|
|
|
 | Mitra Gočanin | |
| |
KNEGINjA MARIJA
Čin prvi iliti o jednom snu u snu
Volim noći punog meseca u leta i zime, po vrelini i mrazu. Ponajviše zbog srebrnkaste svetlosti koja se s noćnog neba spušta na pejzaž čineći konture izrazitijim i mekšim. Volim noći punog meseca i zbog snova koji mi tada dolaze. I dok se drugi uglavnom žale na nesanicu, ja snevam čudne snove u bojama i u nekoliko dimenzija. Jedne noći na početku dugog leta s mnogo vreline i malo kiše, mesec se u svoj svojoj punoći nadvio nad našim bregom. Svetlost se kroz roletne razlivala po našim licima. Ne znam šta je M. sanjao, meni su u san došli Rašani. Jezdili su na svojim gorskim konjima neoprezno se uplićući u novi rat između Carstva Romeja i Ugarskog kraljevstva. Veliki župan Uroš I osvojio je i spalio Ras, važno utvrđenje na granici između romejskog i raškog sveta, tada izvesno u rukama Romeja. Učinio je to kao saveznik Mađara. Neumoljivi istorijski usud, po kome se sve veliko čini u ime savezništva ili kao znak pokornosti prema silnom, bez čije se blagonaklonosti malo toga može. Na razbojištima oko Beograda i Braničeva, na dunavskim obalama, pojavio se knez Vaclav s odredom čeških konjanika. Praški vojvoda Sobjeslav Pšemisl poslao ih je kao ispomoć ugarskom kralju Stefanu II. Da mu se nađu u borbama protiv žilavih Romeja. Moj do tog trenutka pravolinijski san, obeležen topotom konjskih kopita, nenajavljeno se ulio u tamnu noć mladog meseca punu znanih i neznanih sazvežđa. Iznenada, među zvezdanim grozdovima na severnom nebu, ukazao mi se poznati lik mlade žene dugih pletenica i neobično krupnih očiju. Sve na njoj i oko nje odisalo je savršenim skladom – kosa boje klasalog žita, duboke tamne oči, izvijene obrve, izduženi nos, usne zaustavljene u trenutku izricanja nečeg duboko intimnog i bledoliki odsjaj lica. Postadoh svesna da u mom raškom i muškom snu sanjam sasvim drugi san, ženski. Bila je to Marija, mlađa kćer velikog župana Uroša I. Starija sestra Jelena bila je već nekoliko godina ugarska kraljica kada je poželela da, s blagoslovom oca Uroša i supruga Bele Slepog, i uz pomoć zaove Adelhaide, udate za vojvodu Sobjeslava Pšemisla, Mariji pronađe ženika. Tako je sudbina mlađe sestre odlučena negde između Budima i Praga. Porodična priča se ponovila. Starija sestra pošla je za obogaljenog princa Belu, mlađa je data moravkom knezu Konradu II od Znojma. Konradove rane bile su duševne, naizgled nevidljive, a ipak svagda prisutne jednako kao i Belino slepilo. Malo pre svog venčanja otpušten je iz tamnice u kojoj je proveo mladićke godine po nalogu praškog vojvode Sobjeslava, koji se pobojao da bi mu rođak mogao oteti presto. Taman kada sam pomislila da je dijalog u snu jednog sna nemoguć, začuh Marijin glas. Spustila se pravo na moj balkon. Sele smo na drvenu klupu koja na javi postoji u oronuloj kući na drugom kraju mog ličnog univerzuma. „Doveli su me iz rodne Raške u južnu Moravsku, u grad Znojmo, koji s okomite uzvisine stražari nad dolinom reke Dije na njenom putu ka Moravi. Oko grada pružala su se žitna polja, a malo dalje nemački kolonisti kopali su rudu iz dubokih jama. Na tom mestu ukrštali su se putevi što i danas vode u Prag i Beč. Njima su hodili trgovci koji su redovno posećivali naš sajam. U Znojmu sam zatekla svagda živu uspomenu na Idu Bamberg, Konradovu majku. Bamberzi, gospodari Istočne marke, dali su i jednog svetitelja, Leopolda IIISvetog, koji i danas bdije nad blagostanjem Austrije. Moje dane bojile su priče o starim i novim rimsko-nemačkim carevima, Salijcima i Hoenštaufovcima. U našem dvoru okupljali su se nemački i češki plemići. Konrad se ponosio precima s očeve i s majčine strane. Sve to beše daleko od mene, o opet tako prijemčivo. Naučila sam i nemački i latinski i češki, ovaj poslednji blizak mom uhu naviknutom na melodije slovenskog juga. Bila sam dobra supruga i dobra majka”. Dok je san u snu odmicao uhodanom putanjom prema praskozorju, prozborih: „A Raška i Rašani, da li su ti nedostajali u toj severnoj zemlji”? Kroz prve zrake Marija se nanovo oglasi: „Čim sam došla u Znojmo i postala njegova gospodarica, Konrad je odlučio da obnovi dvorsku kapelu kružnog oblika, staru gotovo dve stotine godina, u slavu predaka i na dobrobit naših još nerođenih potomaka. Leta Gospodnjeg 1134. obnovljena je kapela Blažene Device Marije i Svete Katarine i dovršene su slike kraljeva. Duga povorka kraljeva još od Pšemisla i Libuše. Na luku iznad olarske apside našlo se mesto i za ktitrsku kompoziciju. Na njoj je prikazan Konrad s bogodarnim modelom obnovljene crkve u rukama i ja kako mu prinosim sasudu neobičnog oblika. Romanička građevina ukrašena je freskama romejske osećajnosti i izraza. Svuda sam ih sa sobom nosila. Priznaću ti da mi se romejski i raški osećaj lepote otkrivao u snovima koji su bili delovi drugih snova. Godinama sam se nadmudrivala sa snovima u snovima...” Ružičasti proplamsaji uveliko su bojili nebo nad Beogradom. Snažna simbolika raskršća učinila je kraj snu u snu. Ubrzo je utihnuo i bat kopita. Probudila sam se sa svešću da je kneginja Marija Raška prva češko-moravska vladarka koja je dobila svoj portret. I prva Rašanka čiji je lik sačuvan. Sve drugo u vezi s njom odavno je palo u zaborav. Vrelo beogradsko jutro nadjačavalo je žamor u meni.
 Капела Св. Катарине у Знојму  Печат Конрада II Отона
|
