detalj slike: Biblioteka Književne radionice Kordun

Predstavljamo knjigu intervjua Sudbine i stradanja, autor je profesor istorije Marko Kosijer, koju je objavila izdavačka kuća Kairos, Sremski Karlovci, 2018.  U prilogu donosimo intervju urađen 1990. godine sa Petrom Pepom Zinaićem.  

PETAR ZINAIĆ, OBAVEŠTAJNI OFICIR U TOKU NOR-a 

UBIJANjE SRBA - BOŽIJI ZADATAK 

Petar Pepa Zinaić rođen je 1918. godine. u selu Stara Kršlja u Opštini Slunj. U toku rata bio je komandir odreda do oktobra 1941. godine, a u julu1942. postaje obaveštajni oficir novoformiranog četvrtog bataljona. „Kad je Bihać oslobođen“ ,kaže Zinaić, „primio sam dužnost u obaveštajnoj službi pri komandi mesta Rakovica. Pretpostavljeni mi je bio Ignjat Perić, danas pukovnik u penziji.“„Za vreme četvrte neprijateljske ofanzive dodeljen sam štabu četvrtog korpusa, zajedno sa Bogdanom Oreščaninom. Kretali smo se u pravcu Sutjeske ali smo iznenada dobili naređenje da se vratimo u Liku. Nakon ofanzive bio sam opet u pozadinskoj obaveštajnoj službi u tada formiranim rejonskim centrima u Slunju, pa u Velenju, pa ponovo u Slunju do oslobođenja. Posle oslobođenja dopala me je dužnost šefa OZNE zaKotar Slunj. Na toj dužnosti sam do 1959.“Petar Zinaić je jedan od autora dvotomnog dela Kotar Slunj i Kotar Velunj u NOR-u, a svakako najpozvaniji da govori o zločinima kvislinških okupatorskih jedinica na području Korduna. 

- Prema popisu od 31.12. 1931. godine u Kotaru Slunju je živelooko 45000 stanovnika Pod kakvim okolnostima Kotar dočekuje rat?                 

Zinaić: Kotar Slunj uoči Drugog svetskog rata sačinjavaju Opštine Cetingrad, Drežnik, Primišlje, Rakovica, Veljun i Slunj. Kotar dočekuje rat sa nešto više od 50 000 stanovnika. Kao što je poznato, 1941. godine nije bilo popisa stanovništva, nego je rečeno da se broju stanovnika od 1931. godine doda stopa priraštaja od 1921. do 1931.Kada se postupi po toj „formuli“, onda Kotar Slunj ima 50184 stanovnika i to: 23479 Hrvata, 26707 Srba i 7 ostalih, oko 5800 domaćinstava. Međutim, to nije potpuno tačna cifra, moglo bi biti samo više stanovnika, nikako manje, imajući u vidu visok prirodni priraštaj između dva rata na ovom području. 

- Kakva je politička klima u Kotaru pred rat?  

Zinaić: 1936.ili 1937, nisam baš siguran, u Narodnoj skupštini dat je na glasanje Konkordat rimokatoličke crkve. Ukratko, Konkordat je davao veća prava katoličkoj crkvi nego pravoslavnoj i muhamedanskoj, a suština je bila u tome da porez koji se ubira od seljaka katolika ide u ruke katoličke crkve, odnosno katoličkih sveštenika jer vrše bogosluženje, vode matične knjige, itd. Taj Konkordat nije izglasan. Jedan od naših narodnih poslanika pop Branko Dobrosavljević sa Veljuna u svom govoru u Skupštini kaže: „Gospodo poslanici, kako ja da glasam za Konkordat kad on daje veća prava katoličkoj crkvi nego ostalima? Kako ja uopšte smem glasati za Konkordat,šta će mi reći mojih 1200 solunskih dobrovoljaca - moji birači.U Narodnoj Skupštini kraj popa Branka Dobreosavljevića sedeo jeposlanik Lovro Sušić, advokat iz Ogulina, inače na listi HSS (Hrvatska seljačka stranka). Pored popa Dobrosavljevića u Kotaru se isticao Gojsović Mihajlo -Rade, dobrovoljac Prve srpske divizije u Rusiji. Istakavši se u borbama, Gojsović odlazi na kurs Crvene Armije gde mu je jedan od predavača dr Pavle Gregorić. Kao oficir Crvene Armije postaje član boljševičke partije. Zajedno sa Dobrosavljevićem, Gojsović će 1936. formirati partijsku ćeliju na Veljunu. Žandarmerijski izveštaji iz tog vremena govorili su o pojavi komunizma na Veljunu, o crvenim zastavama, o proslavama Prvog maja.

- Dolazi okupacija...

Zinaić: Okupacijom Kraljevine Jugoslavije Kotar Slunj formalno pada pod italijansku okupacionu zonu. U stvari, bila je to trostruka okupaciona vlast: ustaška, talijanska i nemačka. Po uputu Nemačke, na ovom području trebalo je likvidirati sve Jevreje, Srbe i Cigane.

Već prvog dana okupacije dolazi do zločina.                 

Zinaić: Poslanik Narodne skupštine, advokat iz Ogulina Lovro Sušić postaje ministar u ustaškoj vladi. Sušić će, formiranjem NDH došapnuti Paveliću: „De-de, da mi na Veljunu potražimo one solunske dobrovoljce i da potražimo one komuniste što vešaju crvene zastave“,razlog više, svi su Srbi. Treba svakako napomenuti da je u Slunju od 1932.postojala jaka ustaška organizacija pripremana za takozvani velebitski ustanak. Kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije samo u Slunju, ustaše su zarobile oko stotinu oficira kraljevske vojske, među njima i dva generala. Tridesetak oficira Hrvata privoleli su da potrgaju znakove kraljevske vojske i da polože zakletvu Paveliću, da bi posle toga bili pušteni svojim kućama. 23 oficira Srbina deportovali su u Zagreb, a 47 (od toga dva generala) odveli su u Blagaj gde su ih ubili. Bilo je to 13-og aprila 1941. godine. To je drugi zločin u Hrvatskoj, odmah posle Gudovca. Sa tih pobijenih oficira uklonjene su oznake kraljevske vojske i pobacane po Blagaju.Ustašama je trebao povod za veće i masovnije zločine, te su odlučili da pokolju jednu hrvatsku porodicu, a za zločin će optužiti Srbe jer će istraga kasnije „utvrditi“ tragove kraljevskih oznaka neposredno pored kuće porodice Mraunac. Kocka je pala na mlinara Josipa Mraunca u Blagaju,poštenog čoveka, seljaka jugoslovenski orijentisanog. Petog maja ustaše upadaju u kuću porodice Mraunac. Samo par dana kasnije ustaške novine „Hrvatski narod“ donose obaveštenje da su „srpski razbojnici umorili na najzverskiji način uglednog mlinara Mraunac Josipa i četiri člana njegove obitelji“. Komisija je napokon utvrdila da je pokolj porodice Mraunac političke naravi, a izvršili su ga Srbi - četnici. Sad je jasno zašto su oznake kraljevske vojske trgane sa pobijenih oficira i pobacane po Blagaju. Dva dana nakon toga pohvatano je 600 Srba na Veljunu, a već sutradan 8.maja pobijeno je 440 Srba, a nije ispaljen niti jedan metak. Na spomeniku fašističkog terora piše da je ubijeno 525 Srba, ali to nije tačno. Narednog dana pohvatano je još 90 ljudi i oni su odveženi u pravcu Veljuna ali nisu tu pobijeni, već u Glini. Tako ti zločini počinju ovde. Međutim, u Glini nije bilo popova koji su glasali protiv Konkordata, niti jake partijske ćelije, ali je i tamo 11-og maja učinjen stravičan zločin. - Poznato je da je ovaj zločin dugo skrivan. Narod je poverovao propagandi da su ljudi odvedeni na rad u Nemačku.

Zar nije bilo sumnjivo kako to da iz italijanske okupacione zone idu u Nemačku na rad?                 

Zinaić: Tek u avgustu narod Korduna saznaje za ovaj zločin jer su ga ustaše, da tako kažem, majstorski prikrile. U toku noći ustaše su leševe posuli krečom, zaorali grobnicu i na to mesto posejali zob. Tako se niko nije upitao kako to da sa italijanske okupacione zone idu na rad u Nemačku.

Slovenci na Kordunu

- Ubrzo će doći do promene, Italijani će zabraniti progon Srba. 

Zinaić: Italijani ne dozvoljavaju takav javašluk u svojoj zoni, razoružavaju neke ustaše, vrše pretrese i zavode red. Neposredno nakon toga poglavnik odlazi kod pape u Vatikan i priča kako talijanska komanda ometa izvršenje božijeg zadatka. A najpreči zadatak svetoj stolici je likvidacija pravoslavlja. Postiže se dogovor između pape i Pavelića da se Talijani povuku sa teritorija naseljenih srpskim življem. U julu, u drugoj fazi čišćenja terena, Talijani se povlačeiz Topuskog Vrginmosta, Gline, Vojnića, Rakovice i Slunja. Međutim,u to vreme već plamti ustanak u Srbiji, Crnoj Gori, Lici, i opet su  se Srbi digli. Uplašeni pobunom Srba, a u strahu da se ustanici ne spoje sa onima u Lici, Bosni i Srbiji, na Kordun dolazi ustaška oružana kaznena ekspedicija koju vodi Božidar Cerovski, zamenik ravnatelja za javni red i sigurnost NDH. Cerovski vrši odmazdu po Baniji (zločin u Banskom Grabovcu, pobijeno oko 1600 Srba), nakon toga Cerovski izvršava zločin u Ivanić Jarku 29.jula, pobijeno 380 Srba i produžava u Slunj. Treba reći da domaće ustaše,„majari“, civili-seljaci nisu bili tako vični zločinima kao ustaškeoružničke ekspedicije, pa je u početku često dolazilo do otkazivanja poslušnosti. Tako u Velikoj Kladuši početkom avgusta 1941. dvojica Muslimana otkazuju poslušnost te ih odmah vešaju. Kad su početkom avgusta 1941.ustaše na području Kotara Veljun pohvatale muškarce, žene i decu, zatvorili su ih u pravoslavnu crkvu u Veljunu. Pošto je uhapšenima trebalo oduzeti fizičku sposobnost da se ne bi branili prilikom likvidacije, ustaše se šalju u crkvu da tuku žene i decu, da siluju devojke, ali ustaše otkazuju poslušnost. To kod zapovednika Ivana Skukana izaziva revolt. Skukan poziva svog pretpostavljenog u Slunj, Žarka Kovačevića, i kaže: „Šta da činim, pohvatao sam nekoliko stotina žena i dece, a ustaše su mi otkazale poslušnost?“Kovačević iz Slunja odgovara: „Žene i decu pusti ali ljude nemoj ni pod razno, ja iz Slunja dolazim sa svojim ustašama.“ To je bilo 3. avgusta 1941. god. 

- Koliko je istinito da su u avgustovskim zločinima 1941. učestvovali i članovi Komunističke partije Jugoslavije zajednosa ustašama? 

Zinaić: U zločin koji se odigrao avgusta 1941. na području Kotara Slunj ustaše su „uvukle“ ljude koji su bili članovi KPJ, Hrvate, pa su i oni učestvovali u masovnim zločinima nad Srbima. Ta naša nesretna braća Hrvati, članovi KPJ još uvek ne znaju za ustanak, ne znaju kako se spojiti sa ustanicima u Lici i Bosni, a kod kuće su žene i deca koji svakog trenutka mogu biti pobijeni. Oni se nisu mogli opredeliti, te su se odazivali pozivu ustaške vlasti i primili oružje s ciljem da izbegavaju zločine, a da u isto vreme zaštite sebe i svoju porodicu. Trećeg avgusta ovi članovi partije iz Slunja idu zajedno sa ustašama u pravoslavnu crkvu na Veljunu da tuku pohvatane ljude. Vršila se zbog toga istraga 1944.od strane CK KPH na čelu sa Andrijom Hebrangom. I ja sam učestvovao u toj istrazi. Tada su iz partije isključeni neki članovi koji su učestvovali u tim zločinima sa obrazloženjem da nisu posedovali komunističko držanje pred neprijateljom. 

- Bilo bi zanimljivo da popričamo o nekim od tih članova partije.                 

Zinaić: Jedan od njih je i Mile Paulić - Ćiba. On je izbegavao zločine, nije klao, samo je držao stražu. Kasnije Ćiba postaje oficir OZNE i vremenom se, ako tako mogu da kažem, revanširao ustašama. Prvo, znaoje ko su koljači, ko su inicijatori, itd. Sve one do kojih je došao, Ćiba je priveo zasluženoj kazni ali je u tome malo i preterao. Kažnjavao je te zločince na svoju ruku. Recimo od mene je kao pretpostavljenog tražio dozvolu da ide uhapsiti toga i toga, zato i zato. Kad mu ja dozvolim, on ode i kaže: „Šta sam mogao, bežao je, morao sam pucati.“ Toga „bežanja“ bilo je dosta, pa je kotarski komitet tužio nas, CK KPH, kako maltretiramo svoje ljude. Tako je Ćiba skinut, da ne kažem oteran iz OZNE. Bilo je to 1948. godine. U to vreme šef bezbednosti bio je Veljko Drakulić, a Stevo Krajačić ministar unutrašnjih poslova. To ne ide u prilog Steve Krajačića jer mu se i danas prebacuje da je štitio ustaše koljače. Trebalo je pravno goniti zločince, dati ih sudu, ali mi nismo imali sudaca u NOV-u. Većina sudaca u to vreme bili su pravnici iz klupe Ante Pavelića, pa su takve zločince tu i tamo, štitili, a mi nismo imali svedoke koji su gledali klanja. Dokazi su ležali u jamama širom Korduna, a ustaše jedan protiv drugog nisu hteli svedočiti. Ti i takvisudci nisu kažnjavali zločince, nego su ih oslobađali krivice usled nedostatka dokaza. E, onda su mnogi išli na svoju ruku, kao što je i Ćiba rekao: „Što bi mi njih slali sudu, da nam se smeju u lice kad ih oslobode krivice - dajte da mi njima sami sudimo.“ Tako je Ćiba postao žrtva svoje samovolje. - Vratimo se zločinima početkom avgusta? Zinaić: Krajem jula dolazi do malog zatišja, Pavelić naređuje da se prestane sa zločinima jer su zločini oterali u šume na hiljade naoružanih Srba. Nemački zapovednik u Zagrebu Glez fon Horstenauodlazi kod Pavelića, a Pavelić ga upućuje na Firera, rekavši da on lično odgovara Fireru za pokolje Srba na Kordunu jer na toj zemlji po Firerovom naređenju mora naseliti Slovence. 

- I stvarno, Slovence naseljavaju na Kordunu. 

Zinaić: U julu 1941. na Kordun je došlo 169 seljačkih konjskih kola koja su dovezla slovenačke porodice. Slovenci su bili razmešteni po Kotarima, Vojniću, Vrginmostu, Slunju... Samo su neki Hrvati iz sažaljenja prema Slovencima, jer su iste veroispovesti, primili neke kod sebe. Bilo je ovde na Kordunu Slovenaca na hiljade. Ti Slovenci su mrzeli svoje progonitelje. Kad im je rečeno da će njih naseliti na imanja prognanih i poklanih Srba, oni su odgovorili da se neće služiti nesrećom svoje braće (dok ovo priča, Petru Zinaiću idu suze niz lice...). Nažalost, danas to kao i da se nije dogodilo, kao da se ne zna. Ovde u Slunju i danas ima Slovenki koje su se udale za Slunjane. Ti brakovi su dokaz velikog prijateljstva slovenačkog, srpskog i hrvatskog naroda. - 31. jula događa se zločin u Sadilovcu.  Zinaić: Tog dana pripadnici 19. ustaške bojne opkolili su Sadilovac, pohvatali i poubijali 472 Srba. Još u toku hvatanja ubili su 16 osoba, a 456 odveli su u pravoslavnu crkvu u Sadilovcu.Iz ove mase naroda izdvojili su 35 ljudi i zaklali ih u jednoj štali,a 422 osobe su žive spalili u crkvi u Sadilovcu. Iz crkve je pobegao jedino Dane Šaša, ali je od straha poremetio umom. Ustaše će ga zaklati krajem 1942. godine u Rakovici. I komunisti su palili crkve 

- Vraćamo se u vreme kada komandant Pavelićeve tjelesne straže, Ante Moškov, dolazi na Kordun. To je već 1942. 

Zinaić: Moškov dolazi na Kordun kako bi ga očistio od četnika-komunista, naime tako su ustaše nazivale partizane. U martu i aprilu Moškov počinje sa čišćenjem terena zajedno sa slunjskim, cetingradskimi kladuškim ustašama. Ranog jutra 5. aprila Moškov upada u Snos. Tom prilikom hvata sve stanovnike ovog sela, pretežno žene i decu, jer to je već proleće, muškarci su u šumi. Ustaše su pohapšene odvele u jednu dolinui sve ih na zverski način pobili. Među njima je bilo i 28 Gvozdića, 24Banda, trojica Ignjatovića i dvojica Vujaklija - ukupno 57 posve nevinih i nedužnih. Evo šta o tome kaže ustaša Mile Kučinić na saslušanju kod organa OZNE 10. decembra 1945. „ Ja sam zaklao dvije žene i jednu djevojčicu od 10 godina. Žene su bile u drugom stanju... Prvu sam uzeo za kosu i srušio na zemlju, kleknuo joj na prsa i prerezao vrat, a zatim bacio u jamu... Drugu sam zgrabio za prsa, razmahnuo i udario sa nožem u lijevu stranu prsa,tako da se srušila na zemlju... Nije bila odmah gotova, već sam je preklao, razrezao joj grkljan sa nožem... Djevojčica je čučnula na zemlju, kojoj sam prišao, uhvatio je za kosu, stao sa desnom nogom na trbuh, rinuo joj nož kroz vrat i prerezao grkljan... Mlade žene smo silovali.“Ustaša Mile Kučinić proglašen je ratnim zločince i osuđen na smrt.

- Moškov se i dalje kreće u pravcu Furjana? 

Zinanić: Ta ista jedinica Moškova 18. aprila 1942. iz Cetingrada na poziv iz Slunja pojavljuje se u Furjanu, vrši pokolj i pali pravoslavnu crkvu u Mašvini. 

- Postiji li mesto na Kordunu u kojem nije spaljena pravoslavna crkva?  

Zinaić: Da, u Cvijanović Brdu, to je jedina. Tokom rata bila je samo opljačkana. 

- „Samo“? Zar i to nije dosta? 

Zinaić: Nažalost, istine radi, moram reći da smo i mi bili skloni rušenju crkava. Mene je komandir čete Nikola Basara, danas pukovnik u penziji, pozvao u štab, ne samo mene, nego nas više i rekao: „Ove pravoslavne crkve u Mašvini, Sadilovcu i Ljeskovcu treba porušiti. Organizujte narod. Doći će ustaše, postaviće na njih puškomitraljeze, pa nećemo moći do tih sela.“ Ja sam bio dosta hrabar, da tako kažem, pa sam rekao: „Šta da rušimo kada je ostao go kamen, a nećeš naći ljude da ti ruše. To će samo odbiti narod od NOB-a“. Međutim znam da su partizani palili crkve, baš kao što su to i ustaše radile. Tako je zapaljena u Gornjem Budačkom jedna istorijska crkva, gde su čuvana istorijska blaga iz naše pradomovine, iz Srbije, ali ju je komandant područja Milutin Košarić zapalio. Katoličke crkve nisu paljene da to ne bi odbilo Hrvate od NOB-a. 

- Kako bi ih to odbilo kad se u dokumentima s kraja ‘43. i ‘44. Može pročitati da Hrvati prilaze NOB-u tek posle kapitulacije Italije?                 

Zinaić: Do kapitulacije Italije, a i posle kapitulacije Italije u hrvatskim selima vrlo mali broj odazvao se u partizane, i to vrlo teško. Tako, kada smo mi krajem 1943. oglasili mobilizaciju u hrvatskim selima po zaključku okružnog komiteta, desilo se upravo obrnuto - u ustaše je pobeglo samo iz Kotara Slunj oko hiljadu ljudi. Od njih se formirala osma ustaška bojna, sa posadom u Cazinu. Ta naša nesretna braća Hrvati umesto u partizane završili su u ustašama i učestvovali u zločinima, doduše malobrojnim, 1944. godine. 

- Govorimo o ustaškim zločinima, ne spominjemo Talijane.                 

Zinaić: Talijani su u poređenju sa ustašama počinili sitne zločine ali i te kako su u proleće 1942. u crno zavili Primišljansku opštinu.

 - A četnici? 

Zinanić: Četnika na Kordunu nije bilo, oni su nastali u Plašćanskoj Dolini i ponekad bi upadali na Kordun, ali mi smo im brzo potprašili pete. 

- Ne možemo, a da ne spomenemo Stanka Opačića - Ćanicu.                 

Zinaić: Ćanica je bio i ostao legenda Korduna. Znate kako je i zašto došao u sukob sa Bakarićem? Odležao je više od tri godine samo zato što je tražio da se srpska sela na Kordunu bar donekle poštede od prinudnog otkupa. Ćanicu Opačića su zvali partizanska majka tokom rata i posle rata. Ali reći su vam nešto drugo, nešto što ne znate: Rade Žigić oteran je na Goli otok, baš kao i Ćanica, samo zato što je tražio da se fabrika pravi u Titovoj Korenici, a ne kao što je Bakarić hteo u Ličkom Osiku. 

- Da li Vam se dešavalo da na Kordunu srećete ljude za koje ste znalida su okrvavili ruke u toku rata, a da ih posle rata nije stigla kazna?                 

Zinaić: Da, ja sam kao šef opunomoćstva državne bezbednosti za Kotar Slunj imao na svom terenu desetak ustaša koji su vršili zločine, imam i sada za njih podatke gde, kad, kako. Međutim, niko se nije smeo hapsiti bez odobrenja javnog tužioca. Tražilo se pismeno odobrenje javnog tužioca sa obrazloženjem. Javni tužilac Okruga Karlovac nije odobravao hapšenja ustaša koljača. 

- Ko je tad bio javni tužilac? 

Zinaić: Bili su Milutin Košarić i Janko Nejak, ali kad ja dođem lično obrazlažući zahtev, kažu mi: „Pepa, imaš u šumi na stotinu ustaša, hvataj njih. Ti ćeš u Slunju uhvatiti dvojicu, a četvorica će pobeći u šumu. Odustani od toga. Kad mi rešimo ove u šumi, onda hapsi.“ Ali stvari su se kasnije ohladile, tako da je ostalo dosta ustaša krvavih ruku koji nisu izvedeni pred sud pravde. 

Marko D. Kosijer, List beogradskih studenata „Student“, 16.februar 1990.

PODELITE OVAJ TEKST NA: