ЧАРОБНА ВИОЛИНА

 

Стефан је, још од вртићког доба, пред спавање волио и желио слушати бајке.

–Тада ми снови буду љепши; пуни чаробних слика и звука мелодија. То волим, то желим – говорио је.

Док су се друга дјеца радовала играчкама, Стефан се радовао књигама. Баш зато су га родитељи често њима даривали. Сакупио је Стефан књига за цијелу малу књижницу.

За десети рођендан добио је књигу о глазбеним инструментима. Са занимањем ју је почео разгледати. Пажљиво је окретао страницу по страницу с описима и фотографијама. Када је дошао до виолине, помислио је:

–Одувијек сам се дивио њезину облику и звуку што је излазио испод вјештих прстију виолиниста, који су пребирали по њезиним жицама.

Тако је Стефан пожелио свирати виолину. Добио ју је на дар од родитеља, а потом се уписао у глазбену школу. Унаточ великој љубави и упорности, његови прсти никако да свладају те четири танане жице. Стефан је осјећао како је с рукама – некако неспретан.

–Можда сам превише читао књиге, а недовољно се играо играчкама – закључио је.

Уистину, Стефан није волио слагати лего коцке, обрезивати кругове од папира и правити фигуре од пластелина.

Његови су пријатељи из глазбене школе већ јако добро свирали. И Стефан је упорно вјежбао, али из његове виолине никако да изађе барем један чаробан звук.

Једнога дана Стефан је, с виолином и са сузама у очима, напустио глазбену школу. Више није могао поднијети подсмијех пријатеља. Тога дана није био тужан само он, била је тужна и његова виолина.

Жељела је помоћи дјечаку па је измаштала план.

Замолила је Стефана да оду до стабла на ливади испред његове куће и да понесе ноте. Виолина је своје жице прилагодила Стефановим њежним прстима, тако да је он сада могао лакше свирати.

Чувши виолински звук и мелодију, придружило им се јато славуја. Стефан је свирао по нотама, а када су славуји започели свој птичји пјев, наставио је свирати, пратећи њихову мелодију. Сутрадан је, са својом виолином, поновно стао испод стабла. Чувши чаробну глазбу, долетјело је много птица. И животињице које су живјеле испод стабла, под земљом, сазнале су за Стефана и његову чаробну виолину.

Једнога дана, стазом покрај стабла, пролазио је неки непознати човјек. Издалека је чуо звук виолине и птичји пјев. Остао је скривен слушати прелијепу хармонију звука.

Стефан је касније сазнао како је то био виолинист у градском оркестру. Задивљен, позвао је Стефана судјеловати у новогодишњем концерту.

У свечаном одијелцу и са својом чаробном виолином, Стефан је изашао пред публику и одсвирао мелодију најсличнију птичјем пјеву. У публици су били ученици глазбене школе коју је и Стефан похађао. Сви су остали очарани дјечаковим свирањем. Неки од њих су, с чуђењем, препознали Стефана, сјећајући га се из школе.

Само је он знао тајну свога успјеха. Био је поносан на себе, али и на своју чаробну виолину.

Када је Стефан одрастао, није се одвајао од ње. Свирајући, црпио је снагу за све животне изазове. Многи су хтјели купити његову чаробну виолину, али је она за њега имала непроцјењиву вриједност. Била му је драга успомена на његово сретно дјетињство.

Своју будућност није могао предвидјети, али је знао само једно: чуват ће своју чаробну виолину као највеће благо које му је живот даровао.

Можда ће једнога дана нетко написати књигу о њему и његовој чаробној виолини.

–Баш би то била лијепа прича, с илустрацијама моје књижнице с пуно књига, одакле је, заправо, све и почело –помислио је Стефан.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: