|
|
|
 | Radovan Sinđelić | |
| |
detalj slike: ssf.hr
U MARIJINOM VINOGRADU
Vraćah se u selo jedno letnje veče
pored vinograda nanese me put.
Videh kako reka zvezda nebom teče,
od naleta studi zadrhtah ko prut
kad ga hladan vetar dahom poseče.
Čokoti u mraku. Pred kolibom bunar,
divlje ruže vreže oko njeg se splele
krupne sjajne, divne kao sneg bele,
i prekrasne, mirisne kao krv crvene.
Plav ladolež pokrio kolibice duvar
po kom senke šara sitan zvezdan zračak,
pod jasenom sto i klupe drvene,
pod jednom usnio prugast divlji mačak.
Sve odiše spokojem i beskrajnim mirom,
usred vinograda stoji verni čuvar
slamnato strašilo sa žutim šeširom,
naslonjeno na pritku pravi se da spava,
oko njega tiho, tiho šumi trava.
Kroz nju spretno mile ljupke male kune,
sjajne su im oči mesečine pune.
šunjaju se lako sve do krtičnjaka
da otkinu koje slatko crno zrno
pod okriljem mraka...
Bela breskva mlada usred vinograda
sve do same zemlje savila je grane.
Pored starog plota gde su bele rade,
opijene grožđem zaspale tri vrane,
pokrio ih lišćem skroman plavi iris.
Ti mi pade na um i osetih miris
slatkog crnog vina
što mi jednom davno na dan slave nasu
u kristalnu čašu srebrom okovanu.
Oglasi se ćuk.
mesec sitnom srmom svojom
osvetli livadu i kao da svanu
videh kako po njoj paunići pasu.
Sjajna luna celu dolinu pozlati...
Mesečina kanu poput tankog vela,
oživi odjednom stara šuma svela.
Sutra će berači svo grožđe obrati
u Hristovu krv će ono da se preobrati.
Ostaće tek čokot u breskvinom hladu
jedini neobran u tvom vinogradu.
Pođoh dalje, kući
slušajuć šta šapće stara šuma svela...
I ko da odnekud iz njenih dubina
doleprša tiha pesma violina,
probudi cvetove krasnog belog krina
i odlete zvezdama ta divna arija...
Nigde nadaleko ne bi boljeg grožđa
od tvog vinograda
niti slađeg vina od vašega vina,
ni lepše devojke od tebe Marija...
|
