детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ПРЕДГОВОР роману Величанствени извор, Ајн Ренд (Ayn Rand)

 (са енглеског на хрватски превела Нада Паликовић)

 Многи су ме питали што осјећам с обзиром да Величанствени извор доживљава двадесет пето издање. Не осјећам ништа посебно, можда само нешто налик тихом задовољству. У вези с тим, мој однос према литератури најбоље описује изјава Вицтора Хугоа: "Ако као аутор морам писати само за своје сувременике, сломит ћу перо и бацити га."

Постоје писци, којима припадам и сама, који живе, мисле и стварају неограничени тренутком. Романи, у правом смислу те ријечи, нису написани како би нестали за мјесец или годину. Ипак, многима се то догоди, писани су и тискани попут часописа и блиједе једнаком брзином, што је један од најтужнијих аспеката данашње књижевности и најјаснија оптужба доминирајуће естетике: крајње лимитираног журналистичког натурализма који се својим текстовима неартикулиране панике нашао на крају слијепе улице.

Дуговјечност - најдоминантнија, иако не искључива особина - прерогатив је књижевне школе која дословно више не постоји - романтизма. Ово није мјесто за расправу о природи романтизма, али допустите ми изјаву - романтизам је концептуална школа умјетности. Он се не бави тривијалностима тренутка, него изванвременским, темељним, универзалним проблемима и вриједностима човјекове егзистенције. Романтизам не записује и не фотографира; он замишља и креира. За њега нису важне - говорећи ријечима Аристотела - ствари какве јесу, већ онакве какве би могле и морале бити.

За оне који држе како је релевантност садашњице од пресудна значаја, додат ћу управо због доба у којему живимо, како нам никада није била потребнија пројекција онога какве би ствари морале бити.

Не имплицирам овиме како сам знала, у доба писања романа, да ће доживјети двадесет пет година поновљених издања. Нисам размишљала ни у каквом временском оквиру. Знала сам само како је то књига која би требала живјети. И она живи.

Али, то сам знала и прије двадесет пет година, знала сам то и у доба када је дванаест издавача одбило Величанствени извор с објашњењем како је књига "превише интелектуална", "превише контроверзна", како се неће продавати јер за њу не постоји публика, и то је тужан дио њезине повијести, врло мучан за мене. Спомињем то због других писаца мојега кова, који ће водити исту битку, као подсјетник да је могуће - успркос свему.

Не желим понављати причу о објављивању Величанственог извора, али било би ми незамисливо говорити о њему, или било којем дијелу његове прошлости, а не споменути човјека који је моје писање учинио могућим - мојега супруга Франка О'Цоннора.

У драми Идеал, коју сам написала у раним тридесетим, главна јунакиња, филмска звијезда, говори у моје име када каже: "Желим видјети реалну, живу, за трајања мојих дана, ону величанственост коју стварам као илузију. Желим је реалну. Желим знати како нетко, негдје, жели исто. У супротноме, каква је корист од свијести о њезину постојању, од рада, од изгарања због немогуће визије? И духу је потребно гориво. И он може пресушити."

Франк је био гориво. Он ми је пружио, за трајања мојих дана, реалитет оног осјећаја живљења из којега је креиран Величанствени извор - и помогао ми очувати га кроз дуги низ година, када око нас није било ничега осим сиве пустоши људи и догађаја који су изазивали само презир и револт. Основа наше везе лежи у чињеници како ниједно од нас никада није дошло у искушење пристати на било што мање од онога што је збиља Величанственог извора. И никада неће.

Ако у мени уопће постоји натуралистички писац, онај који биљежи "стварне" дијалоге, онда је то истина само у односу на Франка. На примјер, једна од илустративнијих реченица Величанственог извора налази се на крају друге књиге када, на Тоохеyјево питање: "Зашто ми не кажете што мислите о мени?" Роарк одговара: "Али, ја о вама не мислим." Та реченица била је Франков одговор другачијој особи у сличном контексту.

"Зашто бацаш бисере пред свиње?" рекао ми је Франк у вези мојега професионалног положаја. Ту сам реченицу дала Доминиqуе на Роаркову суђењу.

Не осјећам се често обесхрабреном, али када ми се то свеједно догоди, не траје дуље од јутра. Ипак, постојала је једна вечер, за вријеме писања Величанственог извора када сам осјећала толико дубоку индигнацију према стварима "какве јесу" да ми се чинило како никада нећу скупити енергију и приближити се стварима "какве би морале бити". Франк је те ноћи сатима разговарао са мном и увјерио ме како човјек не може препустити свијет онима које презире. Прије него је завршио, моја обесхрабреност је нестала и више се у том опсегу никада није вратила.

Увијек сам била против обичаја посвете књига; сматрала сам како је књига намијењена сваком читатељу који је ње достојан. Ипак, рекла сам Франку да ћу му посветити Величанствени извор, јер га је он спасио. И један од мојих најсретнијих доживљаја био је израз његова лица, двије године касније, када је, вративши се кући, угледао пробни отисак рукописа на чијој је првој страници јасним, чистим словима писало: Франку О'Цоннору.

Питају ме јесам ли се промијенила у посљедњих двадесет пет година. Не, иста сам - само интензивнија. Моја основна увјерења, мој поглед на живот и на човјека, од када памтим, остали су исти, само се моје знање о свему повећало и у омјеру и у прецизности. Какав је мој данашњи суд о Величанственом извору? Поносна сам на њега исто колико и онога дана када сам довршила писање.

Је ли Величанствени извор писан с намјером представљања моје филозофије? Овдје бих цитирала дио предавања Циљ мојега писања које сам одржала на Левиш и Кларк колеџу (Lewis & Clark Colegge) 1. листопада 1963: "Мотив и смисао мојега писања је пројекција идеалног човјека. Портрет моралног идеала мој је највиши књижевни циљ, циљ сам по себи, и све дидактичке, интелектуалне и филозофске вриједности садржане у овом роману, само су средства."

Допустите ми истакнути: моја намјера није филозофско просвјећење читатеља... Моја намјера, прави разлог и основни покретач портрет је Хоwарда Роарка (или јунака Побуњеног Атласа) као циљ сам по себи...

Ја пишем - и читам - приче ради... Основна провјера сваке приче је: "Желим ли сусрести овакве ликове и проматрати овакве догађаје у стварном животу? Је ли ова прича доживљај вриједан искуства? Је ли задовољство уживљавања у ове ликове вриједно само по себи...?"

Будући је моја намјера била представити идеалног човјека, морала сам дефинирати и приказати увјете који га чине могућим и које његово постојање захтијева. Човјеков карактер производ је његових премиса и зато је требало одредити и представити оне врсте вриједности и оне полазне претпоставке које стварају карактер идеалног човјека и које мотивирају његов рад; дакле, морала сам дефинирати и поставити рационални етички кодекс. Како је човјек друштвено биће, морала сам успоставити социјални сустав у којему идеалан човјек може егзистирати и функционирати - слободан, продуктиван, рационалан сустав који захтијева и награђује најбоље у свакоме човјеку, што је очигледно у заданом тренутку био (laissez faire) капитализам.

"Ипак, ни политика ни етика ни филозофија нису саме по себи циљ, ни у животу, ни у литератури - само је Човјек циљ сам по себи."

Постоје ли неке значајне промјене које бих жељела унијети у Величанствени извор?

Не, и зато текст остављам недирнутим. Нека остане онакав какав је написан. Постоји једна минорна грешка и једна можда двосмислена реченица коју бих жељела разјаснити, стога их овдје спомињем.

Грешка је семантичка: употреба ријечи "еготист" у Роаркову говору на суду, гдје је требало писати "егоист". Грешку је проузрочило моје ослањање на рјечник који даје толико нејасна објашњења ових ријечи да ми се учинило како је "еготист" ближи значењу које сам тражила (Wебстер'с Даилy Усе Дицтионарy, 1933.). (Модерни филозофи, кад смо већ код тога, сносе већу кривњу од лексикографа у односу на ове термине).

Реченица која се може погрешно протумачити из Роаркова је говора: "Од ове најједноставније потребе, до највише религијске апстракције, од котача до небодера, све што ми јесмо, и све што имамо, произишло је из једнога, јединственог својства човјека – способности мишљења."

Наведено се може погрешно схватити као увод у религију или у религиозне идеје. Сјећам се како сам пишући, оклијевала око ове реченице и затим одлучила како су и Роарков и мој атеизам, као и укупни став књиге толико очигледни да их нитко не може погрешно разумјети, особито стога што сам нагласила како су религијске апстракције производ људскога мозга, а не натприродних сила.

