је некако доминантно наглашавало њену персоналност, колико је то био став који говори да пред собом има жену која зна  своју вредност и шта с њом може. Било је то нешто толико ново и другачије да се презнојио од неке ледене језе која му се пела кичмом уз јасну жељу да је поседује и мушком снагом сузбије ту дрску надмоћ.

С обзиром на то да је и он био привлачан мушкарац и она је одмах показала интересовање и обоје су прећутно склопили неки неми савез.

Он је узео документа и рекао је да ће је обавестити.

Чим је она изашла, још онако узбуђен похитао је ка колегама да претресе новост. Прва реченица коју је изговорио била је:  Обориће вас с ногу кад је видите. Али, ја ћу сигурно бити тај који ће  први подићи њене лепе ножице, после је препуштам вама!

Била је то наравно  мушка шала, али иза сваке шале...

По повратку с посла, његова тиха и једноставна супруга га је као и увек нудила свим што је припремила, али по први пут, укус тих јела није био толико пријатан као и пре, а она му је одједном деловала некако инфериорно, смушено,  бледо, безизражајно.

И уместо да као и сваког дана оду у спаваћу собу на починак, он је остао да гледа телевизију у дневној соби изговарајући се очекивањем неког важног пословног  телефонског разговора, а нек она на миру одмара.

Наравно, желео је да се без њеног присуства препусти маштању које је незадрживо почело чим је упознао  Катарину.

И, како је он безмало био најзгоднији у колективу, врло брзо је осетио да ће му жеље  бити узвраћене.  Да ће га то скупо коштати није могао ни да слути, било је потребно само да пожели.

Како је Катарина била предузимљива, све је препустио њој. Била је свеже разведена, како је рекла, и пуна ентузијазма због доласка у нову средину, нови колектив.

 

Кад је први пут ушао у њен прекрасно опремљен модеран стан, схватио је да је његов  живот нешто што је остало у прошлом веку и пожелео да одавде више не изађе и пре него што ју  је дотакао.

А, тек онда... било је то за њега откровење. Модерна, искусна и самосвесна жена која је доминантна и  која води главну реч а награђује изобилно. Укратко, био је опијен, слуђен, доживео је себе у сасвим новом светлу јер је она умела и да га похвали и охрабри а он је инспирисан њеном лепотом и слободом показао потенцијал за који уопште није знао да поседује. У његовој спаваћој соби све се одвијало онако како је он знао, а сад је схватио да је мало шта и знао док је његова супруга  све прихватала не показујући превише  ни да ли јој се то допада ни да ли жели нешто друго.

Испостaвило се да су он и Катарина савршен пар и да стижу до неслућених домета. Била је то ноћ у којој је упознао  новог себе и несвесно се заувек  одрекао себе претходног.

Кад је  дубоко после поноћи стигао кући, поново је легао  на лежај у  дневној соби  неспреман, да онако пун ње и новог себе, изађе жени пред очи нити да глуми да се ништа није десило.

Сутра дан јој се правдао како је био преморен и како је заправо само хтео да предахне па да се истушира и дође у постељу, али се потом онако уморан успавао.

Кад је стигао на посао, Катарина је већ била тамо блистава и примамљива. Позвао ју је на кафу у ресторан у који сви одлазе на паузу. Требало је поразговарати о претходној ноћи, а требало је и свима ставити до знања, чија је.

Након тога, тај успех се некако морао и обзнанити,  чинило му се као да ништа није постигао ако то остали не сазнају, како би му се дивили и завидели му. Није ни на крај памети имао идеју о животу с њом, била је изазов с којим  је требало завршити након засићења. А са дотадашњим искуством није ни могао појмити колико  та жеђ може бити бескрајна.

Мушкарци из фирме су то некако осетили и позвали су га на неко дружење и уз чашицу језик се све брже одвезивао  а сласт победе је давала замах причи. Тек, сви су сазнали каква је опасна љубавница дошла у њихов колектив и сви детаљи те страсне везе су постали тема дана.

Никад није сазнао како је она на то реаговала.  Можда је и знала, али није марила, имала је већи циљ. Освојити га заувек и променити му навике,  његова породица је није бринула, знала је да је нашла послушног мушкарца који више неће моћи без ње и онога што их је спојило.

Ствари међу њима су се одвијале брзином светлости и уместо да се враћа кући с посла, све чешће је спавао у њеном стану и развод  је био на видику. А, она  је само сијала срећна што све иде по плану.

Његови другови су, завидећи му што ужива у таквој жени, често   препричавали згоде из њихове интиме и чекали прилику да и они дођу на ред. Уместо тога, дошла је позивница за свадбу.

Знајући да је већ имао стабилан брак са озбиљном женом, почели су да га упозоравају  да не жури, да његова дивна супруга то не заслужује...

Све је било узалуд. Он се заљубљен до сржи већ преселио код Катарине и не мислећи много на жену и сина, на њихову тугу и  на опомене које су стизале из шире породице.

Они су наставили да живе свој нови живот  покренути снагом страсти. Били су  пресрећни и радили су свој  посао са много елана и све је кренуло у најлепшем правцу. Нијe ту било места за окретање уназад и тугу ближњих.

 Долазило је време кад се свако због општих промена у друштву морао бавити својим проблемима, а не њима.

 А, онда се после неколико година испуњених страшћу и лепотом замајац живота зањихао у супротном правцу и њихова срећа је почела да тамни. Почели су сукоби између Јована и Катарине, она га се на неки начин већ била заситила, сметало јој је што није амбициозан, њен темпо је био другачији и све чешће су се озбиљно сукобљавали.

 Он је тек некако успео да поново успостави однос са сином који га је био сасвим  одбацио, патећи што га је запоставио. А, немир је стално покретала и грижа савести због бивше супруге која ничим није била заслужила да је тако безочно  напусти. У крајњем случају, они су пре свега били два добра пријатеља, и сигурно му није опростила што јој није све отворено рекао, можда су то некако могли скупа превазићи, уместо што је отишао без речи. Његови нерви  почели су видно  да попуштају, све више му је фалио онај стари мир, она тиха супруга која није захтевна и не тражи више од оног што он може дати.

Катарина је потом изненада изгубила сина из првог брака који је имао личне трауме и све је постало  бесмислено. Обоје су се препустили сопственим тугама и више ни у чему нису били скупа. Чинило се као да су изгорели у страстима које су им промениле живот а које су биле основ њихове везе. У њихов дом  увукао се мук.

Јован је све чешће заборављао да попије лекове  за повишени притисак који му је озбиљно претио, а она опхрвана својим болом није стизала да га контролише као раније. Тек једног дана  је на послу пао без свести и једва су га спасли. Доживео је мождани удар и остао непокретан.

Душанка која се није поново удала и остала да живи са сином  и од сећања на дане свог, како је веровала савршеног рака, била је дубоко дирнута њиховим трагедијама и заједно са сином ускакала је кад год је могла да им помогне. Више пред собом није видела мужа који ју је издао ни жену која га је преотела него два несрећна људска бића којима је била потребна помоћ.

Тек кад би иза себе чула шапат пролазника док би га у колицима водила у шетњу по парку, који би је подсетио на то, она би се некад само насмешила, некад само пустила сузу за њима и за собом, а живот се морао живети онако како дате околности наметну  што је ионако било њено  убеђење и потврђено животно искуство.







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"