detalj slike: pixabay.com

SVIT DžEJN

Odrasla preko bare,

Rođena da nastaviš,

Šta god kod zlog,

Nisi kriva,

Brutalno je, znam,

Što govore:

Od malena

Na lečenje,

Neko,

S nečim,

Nije važno s čim.

Na tom grebenu,

Drugačije nema.

Bilo je dok nije osvojeno,

Obojeno,

Zaključano,

Očišćeno,

Ogrebano,

Isprano

U svim bojama,

Svit Džejn.

A nema druge strane,

Ispod,

Iza,

Straga,

Grane zelene,

Posle kiše,

Provale oblaka,

Mraka

Oluje,

Isto sve.

Prekobarsko.

Ni puž ne ostavlja trag drugačiji,

A kako će,

Smrskane kućice

Pod đonovima,

Jedinstvenog traga,

Fabričkog,

Sakrila ih trava

I nepažnja

Posle kiše,

Oluje

Reklama.

Nisi ti kriva,

Svit Džejn.

Zbog puža.

Bila si mala,

Čitala si peoziju,

Alternativnu,

Ispodzemljašku,

Mislili si to je ono,

Čega gore nema,

Po školama

I televizijama,

U stripovima superheroja,

Na kutijama kornfleksa,

I poljima otetim

Od divljaka,

Tako ih nazvaše.

Mislila si,

Naučićeš

Da pišeš

Slobodno,

Drugačije od ropstva.

Ali alternativa nije to,

Već je puder

Za lice.

Talk za mrak.

Svit Džejn.

I mislila si da tvoja revolucija

Zna lek,

Za boljitak.

Da je ona sama melem

Rane tvoje,

Nasleđene,

Unapređene,

Dozlogrđene.

Da će ti pomoći,

Pod đonovima cokula,

U travi,

Posle kiše,

Kuću da nađeš,

Prozor da otvoriš,

U svet

Svetova,

Trag da ostaviš

Života.

Eh, mladosti...

Svit Džejn.

A nema prozora,

Ni kuće,

U mraku iznad

I ispod.

Nema oblaka,

Ni zagrljaja,

Nema ničega

I nikoga.

Tvoja revolucija

Nije tvoja,

Nikada i nije bila.

Učiteljica je bila blaga,

Znala je da ćeš popustiti,

Ako je nežna

S tobom.

To je bio recept,

Ne packe

I vika.

Već si prošla,

A nisi ni počela.

Mnogo sam tužan

Zbog tebe,

Mila Jano.

Da...

Svit Džejn.

Jednom kad postaneš

Hipik

Držaćeš satanin tipik.

Zezali ste se tako,

I rimovali,

Zar ne,

Svit Džejn?

A ono stvarno,

Ha!

Nisi to znala?

Ma, znala si.

Zato si i postala.

Sve to sa resama,

I slobodom,

Lažnom,

I dozvolom za seks,

Glup.

Zbog...

Čega?

Eh...

Dok se džointi puše,

Tvoji su ideali

Večni

I veliki,

Mir u svetu,

Bez duše.

Mit je duša,

Kažeš,

Ponavljaš,

Ono što si čula.

Mada nije...

Baš tako.

Možda i jeste,

Ali osećaš drugačije.

Potisni zato,

To,

Ma, to,

Što osećaš.

Rekli su,

Uživaj,

Ne pitaj,

Svit Džejn.

I nisi.

Na berzi nije išlo,

U banci onako,

Muž...

Grozan,

Dosadan,

Kao dečko sa maturskog

Koje si preskočila.

Šta ćeš tamo?

Nije ti mesto

Sa tim,

Takvim,

Izgubljenim

Već na početku.

Tebe brend ne zanima,

Ustaljen,

Ustoljen.

Zato ti ne ide.

Hipoteka.

I otplata.

Automobil na struju.

I biogorivo.

Kukurzno.

Kao sirup.

Preko palačinke,

Debele,

Svit Džejn.

Ko bi rekao

Da ćeš decu imati?

Ko je znao?

Kad si bila tako sigurna.

Niko ti neće ništa nametati,

I zabranjivati.

Ti samo kako ti hoćeš,

Možeš,

Osećaš,

Gledaš,

U zvezde novog doba,

I sazvežđe...

Neko.

Ne mora da ima veze s vodom,

Prolivenom u sadašnjosti,

Budućnosti,

Ili vođom.

Ne treba ti vođa,

A vodu si zamenila alkoholom

Ko bi rekao,

Svit Džejn,

Zar i ti?

U „Ej-Ej“?

Nije šezdeset godina malo,

Ni mnogo,

Jednostavno nije.

I ništa više.

Samo nije.

Nije ni greška,

Ni propust,

Tek, nije.

Nije ni strah.

Čuj, strah!

Pa straha si se rešila

Još puž dok si bila,

Pod cokulom,

Establišmenta,

Instrumenta,

Električne gitare

Koja je uništila ideju,

Bunta,

I protesta.

Bob je izdajnik.

Najgori.

Kao struja.

Ubica.

Svaki put to pomisliš,

Dok se ploča vrti na gramofonu.

Nikada nećeš slušati em-pe3.

Nikada kod kuće.

U travi.

Na poljani.

Šezdeset godina nije.

Baš nije.

Svit Džejn.

Svit Džejn.

A umiranje došlo,

Pre vremena.

Ima li uopšte tog -

Pre vremena,

Ili je vreme uvek?

Pitala si se,

I ranije,

I ranije je sad.

Pogrešno su te krstili

Kod pogrešnog,

Moralo je biti pogrešno.

Odbijala si,

Da prihvatiš

Taj koncept,

Njega,

Rekli ti da je koncept,

Otpevali,

Koncept za bol.

A mlada si bila,

I golišavih grudi,

U parku.

Kakvo merenje

I kakva bol,

Čak i da je koncept

Konce držiš čvrsto,

Šta će ti On,

Pre vremena

I posle.

Da možeš da se vidiš,

Pomislila si,

Na odru.

Da možeš da se smiriš,

Da možeš,

A ne možeš,

Svit Džejn.

Podnebesjem putuješ,

Trag ostavljaš

Unapred,

Kao puž što ide

U rikverc.

Lepljiv trag,

Sve se vidi.

I oseća.

Putuješ,

A vratila bi se u travu,

U banku čak,

Kod muža,

Golišavih grudi,

Na matursko veče,

Bilo gde,

Samo da nisi ovde,

Ili da je On tu.

Da te štiti,

A odrekla si Ga se,

Nisi Ga tražila,

I kad si znala da su pogrešili,

I kad si znala da sama moraš

Da Mu dođeš,

Nisi.

Zašto?

Grozno pitanje,

Grozno.

Teško je u podnebesju biti,

Kao ti,

Ostati,

Teško je.

Ima li izlaza?

Svit, svit Džejn...

Kad bi se ponovo rodila,

Misliš,

Drugačije bi,

Pametnije.

A pametnije nije rešenje,

Nasluđuješ,

Dok srce udara,

U strahu

Od podnebesnih utvara,

I aveti traga

Tvog.

Kad bi se ponovo rodila,

Ne bi ovde lebdela,

Skončala,

U limbu,

Vakuumu,

Oblaka,

Crnih,

Teških,

U kućicu da se vratiš,

Pa polako,

Otpočetka,

Stazom drugom,

Onom koju si videla

Na čas,

Nekoliko puta,

A mislila si da je samo odraz,

Lošeg tripa,

Tako ti rekoše,

A nije.

Sad znaš.

Kad bi se ponovo rodila,

Ne bi pogrešila,

Više nikad.

Može li ponovo,

Pokajnice,

Lestve su tu,

Za iskrenost.

Tu su,

Kreni dok te još nisu stegli,

Sasvim,

I ubili ti

Dušu,

Mila Jano.

PODELITE OVAJ TEKST NA: