detalj slike: businesswomenmedia.com

Možda ne znam, ali osećam

Znaš, po­sto­je gra­ni­ce ko­je mi ni­smo u sta­nju da po­me­ra­mo, ali je pro­blem u to­me što nismo u sta­nju ni da ih pre­po­zna­mo kad do­đe­mo do njih, pa nam se uči­ne iz­ne­nad­nim. Za­to je do­bro ima­ti go­ni­ča u se­bi ko­jeg do­ži­vlja­va­mo kao iz­vi­đa­ča ko­ji te uvek te­ra da pred­vi­diš. Jer kad je čo­vek sâm, tad je u naj­ve­ćem dru­štvu, jer onaj ko ima se­be ima i sve osta­lo. Igre, ma­šte i ide­ja ni­kad ni­je do­volj­no. Ako je čo­vek sâm, ne zna­či da je na­pu­šten i usa­mljen...

Sva­ko od nas po­ne­kad zna da bu­de za­ni­mljiv sâm se­bi, sma­tra­ju­ći da je mo­žda i dru­gi­ma. Mi ko­ji ni­smo pot­pu­ni uvek vo­li­mo da tra­ga­mo i u svim po­tra­ga­ma uvek kre­će­mo od se­be sa­mih. U sve­mu po­sto­je vred­no­sti ko­je nam se nu­de da ih ko­ri­sti­mo, ali po­ne­kad ne vi­di­mo šu­mu od dr­ve­ta. Znao sam da tap­ka­mo na istom me­stu u na­šoj du­hov­noj ča­u­ri, če­ka­ju­ći voz ko­ji hr­li pre­ma sop­stvu i ko­jim upra­vlja duh že­ne-čo­ve­ka, maj­ke čo­ve­čan­stva.

Po­ti­sni su­je­tu i sta­vi pe­smu na te­me uma, kad te spo­ji sa ble­dim me­se­com u zo­ru, ose­ti­ćeš isti­nu ka­ko stru­ji kroz tvo­je bi­će.

Ni­je sve ni u ste­če­nom zna­nju, gde je ono što će se tek sa­zna­ti? Ži­vi­mo u se­ća­nji­ma i na­še zna­nje ni­je ni­šta dru­go ne­go pam­će­nje. Sve dok pam­ti­mo ima­će­mo šta i da de­li­mo. Tre­ba ži­ve­ti da bi se pam­ti­lo.

Raz­mi­šljao sam šta je to što po­kre­će pri­ču u čo­ve­ku. Do­šao sam do spo­zna­je da je to sre­ća. Kad čo­vek pu­sti sre­ću u se­bi da pro­cve­ta, njen cvet se pre­tvo­ri u pri­ču. Sve pri­če i pe­sme su oka­me­nje­ni cve­to­vi na­še ba­šte ko­ju na­zi­va­mo sre­ćom. Ne­ko će re­ći da je ne­sre­ćan, da je ret­ko sre­ćan i da je sre­ća pro­la­zna. Za­vi­si ka­ko svo­ju ba­štu sre­će odr­ža­va­mo i ne­gu­je­mo. Ako joj po­kla­nja­mo lju­bav i pa­žnju ima­će­mo šta i bra­ti iz nje. Po pri­ču i pe­smu, ka­ko za se­be – ta­ko i za dru­gog. Čo­ve­ko­va več­na te­žnja za le­te­njem uvek nam po­ka­zu­je pra­vac pre­ma go­re, čak se i pad ra­ču­na u let, sve dok ne do­tak­ne­mo dno.

Tu­ga ne po­sto­ji. To je od­su­stvo ra­do­sti ko­je je čo­vek na­zvao tim ime­nom. Na dnu na­še du­še uvek vas­kr­sa­va­ju no­va ra­do­va­nja.

Ima mno­go pri­me­ra u čo­ve­ko­voj psi­hi ko­ji nam go­vo­re o že­lji za su­prot­sta­vlja­njem. Du­hov­no ste­če­ni mir tr­pi iza­zo­ve. Ka­da se po­ja­vi­mo u nje­go­vom car­stvu u na­ma poč­ne da se vr­po­lji že­lja za po­vrat­kom u ne­ki no­vi ne­mir. Taj mir kao da je sme­šten na vr­hu igle, gde se mo­že­mo vr­lo krat­ko za­dr­ža­ti i ne­ma me­sta za mno­go du­ša. Put do nje­ga mno­go je za­ni­mlji­vi­ji od sa­mog kraj­njeg ostva­re­nja ci­lja.

Sve, sve, sve mo­že da bu­de naj­bo­lje, naj­bo­lje, naj­bo­lje, ali uvek to ali pod­gre­va ma­štu kao ne­pre­kid­na sme­na da­na i no­ći, go­di­šnjih do­ba, go­di­na, ve­ko­va, pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti. Za­ko­ni uni­ver­zu­ma od­i­gra­va­ju se ne­pri­met­no u na­ma. Gra­di­mo se kao kri­stal u de­li­ću se­kun­de i na pu­tu ka več­no­sti ni­kad ne stig­ne­mo do ci­lja. Po­sta­je­mo uvek iz­no­va po­če­tak po­čet­ka i sa­mo kad po­sta­ne­mo sreć­ni ne pi­ta­mo se za njen pro­du­že­tak, već su nam oči upr­te ta­mo gde je vi­še ne­sre­će i ose­ća­mo da ta­mo ne­do­sta­je­mo.

Ko je taj zbog ko­ga mi­sli­mo da mo­ra­mo raz­bo­le­va­ti iskru bo­žan­stva u se­bi?

Vla­da­vi­na ne­pri­ko­sno­ve­nih pra­va čo­ve­ka, već du­go gu­bi bit­ke, ali uspe­va da se odr­ži, za­hva­lju­ju­ći tr­pe­lji­vo­sti ko­ju pri­ka­za­še kao vr­li­nu ko­jom se po­sta­je čo­vek za­ve­ta i čo­vek za­ko­na. In­sti­tu­ci­o­nal­ni ži­vo­ti se­bi vi­še ne da­ju za pra­vo, već oni pro­sto uzi­ma­ju sva pra­va u svo­je ru­ke. Iskru bo­žan­stva u se­bi tre­ba ras­plam­sa­ti. Ži­vot iz nje­ne sve­tlo­sti lep­ši je za sva­kog, čak i za onog ko­ji je svim bi­ćem za­le­pljen za na­met­nu­ta pra­vi­la.

Čo­vek je is­pu­njen svo­jom mi­si­jom. Naj­tra­gič­ni­ja je is­pra­znost čo­ve­ka, kad se od­rek­ne mi­si­je zbog ko­je je ov­de. Na­pu­sti sop­stve­ne vred­no­sti, po­sta­ne te­ret dru­štva i tu­ga uma.

Dav­no sam još shva­tio, kao omla­di­nac, da či­sto­ta do­la­zi iz nas sa­mih. No, ne mo­že čo­vek uvek da bu­de čist. Do­zvo­li se­bi da se za­pr­ljaš, pa se oči­sti i na taj na­čin stek­ni is­ku­stvo ko­jim mo­žeš da isja­jiš svo­ju či­sto­tu. Či­sti lju­di se ne pla­še kontrole. Ali, či­sti lju­di bi tre­ba­lo i da spro­vo­de kon­tro­lu. Pro­blem sa­vre­me­ne umet­no­sti ži­vlje­nja je u to­me što kon­tro­lu spro­vo­de uglav­nom ne­či­sti, da bi je upo­tre­bi­li za ne­či­ste po­slo­ve i ci­lje­ve. Otud raz­log da se i čist čo­vek pla­ši kon­tro­le. Či­stom čo­ve­ku ni ču­var re­da ni­je po­tre­ban, ali dok ču­var re­da po­sto­ji, čist čo­vek uvek ima raz­lo­ga da sum­nja. Bo­lje je za­vi­ri­ti u se­be, oči­sti­ti svest, iz­ba­lan­si­ra­ti ner­vni si­stem, oja­ča­ti imu­ni si­stem, po­pra­vi­ti me­ta­bo­li­zam, po­zi­tiv­no raz­mi­šlja­ti, vi­še ve­ro­va­ti, de­lo­va­ti u na­če­lu do­brog prin­ci­pa i vo­le­ti se­be. Bi­li bi­smo dru­štve­ni­ji, bo­lji, ja­či i ve­ći od bi­lo ko­je dru­štve­ne mre­že, gru­pe, par­ti­je, si­ste­ma, dr­ža­ve. Ži­ve­li bi­smo u skla­du sa za­ko­ni­ma pri­ro­de, ko­smo­sa, u na­šem pla­ne­tar­nom se­lu. Ra­do­va­li bi­smo se i pu­to­va­li pre­ma no­vim sve­to­vi­ma, pa ma­kar oni bi­li sa­mo u na­šoj sve­sti. Ose­ća­li bi­smo pra­ve raz­lo­ge svog po­sto­ja­nja. Ova­ko, ni­ti zna­mo ka­ko smo po­sta­li, ni­ti gde ži­vi­mo, ni­ti kud od­la­zi­mo. Sve je ne­ka ilu­zi­ja ko­ja sva­kog tre­na mo­že iš­če­znu­ti.

Ne tre­ba uni­zi­ti ni­ti pro­te­ri­va­ti de­te u se­bi, ono nam je neo­p­hod­no, upra­vo zbog le­po­te ži­vlje­nja. Ko zna, mo­žda se ko­tr­lja­mo do svog br­da ko­jem pri­pa­da­mo, ali ne ide ta­ko br­zo pa nam se či­ni kao da je uspon, kao da gu­ra­mo uz­br­do, sa­mo ne zna­mo da li u pra­vom ili po­gre­šnom sme­ru. Kao da smo iz­gu­bi­li kom­pas; uz­br­di­ca pri­ti­šće, a le­po­tu do­ži­vi­mo sa­mo u tre­nut­ku kad se okre­ne­mo pre­ma ho­ri­zon­tu.

Ni­je bit­no ko­li­ko je čo­vek ve­lik i od­ra­stao, bit­no je ko­li­ko sr­ce ima. Bu­di­mo ono što je­smo. Tad će nas i dru­gi naj­vi­še vo­le­ti. Na na­ma je da sa­ču­va­mo pra­ve vred­no­sti, jer one se ople­me­nju­ju, ne za­ti­ru se sa­me od se­be, a na čo­ve­ku je da ih ne­gu­je i oču­va. Mo­zak je mi­ste­ri­ja. Va­žno je da čo­ve­ku ra­de se­ća­nja, jer u nji­ma le­ži naj­vi­še zna­nja. Ako vo­li­mo dru­ge i če­ka­mo da oni za­vo­le nas, od te lju­ba­vi ne­ma ni­šta, pro­pao slu­čaj i gu­blje­nje vre­me­na. Za­vo­li­mo se­be i od tog mo­men­ta smo u lju­ba­vi sa svi­ma. Ži­vot je tu, ne vre­di tr­ča­ti za njim, ne vre­di pra­vi­ti su­vi­šne ko­ra­ke i tro­ši­ti ener­gi­ju bez po­tre­be, tre­ba ži­ve­ti sad, ovog mo­men­ta, od­mah, ne­ma bi­lo, bi­će, sa­mo je sa­da! Znaš, kad je­dan ži­vot ima vi­še uglo­va, on­da su i po­gle­di iz tih uglo­va raz­li­či­ti. Ako čo­vek gle­da da is­pu­ni sa­mo se­be, on će za­u­vek osta­ti ne­is­pu­njen. Tre­ba go­vo­ri­ti i o do­brim i o lo­šim stva­ri­ma, sve one da­nas ima­ju dva li­ca, a i jed­no i dru­go mo­gu se ne­kom do­pa­sti. Bog je dao čo­ve­ku sa­mo da vo­li. Po­ne­kad mu je i to te­ško. Bo­gu hva­la, ima i onih ko­ji­ma ni­je. 

Mo­žda ne­ko mi­sli da ima mno­go va­žni­jih stva­ri od onih sit­ni­ca ko­je ša­či­ca du­še tra­ži od nas. Za­do­vo­lji­te naj­pre tu ša­či­cu, pa se on­da daj­te za tim „pre­čim“ stva­ri­ma, jer kad tu ša­či­cu za­do­vo­lji­te, „pre­če“ stva­ri će iš­če­znu­ti ili bi­ti po­me­re­ne i ži­vot će po­sta­ti jed­no­stav­ni­ji i lep­ši. Čo­vek mo­ra da sa­ču­va se­be, uni­ver­zal­nog, ona­kvog po stvo­ri­te­lju, jer to su na­še pra­ve vred­no­sti, a pri­ro­da se po tom pi­ta­nju znat­no za­lo­ži­la da nas oču­va. Ne me­nja nam se ki­se­lost kr­vi, ne me­nja nam se struk­tu­ral­ni deo te­la, du­hov­no nam je do­zvo­lje­no da uz­na­pre­du­je­mo u do­brom na­če­lu, sve su to ka­rak­te­ri­sti­ke lju­ba­vi ko­ju nam je dao Bog, a sve osta­lo smo stvo­ri­li sa­mi. Za­to sa­mi tre­ba i da po­ve­de­mo bri­gu o se­bi, jer ta na­ša in­ti­ma ne sme da bu­de po­vre­đe­na bez ob­zi­ra na to ko­li­ko ne­ko že­leo da se use­li u nju.

Sva­ko od nas tre­ba neprekidno da ra­di na svom mi­sa­o­nom usa­gla­ša­va­nju sa sve­šću i da od­re­di pri­o­ri­te­te ko­ji su neo­p­hod­ni, jer ne ži­vi­mo sa­mo na psi­ho­plat­for­mi, već je mo­ra­mo uskla­di­ti sa svo­jim fi­zič­kim nor­ma­ma i svim po­slo­vi­ma i oba­ve­za­ma ko­je sto­je pred na­ma i če­ka­ju na nas da ih re­a­li­zu­je­mo. Ži­vot ni­je ni­ma­lo po­jed­no­sta­vlje­na stvar ko­ja se mo­že po­sma­tra­ti sa­mo kroz jed­nu pri­zmu, već vr­lo slo­že­na struk­tu­ra od du­hov­nih i ma­te­ri­jal­nih ele­me­na­ta, na ko­joj mo­ra­mo mar­lji­vo ra­di­ti da bi­smo je što bo­lje i du­že oču­va­li is­prav­nom i funk­ci­o­nal­nom. Bu­di­mo ono što je­smo i pro­na­la­zi­mo unu­tar se­be od­go­vo­re na sva pi­ta­nja ko­ja nam ži­vot na­me­će, uskla­đuj­mo mi­šlje­nja sa is­ku­stvi­ma dru­gih. Ne če­kaj­te da vam ne­što sámo do­đe, već ra­di­te u prav­cu nje­go­vog ostva­re­nja. Na­ša svest je ri­zni­ca sve­ga što že­li­mo i što mo­že­mo da po­stig­ne­mo. 

Meditativna proza, Bulevar svetlosti, 2016, ALMA Beograd

PODELITE OVAJ TEKST NA: