О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


САЗВУЧЈЕ БОЈА И ВЕТРОВА У СЛИКАМА ЛИКЕ

Гордана Јеж Лазић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



САЗВУЧЈЕ БОЈА И ВЕТРОВА У СЛИКАМА ЛИКЕ

                                               

(О пејзажима Љубице Његован Вучинић)


 Гордана Јеж Лазић

 

Љубица Његован Вучинић у свет сликарства закорачила је пре више од три деценије, 1987.г, да би се само три године касније представила првом самосталном изложбом, у Загребу 1990, потом и другом 1991.г. Ношена стихијом рата, свој животни и уметнички пут наставља у Београду, где се први пут представља 1997.г. у Библиотеци града Београда, изложбом „Плитвице у срцу, срце у Крајини“, по којој је снимљен и документарни филм.



До данас броји девет самосталних и преко осамдесет колективних изложби. Слике јој се налазе диљем света, у Канади, Француској, Немачкој, Аустрији... Једна слика Љубице Његован Вучинић налази се у Амбасади Јапана у Београду, једна у нашој амбасади у Загребу, једна у Митрополији загребачко-љубљанској. А оно што је заједничко свим њеним сликама јесу живе боје завичаја.



Рођена у Крбавици (Кореница), само 17 км удаљеној од Плитвичких језера, ова чудесна пејзажисткиња дубоко је укоренила своје мотиве у лички камен, ветрове и снегове с Пљешевице, старе куће, дрво, шуму, језеро, цвеће. Али не и у човека. Њени пејзажи отварају део по део природе дубоко у атмосфери одређеног доба године, и то дневној, када колорит долази до пуног изражаја.



Управо пуноћа боје и облика даје овим пејзажима благу ренесансну ноту. Можда чаролија ових пејзажа и јесте у некој врсти препорода. За разлику од ренесансне, њена линија је експресионистички нервозна, али и мека, и обла, стопљена са наносима боје као са наносима снегова с Пљешевице. Као да израња из густе магле сећања, али не замућено, него свом палетом боја јасно, чврсто и постојано, као лички камен с којег је сликарка потекла. Бедем незаборава.



Нови видици геологије Лике са просторне и временске дистанце човека који изнова рађа сопствени корен у слици, као препород сопства и велелепну задужбину потомству и роду. Али без претеривања, бојом романтичарски раскошно, мотивима пластично, реалистично, живо, опипљиво. Из питорескне идиле природе избија хармонија, сазвучје боја и ветрова.



Немогуће је отети се утиску свеприсутности неба у треперавој светлости и преливању боја у овим пејзажима, што подсећа на речи једног од најистакнутијих импресиониста Пјера Огиста Реноара: „Снег није само бео, него и плав због одраза неба, трава није само зелена, него и жута, због сунца, плава због неба и тако у бескрај“. Те непоновљиве тренутке сликарка постиже и благим контрастима бљештаво светлих и тамнијих комплементарних боја.



Њени снегови заиста јесу готово плави и на хоризонту се преливају у небески свод, ако има меланхолије у њеним пејзажима, онда је она у том отицању у бескрај васељене. Потпуна изостављеност човека у било којем сегменту слике надомештена је честом симболиком дрвета, које – често усамљено – асоцира  не само на трагичну усамљеност узвишених духова, усуд уметника, него и на породично стабло, генезу која своје утемељење има управо тамо, у личком камену.



Та саживљеност са природом представља и њену сликарску оду изгубљеном завичају, којом покушава да склопи мозаик ненадокнадивог губитка успомена за генерације потомака, својих и свога народа. Пејзажи Љубице Његован Вучинић су својеврсне пројекције сећања, обезљуђени, са малим, скромним кућама празних прозора – увек су то две мале црне рупе иза којих се слути давно угасло огњиште – носе читав сплет пригушених осећања прогнаног човека.



Отуд у композицији њених пејзажа једину динамичну ноту носе ветрови, видљиви у покретима крошања, или је то небесни дослух уметника са својим  кореном, дијалог вођен неким немуштим језиком ветрова. С друге стране, мотив језера доминира плаветнилом, ту је композиција потпуно подређена боји, ухваћеном тренутку стапања светлости не само по површини, него и дубоко са слојевима воде.



Могло би се рећи да се у пејзажима Љубице Његован Вучинић експресивни израз развио из примеса романтичарског и импресионистичког, али надасве она је потпуно своја, обдарена изузетним сензибилитетом за сликање пејзажа, али и изузетним даром да се уздигне високо изнад времена у којем је развила свој дар и на најлепши начин изрази свој патриотизам. Сликајући природу из које је поникла, Љубица Његован Вучинић оставља свој историјски траг у времену, грациозно, достојанствено и одважно.

 

     

                                                                                               




Фото: приватна архива уметнице



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"