Ипак, проблем овакве врсте не би требало остављати отвореним за претпоставке. Моја изјава није се односила на религију опћенито, већ на посебну категорију апстракције, најузвишенију од свих, на коју је религија стољећима полагала монопол: етику - не на одређени садржај религијске етике, већ на сам појам "етике" као подручја вриједности, човјекова кода о добру и злу, с емоционалним конотацијама о величанствености, узвишености, племенитости и дубоком поштовању, које улазе у подручје људске вриједности, али их је религија узела под своје.

Исти смисао и значење, иста намјера и став могу се примијенити на још један одломак у књизи, кратак дијалог између Роарка и Хоптона Стоддарда. Извађен из контекста, овај дијалог такођер може изазвати неспоразуме:

"Ви сте дубоко религиозан човјек, господине Роарк, на ваш властити начин. Ја то видим у вашим грађевинама."

"Истина је", одговорио је Роарк.

У контексту те сцене, међутим, значење је јасно: ради се о Роарковој потпуној преданости вриједностима, највишим и најбољим, преданости идеалу на који се односи Стоддардов коментар (погледати објашњење природе нацрта сакралног објекта). Градња Стоддардова храма и суђење које слиједи експлицитно износе ту идеју.

Ово ме даље води у ширу проблематику става присутног у свакој реченици Величанственог извора који се мора разумјети ако се жели објаснити узрок његове дуготрајне популарности.

Религијски монопол на пољу етике учинио је изнимно тешком комуникацију с емоционалним значењем и њезину примјену у рационалном животу. Једнако као што је заузела подручје етике, окрећући морал против човјека, религија је узурпирала и највише моралне концепте језика, стављајући их изван овога свијета и изван човјекова досега. "Егзалтација" најчешће подразумијева емотивно стање које се постиже уживљавањем у натприродно. "Обожавање" има значење емоционалног искуства оданости и посвећености нечему већем од човјека. "Узвишеност" је свети респект који се доживљава само на кољенима. "Свети" значи супериоран и недодирљив овоземаљским проблемима. И тако даље.

Али ови појмови именују стварне емоције, у њима не постоји никаква натприродна димензија; они су доживљај уздигнућа и сјаја, без самопонижења које захтијева религијска дефиниција. Што је онда њихов извор или веза с реалношћу? То је читаво емоционално подручје човјекове преданости моралном идеалу. Смјештено изван самодеградирајућег аспекта који је увела религија, остало је без идентитета, без концепта, језика и признања.

Управо та највиша разина човјекових емоција мора бити избављена из мрака мистицизма и враћена својем правом објекту - човјеку.

У том смислу, с истом намјером те с истим значењем, желим идентифицирати осјећај живљења драматизиран у Величанственом извору као обожавање човјека.

То је емоција коју мало, врло мало њих - доживљава непрестано; неки људи је искусе у ријетким, свијетлим тренуцима који нестају не остављајући трага; неки не знају о чему уопће говорим; неки знају и живе своје животе фанатично покушавајући погасити све искре које угледају. Немојте мијешати "обожавање човјека" с многим покушајима који умјесто ослобађања моралности од религије и враћања у поље разума, замјењују секуларно значење најгорим, најирационалнијим елементима религије. Постоје, на примјер, многобројне иначице модерног колективизма (комунизам, фашизам, нацизам, национализам, итд.), које су у потпуности за очување религиозно-алтруистичке етике, осим што умјесто жртвовања "Богу" од човјека очекују жртвовање "Друштву". Постоје многе школе модерне филозофије које, одбацујући закон идентитета објављују како је реалност недефинирани тијек којим управљају чуда и непредвидљив хир - не "Божји" него људски или "Друштвени". Ови неомистици нису обожаватељи човјека; они су само секуларни мрзитељи људи једнако како су то били и њихови мистични претходници.

Још суровији облик исте мржње представљају ограничени, такозвани "статистички" менталитети који, неспособни схватити значење човјекове воље, објављују како човјек не може бити предмет обожавања јер они никада нису срели ниједан примјерак вриједан тога.

Обожаватељи човјека, у мојем особном значењу, они су који у човјеку виде највише потенцијале и боре се за њихово остварење. Мрзитељи човјека доживљавају га као беспомоћну, покварену креатуру, достојну презира, настојећи га спријечити да уопће открије супротно. Овдје је важно запамтити како постоји само једна изравна, интроспективна спознаја о човјеку - она коју сватко посједује о себи.

Још прецизније, есенцијална разлика између ове двије групе је у величању човјекове самосвијести и потпуној светости његове овоземаљске среће, насупрот чега стоји намјера онемогућавања и првог и другог. Већина човјечанства троши своје животе и психичку енергију негдје између ових крајности, у очајничком напору не именовања проблема. Што не мијења природу проблема.

Можда је најбољи начин комуникације са смислом живота представљеног у роману Величанствени извор, цитат који је стајао на почетку мојега рукописа, али који сам касније изоставила. Сада, кад ми се указала могућност објашњења ставова и идеја, драго ми је поновно га употријебити.

Избацила сам тај цитат због својега дубоког неслагања с филозофским постулатима његова аутора Фридриха Ничеа (Фриедрицха Ниетзсцхеа). У филозофском смислу, Ниетзсцхе је ирационални мистик. Његова метафизика темељена је дјеломично на "Бyрону" и мистично "малеволентном" универзуму; његова епистемологија подчињава разум "вољи" или осјећају, инстинкту, подријетлу и урођеним особинама карактера. Али као пјесник он понекад (не увијек) пројицира бриљантан осјећај човјекове величине, изражен емотивним, не интелектуалним терминима.

Ово је посебно точно у односу на цитат који сам изабрала. Ја не одобравам његово литерарно значење, прокламирање необрањиве тезе о психолошкој задатости. Али ако се схвати као поетска пројекција емоционалног искуства (и ако се у интелектуалном смислу замијени концепт стечене "основне премисе" с концептом урођене "фундаменталне сигурности"), овај цитат комуницира с унутарњим стањем повишене самосвијести и тиме сажима емотивне посљедице за које Величанствени извор даје рационалну и филозофску основу.

"Нису поступци него увјерења оно што пресуђује и одређује поредак ствари - употријебимо још једанпут стару религиозну формулу с новим и дубљим значењем - то је нека фундаментална сигурност коју племенита душа има о себи, нешто за чиме се не трага, што се не може наћи и, вјеројатно, ни изгубити. - Племенита душа узвишена је сама по себи.- " (Fridrih Ниче (Friedrich Nietzsche), С ону страну добра и зла)

Овакво виђење човјека врло је ријетко изражено у људској повијести. Данас је готово непостојеће. Ипак, овакво виђење је оно с чиме - у различитим градацијама чежње, жеље, страсти и очајне конфузије - најбољи међу младим људима започињу живот. За већину то чак није став или свијест, већ магловит, полуслијеп, недефиниран осјећај сачињен од сирова бола и неописиве среће. То је осјећај голема ишчекивања, осјећај како је живот важан, како су велика остварења могућа, како су прекрасне ствари испред нас.

Није у природи човјека, нити у природи било којега живог створа, започети одустајањем, пљувањем у властито лице и проклињањем постојања; за то је потребан процес пропадања чији интензитет варира од човјека до човјека. Неки одустају при првом сусрету с тешкоћама; неки се продају; неки пропадају поступно, скоро непримјетно губећи жар, никада не схвативши када и како су га изгубили. Сви они затим нестају у бескрајној пустоши старијих који им непрестано говоре како је зрелост у одустајању од властита разума, како је сигурност у напуштању властитих вриједности, како је практичност у губитку самопоштовања. Ипак, неки одолијевају и настављају, знајући како се тај жар не смије изневјерити, учећи како му дати облик, смисао и реалност. И каква год била њихова будућност, у зору својих живота они трагају за племенитом визијом човјекове природе и врхунцем животних могућности.

Врло је мало знакова на том путу – Величанствени извор један је од њих.

Ово је један од основних разлога његове дуготрајне популарности: он је потврда духа младости, он је слављење човјека, он показује колико је тога могуће.

Није важно што ће само неколицина из сваке генерације тражити и остварити прави, потпуни потенцијал човјека, и што ће га остали издати. Та неколицина покреће свијет, дајући животу његов прави смисао, и та неколицина је увијек била циљ мојега писања. Остали нису моја брига – они неће издати мене нити Величанствени извор, већ само своје властите душе.

Аyн Ранд Њујорк, свибња 1968.

Написано поводом двадесет петог јубиларног издања. 

Кликом на слику добићете страницу са које можете преузети роман у ПДФ формату. 

Роман Величанствени извор Ајн Ренд - Ayn Rand

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: