ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ

Рођена сам у крају раскошних, цветних ливада, златних поља пшенице: јечма, ражи, витких стабљика кукуруза. Рођена сам у подножју Златибора где бистри потоци пресецају раскошне пашњаке, где у кањону жубораво протиче Приштавица на којој сневају воденице, чудновате тајновитости, горде, незамењљиве у битисању горштачког народа мога краја.

                Зов завичаја је зов Божијег промисла. Када одјекне у души завичајна чежња, остављам све: започети посао, молитву, на пола прочитану књигу, напола скуван ручак....Љубав не сме да чека ! Она је изнад свега практичног и прозаичног.

                Ево ме у завичају, ходам побожно кроз шуму високих трава, опијена мирисима хајдучице, кантариона, боквице, раставића, дивље нане, кичице...Овде је некада била  засејана пшеница белица из жуљевите руке мога оца. Затварам очи, у полувидокругу се злате жита, савијају своје класове као верници у молитви, ишчекујући жетву. ЖЕТВА! У патријахалној, традиционалној средини био је развијен дух солидарности, заједништва, несебичног, радосног даривања снаге, времена, спретности, љубави, посвећене ближњем свом - кроз мобу. Каква је то радост била ! Моја мала стопала су трчкарала око жетелаца, слушајући рески звук српова што рукохвате златних класова остављају иза себе. Ја сам их маленим ручицама преносила на гомилу од које ће настати снопови спремни за вршидбу, за жито, за хлеб наш насушни.

                ХЛЕБ ! У највећој молитви у православној вери обраћамо се Богу: "Хлеб наш насушни дај нам данас..." ! Дуг је пут од сетве до жетве, од вршидбе до воденице, до брашна од ког ће настати хлебови као крупни  златници, као мала Сунца. И заиста, у сваком хлебу је саздана Сунчева енергија, светлост, мистичност.

                Хлеб није само насушни прехрамебени производ. Хлеб је и заклетва. Када неко каже: "Хлеба ми" не треба га два пута питати хоће ли испунити обећање. Култ хлеба је култ живота. Хлеб нас прати од првог плача, до одласка у вечност. Многи обичаји су ритуално везани за хлеб. Када се роди дете, у првој посети ( Бабинама ) новорођенчету поред осталих дарова доноси се и хлеб ( Свечана погача премазана медом ).  У испраћају на вечни починак такође се испраћа хлебом. Посебни хлебови су раскошно  украшени хлебови ( Колачи ) који се спремају за крсне славе. То су права уметничка дела, понос сваке домаћице. Припреми славских хлебова приступа се молитвено, са побожношћу. Најчешће се на средини хлеба од посебно умешеног пресног теста формира крст око кога се додају фигуре, класја, цветова, грозодова, птица, плетеница. Свака од тих шара има своју симболику: За здравље, за напредак, за слогу, благостање породице...За Васкрс се меси посебан хлеб у чијем седишту је обојено јаје, за Божић чесница, хлеб у који се ставља новчић ( У имућнијим породицама дукат ), комадић од бадњака, зрно пасуља. Ко од укућана у свом комаду хлеба нађе новац, биће успешан у послу, ко нађе комадић бадњака биће  здрав, а зрно пасуља симболизује ратара, хранитеља породице.

                Слике из мога детињства, везане за хлеб, су идиличне, пасторалне, светле, епске. Сећам се моје мајчице која је у дрвеној посуди месила тесто за неколико хлебова. Ако је косидба, вршидба, жетва, круњење кукуруза, требало је умесити више хлебова за више прегалаца. Чинила је то са лакоћом, спретно, са благим осмехом на лицу. У кући је увек морало бити више хлеба за путника намерника, за кириџије које су се на коњима спуштале са Златибора, да продају луч и катран у селима у подножју планине. Моја мајка би одсецала повећи комад хлеба у који је стављала сир, кајмак, сланину, да се путник намерник успут окрепи, и дуго је на њеном лицу сијала радост због благодарности за учињено гостопримство. Та сећања котрљају бисере из мојих очију. Када би отац доносио брашно из воденице, сачекивали би смо га испред куће, никада у кући седећи. То моја мајка није дозвољавала. Тихо би прошапутала брату и мени "Пољубите оцу руку".  Да ми је још једном да пољубим жуљевите, топле, заштитничке руке мојих родитеља, те руке које су нас храниле,  миловале, штитиле, грлиле...дивни дани мога детињства...

                Хлеб је неизбежно пратио ратнике у бој, када труба огласи зборно место. Тада би се остављала њива, сетва, жетва, вршидба, печење ракије, занатски радови...остављала би се деца у колевци и она мало већа што пружају ручице за загрљај, за благослов. И само је поглед утопљен у погледу оне којој се оставља кућа, деца, стари родитељи био  завештање. А хлеб у војничкој торбици као сва сажета љубав вољене жене, да се нађе до првог следовања војничког таина.

                Путујући по свету, упознајући културу, обичаје, природне лепоте, менталитет, кухињу других народа, имала сам прилике да осетим укусе хлебова који су својствени култури исхране одређеног народа. У Русији сам пробала хлеб са бундевом (У манастиру Свир на крајњем северу Русије), другачији од хлеба који се служи у ресторанима, у Грузији танке, дугуљасте хлебове, меке и укусне. У Турској хлеб у облику ђеврека, хрскав са укусом сусама, у Француској дуге хлебове у облику кифле, у Немачкој хлеб од кромпира, у Албанији хлеб од хељде, у Италији изобиље  хлебова различитих облика, у Грчкој мале хлебчиће у облику погачица, у Калифорнији тортиљу. У Румунији сам видела вернике који остављају хлебове у цркви за сиромашне.

                Отварам врата родитељског дома, у коме ме дочекује икона моје породичне крсне славе Светог Пантелејмона. Све је ту као некада, све што мирише на срећне, безбрижне дане утиснуте у незаборав. Само нема жуљевитих руку мога оца да се утопим у њима знајући да ме не може дотаћи сурова рука живота, нема топлих руку моје мајчице да ми сплете косу. Они су на брдашцу, у насељу камених споменика, са мојим прецима. И знам да су радосни што их призивам у молитви, чувам у сећању, следећи њихов аманет.

                Љубим вам руке, вољени моји ! Те руке што су ме одхраниле и испратиле у живот. И молим се : "Хлеб наш насушни дај нам данас  и опрости нам дугове наше, као што и  ми опраштамо дужницима својим и не уведи нас у искушење но избави нас од злога" !

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: