|
|
|
 | Kristina Pavlović Rajić | |
| |
detalj slike: medtronic.com
POD NEONSKIM SVETLIMA
Prazni zidovi hladno se belasaju pod neonskim svetlima. U jednom od odeljaka za hitne intervencije, među belim čaršafima, u kolicima, od bolova je presamićena starica.
Ponadala se, kada ju je zet dovezao u tri popodne, da će joj dežurni lekar odmah pomoći, ne slutivši da neizdrživ bol neće skoro utihnuti.
- Sestro, molim Vas, dajte joj neki analgetik. Bol je nepodnošljiv! – obraća se uznemirena unuka , koja je upravo pristigla. Odavno ste joj uzeli krv, gotovi su i nalazi, šta više da se čeka?! Vidite koliko se muči!
- Ne mogu ništa bez lekara. Na večeri je. Sad će. Strpite se, odgovara sestra razvlačeći telefonski kabl i vrteći se na stolici.
A bol je neuslišan. Neizdrživ. Lomi je, savija. Jauče stara majka, beznadežno jauče . Satima bol je peče, satima već ovo traje. Preklinje unuku da joj pomogne.
Iznova sestra odgovara kao pokvarena gramofonska ploča iz nekog košmarnog sna:
- Strpite se. Zvala sam doktora. Uskoro će.
- Hoćete li da ga nađete ili da ga ja tražim po sobama?
- Idite pa ga tražite!, srdito joj odbrusi sestra, kojoj je već dosadila.
Očajna unuka pronalazi prvog lekara na kog je naišla na hodniku drugog odeljenja. Još uvek prisebnom ljubaznošću moli ga da pođe s njom do bake. U tom se već i Dr Dežurni konačno odnekud pojavio. Okružena belim mantilima, pod hladnim neonskim svetlima, i dalje jauče stara majka. Iz iscrpljenog i gotovo unezverenog pogleda pod kojim su se srozali otežali donji kapci - očaj. Oštrom iglom za jedan minut zakla bol.
Nakezi se Doktor Dežurni, pa trepće:
- Gospođo, od nečeg mora da se umre.
- Treba li sad, ovde da umre! , zaprepašćeno viknu unuka.
Konačno je pustila avetna bol što je ščepala staricu. Odahnula je, mučenica. Unuka miluje dobro znanu staru ruku. Budila ju je njena Bajče- Rajče, kako ju je iz milošte zvala, najlepšim đakonijama, a uspavljivala pričama iz nekog budućeg , devojčici dalekog vremena u koje tek treba da stupi, pričama koje su se zaustavljale na mestima gde magija treperi i tek smešeći se sluti neku dražesnu lepotu u nastavku. Držala ju je ta ruka u šetnjama Terazijskim parkom , mahala joj u luna – parku kraj vozića koji je malenu Milicu vozio kroz kaleidoskop dečije mašte... Ove vredne ruke izvezle su najlepše goblene, utkavši u njih onu posebnu nit duha i lepote koju umeju samo retko umešne i darovite žene. Šest meseci je raznobojnim koncima oslikavala repliku „Tajne večere“ i tap – deki, komunističkom majoru postavila na najuočljivije mesto. Sve je leglo bez reči. Miluje unuka umornu ruku u dočekanom predahu. Laknulo im je obema. Ugasila je svetlo i smestila je na pomoćni ležaj, da zgrčeno bakino telo najzad trene.
Iz susednog odeljka čuje se razgovor Dr Dežurnog sa pacijentom, nekim čičom iz Sremske Mitrovice.
- Zadovoljni ste penzijom? Uspevate li malo i da uštedite za crne dane, što se kaže?
- Za osnovno imam. Šta starom čoveku mnogo pa treba...
- S kim živite? Imate svoj stan?, ljubopitljiv je lekar.
- Sam sam kao pssssseto!, odseče resko čovek izlivši otrov samotništva.
- Ne, nemate problem sa stomakom. Uveravam Vas. Imate malo s glavom. Napisaćemo izveštaj. Sačekajte.
Dr Dežurni odlazi od pacijenta, a on ustavši, defiluje koračnicom i vojničkim čvrstim stavom hodnikom ispred unuke i usnule bake. Omalen starčić negoduje, zahteva, traži da mu se vrati:
- Imao sam tri torbe, dve male i jednu veliku. Gde su moje tri torbe? Ko mi ih je uzeo? Gde ste ih sklonili!
- Šta ste imali u velikoj torbi?,upita ga ljubazno sestra.
- Imao sam veš i džemper. Gde je moja velika torba?
- Što bi kome trebale Vaše torbe? Niste ih imali, gospodine. Niste doneli nikakve torbe, uverava ga sestra.
- Šta hoćete Vi da kažete, da sam ja lud? Mislite da ja ne znam da sam imao tri torbe, jednu veliku i dve male!? Zahtevam da mi se smesta vrate!
U nekom trenutku starac je odmarširao u nepoznato. Opet je mirno veče, tišina. Umilno disanje usnule bake treperi u sobi koja je predahnula od bolesnog bledila. Tek svetlost hodnika osvetljava trenutni spokoj.
Pogledavši snimak skenera, a posle konsultacija s kolegama, koje su se razvlačile i zveketale kao kafansko podbadanje i propitivanje iz struke, lekar je došao kod bake i unuke.
- Operativni zahvat nije hitan. Vodićete je kući. U ponedeljak zakažite kod gastroendokrinologa. Ako bude u toku vikenda opet imala bolove dajte joj neki analgetik. Ukoliko bol ne prođe, ponovo je dovezite.
- Imaće možda opet tako jake bolove kada se ponove. Treba da izdrži dok ne stignemo opet do vas! I gde ću joj noćas naći potrebne lekove? Kako ćemo…?
- Ne, ne može ostati u bolnici. Nije za naše odeljenje. Vi je opet dovezite, a mi ćemo je opet vratiti. Igraćemo ping-pong s bakom do ponedeljka. Onda zakažite pregled. Napisaćemo izveštaj. Ostanite tu, sačekajte.
Strepe obe pred neizvesnom noći. Čeka ih duga i ćudljiva. Neka nam daju taj izveštaj više! Skoro će jedanaest. Od tri popodne do sat pred ponoć je ovde. Uzdaće se jedna u drugu i u milost neba. Samo da joj se domoći svog kreveta, toplog stana i mirnog sna.
- Popiću samo čaj. Neću ništa jesti da ne izazovem bol, zaključuje stara majka pomirljivo. Nemoćne da išta promene, teše se i hrabre u isto vreme.
Unuka na ivici suza zbog zabrinutosti i potpune ravnodušnosti dežurnog lekara, tiho se moli da preguraju noć bez bola. Grli je. Izmorena stara majka ostavljena je i dalje da čeka na vetrometini praznine.
Tamo niz hodnik, u doktorskoj sobi prava je sedeljka, pijanka, terevenka... Uskoro će Nova godina. Pečenja ima, i pića... jašta! Šale, viceva i smeha masna. Ova noć je za dežurstvo dušu dala. Tek poneka knjižica može i da sačeka. Može i bol. Može i smrt.
U utrnulosti rezignacije provejava sećanje – nekada su doktori bili primeri veličine, obraza, znanja i čestite ljudske topline. Nekada... Osvaja noć...
|
