детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ЗРНА УТЈЕХЕ У СВИЈЕТУ БОЛНИХ

УСПОМЕНА

(Татјана Врећо, Зрно шећера у сланику, Прометеј, Нови Сад, 2021.)

 проф. др Горан Максимовић

 

Након два запажена романа А није ми до смијеха (2017) и Девет грама душе (2019), у трећем роману Татјане Врећо, Зрно шећера у сланику, наставља се још радикалније и продубљеније сагледавање животних патњи и страдања појединаца и читавих народа, које су условљене крупним друштвеним и политичким ломовима на крају 20. вијека на немирном балканском простору, а поготово на простору Босне и Херцеговине и Србије. Перспектива казивања је онеобичена чињеницом да је главни јунак мушкарац и да кроз његову исповијест и изразито драматизовану перспективу, ауторка сагледава горку и необичну стварност, дајући своме јунаку Немањи Вуковићу позицију повлашћеног свједока са погледима, доживљајима и слутњама, блиским сопственом погледу на свеколику опору стварност.

Романескно казивање засновано је на ретроспективном урањању у свијет успомена главнога јунака од његовог најранијег дјетињства, па све до тридесетих година живота. Између та два временска граничника прохујао је читав један трагични живот, са понеким „зрном шећера у сланику“. Немања је веома рано, још као шестогодишњи дјечак, остао без родитеља који су погинули у саобраћајној несрећи, због тога је био присиљен да се пресели из Београда, гдје је рођен и гдје је проживио најраније године дјетињства, а затим и да настави нови живот код ујака и ујне у живописном планинском селу Вучјак на југоистоку Босне и Херцеговине. Приказане су ране године његовог одрастања, школовања, љубави са дјевојчицом Јасмином из сусједне муслиманске куће. Предочен је почетак грађанског рата, а затим и избјеглиштва у родном граду, као и у Њемачкој. Обухваћен је приказ животних искушења све до јунакових тридесетих година живота када послије различитих искустава, условљених трагичним ратним збивањима, а затим и болним доживљајима у Београду и Њемачкој, одлучује да се врати у село свога дјетињства и одрастања. Управо ту у умирујућем амбијенту и поновном срастању са суровом али искреном и непосредном планинском природом и блиским људима, са новом женом у коју се заљубио, са једним усвојеним дјечаком, избјеглицом из Хрватске, као и са пронађеном кћеркицом коју је добио са Јасмином на почетку рата, а да није ни знао за њено рођење, покушава да обнови смисао свога даљег постојања.

Из те перспективе Зрно шећера у сланику можемо посматрати и као изразити психолошки тип романа у коме се прати развојни пут главног јунака и његових животних доживљаја и драматичних искушења. У том смислу веома упечатљиво је приказано интровертирано рано дјетињство изазвано губитком родитеља, а затим и промјена средине и долазак у ујакову породицу која је живјела у затуреном планинском селу. Управо у таквом амбијенту, између личности привидно хладног ујака и наглашено емотивне ујне која му је покушавала надомјестити губитак мајке, а затим и бојажљивога зближавања са дјевојчицом Јасмином из непосредног комшилука, као и сједињавање са изворном љепотом планинске дивље природе, започиње процес дубинског психолошког сецирања личности главног јунака. Тај процес биће успјешно настављен и у приказивању јунакових ђачких година, љубави и првих сексуалних искустава са дјевојчицом Ларом, а изнад свега рађања спонтане и узајамно снажне љубави са Јасмином. Касније ће тај поступак психологизације бити усложњен динамичним еротским доживљаја који су показивали изворну снагу тих емоција. Биле су то године у којима је јунаков интровертирани свијет почињао да се отвара и да потискује разорне страхове. Међутим, непрестана борба са сјећањима и страховима који су произлазили из тих болних успомена, додатно ће бити усложњена почетком грађанског рата и доживљајима избјегличког живота, када се са ујаком и ујном вратио у свој родни град у стан својих родитеља. У амбијенту разореног друштвеног живота, на граници између криминала и грчевитог настојања да остане нормалан у том изокренутом свијету, главни јунак пролази кроз бројна искушења, а затим одлази у Њемачку у настојању да тамо пронађе зрна изгубљеног предратног живота, а прије свега да пронађе дјевојку Јасмину и покуша да обнови покидане просторе животне среће. Умјесто тога, у иностранству сазнаје трагичну истину да је Јасмина умрла на порођају неколико мјесеци након отпочињања рата, што га у потпуности доводи у дубоку депресију и на ивицу животног амбиса. Повратак у Београд након тог поражавајућег и болног сазнања ипак ће му повратити зрна животне наде и то захваљујући зближавању са дјевојком Тамаром, која је такође преживјела трауму избјеглиштва јер је са породицом побјегла из Хрватске на почетку тамошњег грађанског рата, а онда је и сама доживјела драму болне социјализације у тој новој средини.        

Драматизовано и психолошки снажно понирање у биће главнога јунака дубоко је прожето друштвеним контекстом и бујицом савремених историјских збивања која су потпуно обесмишљавала човјеков живот и чинила га неизвјесним попут листа на олујном вјетру. У тој равни рукопис овога дјела можемо читати и као друштвени роман који је дубоко уроњен у године поступног, а на крају и крвавог ратног разарања једног злосрећног политичког система. Отуда се стање страха, несигурности и неизвјесности, намеће као једино дубинско расположење на коме је утемељен свијет јунакових успомена. У јунаковој души сјећање и успомене стварају огроман бол и страх, тако да читав роман можемо читати и као настојање да се казивањем/исповиједањем  ослободимо свијета успомена, као и бола које та сјећања доносе. Отуда четвородјелну композицију романа можемо посматрати и као градацију тог бола и страха, а организацију приче можемо довести у везу са скривеном али снажно утемељеном драмском структуром читавог дјела. У првој цјелини под насловом „Страх“, као у некој драмској експозицији, отворена  је та страшна кутија страха и бола која је дубоко уроњена у јунаковој души. У другој цјелини под насловом „Страст“ та борба са превазилажењем страха и бола доживљава читав низ веома сложених драмских перипетија дубоко укоријењених у еротским доживљајима и страшћу која подједнако ослобађа, али и везује јунаков живот за нераскидиве нити природе и јединствене љубави према дјевојци Јасмини. У трећем композиционом сегменту, насловљеном „Срџба“, долази до снажне драмске кулминације у тој немилосрдној борби са превазилажењем бола и страха, али и суочавања са животом у свим његовим најсуровијим и најбруталнијим облицима постојања, условљених почетком грађанског рата, избјеглиштвом и свеколиком раскоријењеношћу јунака. Четврту романескну цјелину, насловљену „Смирај“, можемо посматрати као драмски расплет, у којем се животни круг бола и патње окончава са повратком у природу, у планинско село Вучјак, али и са сазнањем да је Јасмина умрла након порођаја одмах на почетку рата, те да је иза себе оставила њихову заједничку кћерку. Тај расплет и повратак у обновљени живот остварује се кроз проналажење смисла у новој љубави са Тамаром, у новом породичном васкрсењу са усвојеним дјечаком и са пронађеном кћеркицом која је добила име по мајци Јасмини, али и са дефинитивним опредјељењем за писање и улазак у свијет књижевности.

Нарочито су снажно интерпретиране нити такве сложене животне драме у средишњим поглављима романа „Страст“ и Срџба“. У њима долази до најнепосреднијег јунаковог суочавања са љубавним идеалом и громовитим еротским страстима са дјевојком Јасмином, као и са најбруталнијим видовима избјегличког живота и везама са криминалним подземљем у Београду и Њемачкој. Љубав и еротика дубоко су укоријењени у човјеково сједињавање са изворним облицима планинске природе, због чега се снажни сексуални доживљаји и одвијају у том неспутаном амбијенту планинских катуна, сјеника, као и језера, ливада и рјечица. Управо у том еротском ослобађању исказана је не само димензија једне велике и јединствене љубави између Немање и Јасмине, која је у својој суштини била забрањена због различитог вјерског и националног идентитета двоје јунака, него и простор неспутаног ослобађања од свега онога што је чинило извориште бола и страха у људским животима, а што не признаје никакве задате друштвене границе и обичајне конвенције. Нарочито су упечатљиво доживљене еротске сцене које се одигравају у планинском катуну а у којима је приказано снажно пулсирање и страсно сједињавање свих тјелесних дамара и набреклих жила двоје младих, као израз њихових забрањених, а сасвим искрених и неспутаних емоција. Управо је у том сједињавању тјелесног и духовног доживљаја љубави и сугерисано да у животу најчешће нема великих страсти без огромних емоција, али и без димензије друштвеног преступа и радикалног кидања обичајних норми или предрасуда. 

На крају романа у кратком епилогу управо је потенциран тај љековити и благородни свијет писања који је помогао главном јунаку да се ослободи сјећања, као и то да потисне разарајућу снагу бола, а самим тим и да пронађе новорођени смисао постојања у суровом окружењу. Тиме се потврђује једна од могућих суштинских идеја овога романа да је у сјећању истовремено садржана патња и бол, али и благородно прочишћење, које нам помаже да се ослободимо могућих страхова и да доживимо свеколику катарзу нашега бића, а тиме и да проникнемо у суштину и смисао људског постојања. Написан снажно, са успјешним понирањима у тајне рањиве и крхке људске душе, као и бескомпромисним и бруталним сецирањима једног друштва у свеопштем распадању, роман Зрно шећера у сланику, израста у узбудљиву прозу која читаоца никако неће оставити равнодушним или незаинтересованим, а истовремено ће пробудити у њему бројна потиснута питања и запретане емоције.

Ауторка Татјана Врећо у друштву својих романа

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: