|
|
|
НИЈЕ ОВО СВЕ ЗЕМАЉСКО: ИМА НЕШТО НЕБЕСНОГА (ЧЕТВРТИ ДЕО)  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Трећи дио можете прочитати ОВДЈЕ
„НИЈЕ ОВО СВЕ ЗЕМАЉСКО:ИМА НЕШТО НЕБЕСНОГА“Још једном о јунакињама у Његошевом дјелу(Написано поводом 170 година од упокојења владике и пјесника Петра II Петровића Његоша)
Проф. др Горан Максимовић
Према оцјени многих тумача Ружа Касанова је „најнесрећнија јунакиња“ Горског вијенца, а њену погибију Јаша Продановић у једној расправи из 1925. године назива „грешним убиством“.[1] Истовремено је она и једна од типичних женских судбина читавог Његошевог дјела. Коментаришући стихове, исказе црногорских главара, поводом Ружине судбине: „Не зна жена ко је какве вјере;/ стотину ће промијенит вјерах/ да учини штп јој срце жуди“, Слободан Томовић је нагласио негативан став патријархалног колектива према женама: "Жена у човјеку види првенствено мушкарца, њу не интересује његово поријекло, увјерење или религија. Цјелокупни пројекат живљења жена повезан је са срцем, емоцијама, а не с размишљањем. И ово је једна од широко распрострањених заблуда о природним склоностима жена, а настала у друштву снажне борбене традиције гдје је доминирао култ мушкарца – ратника. Његош, свакако, није досљедан том увјерењу; управо је, у оквиру истог дјела, показао како и жене могу да његују снажна патриотска осјећања, увођењем на политичку сцену сестре Батрићеве".[2] Мартиновићи су закаснили на цетињску скупштину српских главара са простора Црне Горе, а о томе нас извјештава Томаш Мартиновић, јер су се нагнали у потјеру за отетом младом женом Ружом Касановом, коју је њеном љубавном вољом отео био Мујо Алић, турски кавазбаша. Поред тога што сазнајемо да су приликом потјере за турским отмичарима, Мартиновићи убили оба брата Алића, сазнајемо и да су при томе грдно сагријешили јер су ненамјерно убили и несрећну невјесту. Кроз исказ кнеза Рогана о превртљивој ћуди женској као смијешној работи: "Не зна жена ко је какве вјере;/ стотину ће промијенит вјерах/ да учини што јој срце жуди";[3] која представља типични епски поглед на морални карактер невјерне жене, у Горском вијенцу се отвара и још једна крупна и болна тема српског друштва на простору Црне Горе: његова подијељеност на "старинце" и "дошљаке". Касан је био старинац у Бајицама, а дошљаци су презирали старосједиоце и сматрали за велику срамоту удају својих сестара за њих: „У селу Бајицама је још живо предање о удаји Руже за Касана и о овој отмици“.[4]Отуда Мартиновићи као дошљаци, ма колико били нерасположени према Ружином бјекству с потурицом, имају разумијевања за њену емотивну побуну, сматрају Касана за бруку неваљалу, за некога ко је недостојан љепоти и срцу једне такве младе жене, те проклињу оне који су дали Ружу за Касана, јер је "затворила вилу у тамницу".[5] Томаш Мартиновић зато и наглашава да је Ружу уграбио био Србин, да не би главе ни обрнули због тога, већ би је пустили да пронађе срећу с другим мушкарцем. Милосав Бабовић наглашава да репликом „затворила вилу у тамницу“, Његош као „песник брани право лепоте да не припада недостојном“.[6]Крсто Пижурица, у поменутом раном огледу о женама у Његошевом дјелу, објављеном 1966. године, поводом несрећне судбине Руже Касанове, показује разумијевање за њене поступке и изводи сљедећи општи закључак: "У Горском вијенцу нема 'позитивних' и 'негативних' женских ликова. Све су на свој начин племените, одважне и храбре, неке спремне на самоодрицање до мјере пред којом људски дах застаје. Он је у жени гледао, прије свега, мајку, члана породице, чији су послови специфични, а положај отежан суровошћу живота у коме се кретала. Она није нестална у осјећањима, нити превртљива у задовољавању своји прохтјева".[7] Кад је ријеч о Ружи Касановој свакако је јасно да су поједине оцјене ове јунакиње као особе „лабилне природе“ и „слабог карактера“ преоштре и једностране. Ако је посматрамо у контексту романтичарске поетике, Ружа Касанова није ни "најнегативнији лик", нити је "оличена слабост женске природе", већ је то Његошев наговјештај стварања праве несрећне романтичне јунакиње у Горском вијенцу, која се бори за право да воли са страшћу и да јој та љубав и страст буду узвраћени истом мјером. Штета је што тај наговјештај није умјетнички развијен у свој пуноћи емоција, које је ова јунакиња очигледно носила у себи и која је имала снаге да се због права на остварење истинских страсти отме оковима епских предрасуда српског етоса са простора Црне Горе, те да се избори да слиједи глас свога срца и своје душе, упркос страшним посљедицама и казни која је свакако била неминовна.
Указујемо овом приликом и на још једну категорију жена/дјевојака/мајки у Горском вијенцу, а које се помињу у стиховима епских пјесама (Хазрети Фатима, Коса Смиљанића, Туркиња Хајка, Мара Иванбеговица). Нико их од поменутих тумача женских ликова у Горском вијенцу није посебно издвајао, али се свакако појављују у појединим коментарима стихова овога дјела. На примјер, све три поменуте жене, помињу се приликом натпјевања црногорских и турских сватова, који су заједно женили Суља Мустафића, дилбер Фатимом, „синовицом с Обода кадије“. Сват Турчин пјева о Фатими, четвртој кћерки пророка Мухамеда, коју је добио са првом му женом Хатиџом. Фатима је једина надживјела оца, а овдје у пјесми је доведена у везу са Илдеримом, тј. султаном Бајазитом, што је очигледни анахронизам, тако да Слободан Томовић вјерује да Фатимино помињање има пренесено значење и може се довести у везу са сљедбеницима њеног мужа „шијат-Алије“, са којима се Бајазит као припадник сунитске муслиманске групације, морао разрачунавати.[8] У другој пјесми „свата Турчина“, говори се о Алији Ђерзелезу и Будалини Талу, који покушавају да ухвате младе и лијепе дјевојке Котарке, које су им се разбјежале, тако да их пјевач посебно опомиње да не смију оставити дјевојку Косу: „Не оставте Косу у кавуре - / такво воће није за кавуре“.[9] Слободан Томовић коментарише да се ради о гласовитој љепотици Коси Смиљанића, коју је већ опјевао народни пјевач: „Ал' каква је Коса Смиљанића!/ Што је земље на четири стране/ да је љевше у свијету нема“.[10] Трећа поменута јунакиња, Хајка дјевојка, помиње се у пјесми „свата Црногорца“, а отима је Комнен барјактар из Равних Котара, за свога брата сењског капетана Ива Сењанина. Овом приликом Слободан Томовић у коментару наглашава да је овај „мотив преузет из епске пјесме Женидба Ива Сењанина“.[11]
У трећој пјесми кола, које се оглашава на другој скупштини у Горском вијенцу, посебно је драматично описана трагична судбина кнегиње Маре, супруге посљедњег зетског господара Иванбега Црнојевића. Тај трагизам је садржан у чињеници да је њен син Станиша, био послат у Цариград као талац, а онда је тамо прихватио ислам и под именом Скендербега се вратио са турском војском да пороби отаџбину. Отуда коло посебно наглашава стихове те доживљене и незапамћене мајчинске трагедије: „Љута клетва паде на изрода!/ Прокле мати од невоље сина,/ те кнегиња Иванбеговица,/ прокле Мара свог сина Станишу,/ прогризе јој сису у посање,/ рајско пиће просу у њедрима“.[12] Важно је овом приликом нагласити да су наведени стихови утемељени на стварној фактографији. Како нам то свједочи наприје Милан Решетар, а касније су преузели и други коментатори Горског вијенца, све до Вида Латковића: „Марија (Мара) је била жена Иванбега Црнојевића, а Станиша је био њихов трећи син кога је „отац 1485. послао с неколико својих људи у Цариград, без сумње као таоца, и тамо се Станиша заједно са својим друговима потурчи и тада прозва Скендербегом; од 1514. до 1528. управљао је Црном Гором као турским санџаком“.[13] Међутим, са тим коментаром није био сагласан Никола Банашевић, који је исказао мишљење да „Марија (Мара) није била жена, него мајка Иван-бега, а сестра Ђурђа Кастриота, Скендер-бега. Иван-бегова жена била је Гојислава, кћи албанског великаша Ђура Аријанита“.[14] Независно од наведених историјских подударности, које могу и не морају бити пресудни за разумијевање ових стихова, наведена пјесма кола представља трагичне коријене потурчењаштва и уклетост ренегатства на нашим просторима, на које је пала најтежа могућа, мајчинска клетва.
Нисмо случајно наше размишљање о јунакињама у Његошевом дјелу насловили стиховима из мање запажене, а важне пјесме Пировање:„Није ово све земаљско:/ има нешто небеснога“. Наведени стихови на најбољи начин исказују пјесникову умјетничку визију и доживљај жене као мистичног бића које се налази између овога и онога свијета, стварности и маште, тјелесног и божанског. Управо зато јунакиње у Његошевом дјелу доносе читав низ умјетничких значења и знамења. Посебно је то видљиво у јединој љубавној пјесми Ноћ скупља вијека, као и Горском вијенцу гдје проналазимо читав један универзум живота, мишљења, осјећања и вјеровања патријархалног поднебља, проналазимо овоземаљско и космичко начело свијета, проналазимо трагичне и комичне маске, а испод њих скривене и вишеслојне судбине, карактере и емоције, које су више наговијештене и скициране, него умјетнички довршене и заокружене. Досадашња рецепција овога феномена Његошевог дјела била је фрагментарна, али највећим дијелом и веома успјешна: од Светислава Вуловића, Павла Поповића и Сима Матавуља, Анице Ђукић и Милана Вукићевића, преко Крста Пижурице, Миодрага Поповића, Милована Ђиласа, Мирона Флашара, Јована Деретића и Милосава Бабовића, па све до најновијих тумача, попут Мила Ломпара, Милоша Ковачевића, Данијеле Поповић, Кристине Митић и других.
У потпунијем карактеру или тек скицираним назнакама, Његошеве јунакиње су изазовне и загонетне, а изнад свега су битне за поједине сегменте или цјеловиту структуру лирског или драмског заплета. Проналазимо у њима врлине и мане, усхићења и заносе, али и слабости и предрасуде, типичне за личности романтичарске епохе. Проналазимо побуњене личности, које немају довољно снаге да се отргну из стега патријархалног живота и крутог морала, али имају дубоку унутрашњу свијест о нужности побуне. Кроз приказивање и казивање женских судбина, Његош на дискретан начин, али умјетнички веома успјешно, разобличава бројне стереотипе, предрасуде и накарадна схватања својих сународника, указује на штетне илузије, на непромишљене поступке, погрешке и заблуде, на патријархални егоизам и непросвијећеност. Захваљујући приказаним женским судбинама, Његош више или мање прикривено и са више или мање критичке оштрице саопштава и оне болне истине о своме времену и поднебљу, које вјероватно не би ни могао да изговори у другим приликама и ситуацијама. Иако се налазе у мањини, жене у Његошевом дјелу, а поготово у Горском вијенцу, доминирају свијетом емоција, свијетом морала, а снажно, макар и посредно, управљају мушким судбинама, толико снажно, а прикривено и ненаметљиво, да без имало страха жртвују све, а понајвише сопствено право на остварење емоција и живота самог. Захваљујући њима, између свих других бројних умјетничких квалитета, цјелокупно Његошево магистрално дјело добија снажну романтичарску перспективу и доживљај живота карактеристичан за свијет и вријеме европског и српског 19. вијека, али и она драгоцјена универзална значења која га чине ванвременим и ванпросторним феноменом. Отуда ће феномен јунакиња у цјелокупном Његошевом дјелу са пуним правом и разлогом остати и надаље предмет бројних анализа и интерпретативних размишљања.
[1]Јаша М. Продановић, „Његош“, Наши и страни, коло ХLIV, књига 306, Српска књижевна задруга, Београд, 1949,стр. 109. [2]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 109-110. [3]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 31. [5]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 32. [6]Милосав Бабовић, нав. дјело, стр. 93. [7]Крсто Пижурица, „Жена у Његошевом дјелу (Баба вјештица и сестра Батрићева)“, Стварање, нав. дјело, стр. 365. [8]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 253. [9]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 86. [10]Слободан Томовић, нав. дјело, стр.258. [12]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 39. [13]Видо Латковић, „Коментари стихова“, Петар II Петровић Његош, Изабрана дела, нав. дјело, стр. 137.
|
