detalj slike: pixabay.com

Književna radionica Kordun od 8. jula objavljuje u nastavcima(6) roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“ Dušice Ivanović, pisca iz Toronta. Danas donosimo IV deo!

ČETVRTO POGLAVLjE: PAULELE*

Mi smo kao orah. Moramo biti slomljeni da bi nas upoznali.*

                Paulele je imao dvanaest godina kada se prvi put sa starijima popeo do kratera odavno ugašenog vulkana i prineo žrtvu boginji Pele.

                U kući se retko govorilo o vremenu pre dolaska belih misionara. Bile su to posebne prilike, obično kad bi neko umro, ili kad bi se rodilo dete. Porodica se tada okupljala kasno uveče, prozori su bili zatvoreni, zavese navučene, a svetlost sveća je to okupljanje činila mističnim, tajnovitim. Baba, majčina majka, pričala je o tome kako su, još dok je ona bila mlada, bele poglavice proglasile poraz polinezijskih bogova i pobedu hrišćanskog boga. Od tada se o verovanjima predaka samo šaputalo, ali su se običaji u većini porodica i dalje čuvali. Ako bi starosedeoci prestali da ih upražnjavaju i potpuno se priklonili novom bogu, zemljotresi i vulkani su bili tu da ih podsete na stare bogove, koji su svoj bes pokazivali tako što bi iznenada zatresli zemlju, a taj potres bi pocepao mesto gde je nekada bio put, ili bi erupcija poslala lavu da uništi celo selo, da bi zatim napravila sasvim novu planinu tamo gde je nekada bila plodna ravnica.

                Da bi umilostivili bogove, stanovnici ostrva su im oduvek nudili molitve i žrtvovali svinje. Otkako su se beli ljudi doselili, žrtvovanje je bilo zabranjeno. Skriveni tamom, posebno u noćima bez meseca, oni koji su i dalje verovali da ih samo stari bogovi mogu zaštiti, ostavljali su ponude svojim bogovima i duhovima koji žive u lavi. 

Paulele je u rukama nosio korpu punu sveže ubranog voća. Uspon nije bio strm ni težak, ali je noć bila tako tamna da nije video ni prst pred nosom. Otac i stric su išli napred, on je sa još dva dečaka njegovih godina hodao u sredini, a sasvim pozadi su ih pratili baba i deda.

Mauna Loa* je spavala. Otac je rekao: Ako dobro oslušneš, čućeš kako vulkan diše. Dečak je slušao. Osim tihog šištanja, koji je dolazilo od sumpornih isparenja, nije čuo ništa više. Bio je razočaran. Odjednom, osetio je kako se tle pod njim ljulja i kako vetar menja pravac, kako se spušta sve do zemlje i tu, oko njegovih nogu pravi jedva primetne vrtloge. Otac je rekao da požure i Paulele je, stiskajući u naručju korpu sa voćem, potrčao. Veliki plod papaje je ispao i otkotrljao se niz stazu, a da dečak to nije ni primetio.

Ruke me bole od tereta koji nosim, ali bez zastajkivanja grabim u maloj koloni stazom kroz mrkli mrak. Pod nosom mi se širi nepoznati slatkasti miris nekog prezrelog voća. Htela bih da ga vidim, ali u mraku sve ima crne obrise, a vremena za odmor nema. Neko me požuruje, noge mi se sapliću o kamenje i grmlje sa oštrim i bodljikavim granama. U daljini vidim svetlost nekog velikog ognja. Kako smo bliže tom mestu, sve je toplije i crvene varnice odskaču visoko u nebo. Nebo gori. Znam da je tu negde litica, i strah me je da joj ne priđem suviše blizu, da se ne okliznem i ne padnem u džinovski kotao u kome pleše vatra. Ruke su mi prazne, najednom shvatam, i počinjem da se panično osvrćem oko sebe gledajući gde sam ispustila onaj teret, ali sada sam već sasvim sama, nema nikoga oko mene i moje noge postaju krute i teške. Jedva ih pomeram. Nebo se uvećava, zvuci postaju sve jači, u mene zure strašne crne oči žene ratničkog lica i divlje duge crne kose. Otvara usta i njen urlik me guta.

Paulele je voleo ove rituale. Uzbuđenje ga je obuzimalo kad su se pripremali za polazak. Pitao bi po ko zna koji put ukućane da ispričaju šta su sve doživeli penjući se do umirenog vulkana, kakve su čudesne znake usput dobijali i kako se Pele javljala posle svake posete. Naoružan njihovim iskustvima i starim legendama, koje su mu raspaljivale maštu, dečak je svaki korak do odredišta činio sa potpunom svešću o tome zašto to radi i šta očekuje zauzvrat. Sa jednakim osećanjem straha koliko i obožavanja, polagao je žrtvene ponude moleći se ne samo boginji Pele, nego i svim manjim bogovima. Ali, ona je bila jedina koja je imala moć da deluje nezavisno od drugih, da se pojavljuje u formi drugih bogova, ili čak u obliku ljudskih bića. Boginja vatre je imala moć da kontroliše ne samo vulkane, nego i vetar, grom, kišu. Njen bes je mogao da izazove reku lave, koja je pred sobom gutala ljude, životinje, kuće.

Kada je Paulele imao samo sedam godina, Pele je sa Mauna Loe poslala svoj bes na jedno ribarsko selo s druge strane ostrva. U kući je vladalo uzbuđenje. Svi su čekali dedu, a on se pojavio u kasnim popodnevnim satima vukući za sobom na kanapu vezanu životinju koja je skičala tako prodorno da je Paulele stavio šake na uši. Otac i deda su tiho razgovarali, ali je dečak jasno mogao da čuje oca koji kaže da je prase suviše mlado i dedu koji se brani da nije mogao da nabavi stariju svinju. Jadna životinja je sputanih nogu vezana za jednu gredu u kući. Muškarci te noći nisu otišli na spavanje, a deca su iz kreveta osluškivala njihovo šaputanje i gledala podizanje srebrnastog dima cigara u mrklom mraku. Posle ponoći su se prema Mauna Loi uputili deda, otac i još jedan rođak, koji je životinju prebacio preko ramena i uhvatio je rukama za vezane noge.               

Ujutro je baba deci ispričala priču o boginji Pele i bogu Kamapuaa, koji je umeo da se pretvori u čoveka, biljku ili svinju. Njih dvoje su bili ljubavnici, ali nisu uvek živeli u ljubavi. Koristeći svoje moći, borili su se za prevlast. Baba je objasnila da je svaka forma u koju može da se premetne Kamapuaa, dostojna žrtva boginji Pele. U davna vremena su žrtvovali i ljude, ali je taj običaj davno nestao.

Paulele, međutim, nikada nije prisustvovao žrtvovanju svinje. Kao i ostale siromašne porodice, na ivicu kratera ostavljali su sveže voće i verovali da će ta žrtva biti dovoljna da im obezbedi milost moćne i okrutne boginje.

Polazak u školu je sve promenio. Paulele nije smeo da govori svojim jezikom, nego jezikom misionara. Engleski mu je bio mrzak, lomio mu je jezik, a udarci pruta su ostavljali krvave tragove po dlanovima. Plašio se kazne i bio besan na sebe zbog tog straha. Nemoć ga je razdirala. Posmatrao je kako se majka i sestre, pre izlaska iz kuće, presvlače u haljine, onakve kakve je nosila propovednikova žena, i bilo ga je stid. Gledao je oca kako se ponizno poguri svaki put kad sretne na ulici svog gazdu, belog vlasnika plantaže šećerne trske, i crveneo je od sramote. Mrzeo je belog čoveka koji je u njima video divljake koje treba ukrotiti i neznabošce koje treba preobratiti.

Kao da i sam nosi krivicu za ove nepravde, nije se usuđivao da pogleda u oči onima koji su nekada bili najpoštovaniji među njegovim sunarodnicima, visokim sveštenicima vulkana, jer su ih došljaci proglasili za bludnike, lopove, idolopoklonike, pijance i probisvete.

                Molio se havajskim bogovima, onako kako su ga baba i majka naučile, i dodavao svoje molitve da moćna Pele spali crkvu i školu u kojima su ga terali da kleči pred belim idolima i batinali kad god bi progovorio na svom maternjem jeziku.

                Kada su očevici javili da se Pele pojavila na obodu vulkana u crvenoj haljini, a sutradan rano ujutro Mauna Loa eksplodirala i pustila reke užarene lave, Paulele je pomislio da mu je molitva uslišena. Ali, samo pet godina kasnije, počeo je da radi kao učitelj engleskog jezika u toj istoj školi.  

Znam da je san. Znam da sam ga sanjala već mnogo puto. I da sam se plašila svog straha. Znam da je san, a ne mogu da ga zaustavim. Vrela zlatna tečnost lije niz liticu i pada u okean. Na mestu gde se dodiruju voda i vatra, iz okeana se uz urlik podiže ogroman ženski torzo, telo se koprca kao da pokušava da izađe iz tog strašnog spoja, a onda podiže glavu i zabacuje kosu. Njeno lice je i strašno i lepo u isti mah. Njeno telo je snažno i devojački graciozno. Ona se u očaravajućem plesu izvija iz zapaljenog mora. Ne trepćem dok je posmatram i čekam onaj trenutak kad će me progutati uz strašni urlik. Ali, ona samo zamahne svojom levom rukom koja liči na vatreni jezik i naglo nestane u vodi. Sva svetla se gase. Nastaje tama, koju presecaju zvezde padalice.

Paulele se nikada nije odrekao svoje istorije i svojih korena. Bio je pokoran pred zemaljskim gospodarima i ponizan pred bogovima. Radeći kao učitelj, obavljao je svoj posao onako kako je zakon nalagao. Kod kuće je, iza teških zavesa na zatvorenim prozorima, svako veče okupljao familiju, komšije i prijatelje svih uzrasta, i tu bi se nastavljala tradicija njihovih predaka. Prenosili su usmeno znanja, priče, legende, verovanja. Pevali su tiho pesme koje su prvi put čuli još u kolevci. To im je davalo samopouzdanje neophodno da bi živeli u svetu u kome je celom jednom narodu oduzeto pravo na opstanak.      

Kosa mu je već bila seda, a vid prilično oslabio, kada mu je u ruke stigla prva knjiga na njegovom jeziku i kada je na radiju začuo po prvi put glas koji peva „Kalalau je sveta zemlja“*.

Jednog jutra je izašao ispred kuće i seo u stolicu za ljuljanje. Dan je bio sunčan, vazduh je mirisao na naupaku*,  a u dvorištu su se glasno svađale dve guske.* Paulele je bio umoran, zadovoljan i bez želja. Znao je da je stigao na kraj puta. Ni za čim nije žalio, nikome više nije ništa zamerao. Da bi znao svoje mesto u svetu, morao je da bude na obe strane, da upozna svoju tradiciju i da razume kolonizatore, da se zagleda u sebe i da vidi kako njega drugi vide.  

Paulele je osećao bogatstvo čoveka kome pripada ceo svet i prazninu onoga ko iza sebe nije ostavio potomstvo. Bio je bogat duhom i znanjem, a imao je samo jedan par cipela i dva para pantalona. Među belim došljacima je stekao prijatelje, ali su uvek za njega bili stranci na tuđoj zemlji.

Iznenadni vetar je zakovitlao prašinu oko njegovih gležnjeva. Zatvorio je oči i osluškivao. Video je sebe kao dečaka koji uzbuđeno osluškuje disanje vulkana. Tada nije sasvim razumeo poruku koju mu je Pele šaputala dok joj je prinosio žrtvu, ali je vremenom usvojio kao svoj životni moto. Paulele se osmehnuo, spustio ruke u krilo i, tonući u san iz koga se neće probuditi, još jednom začuo glas vatrene boginje: „Moli se u hramu koji je u tebi. Ne traži sreću izvan sebe, jer ćeš je tako uvek pronaći.“

Toga istog dana je njegova njegova domovina postala pedeseta država zemlje koju Paulele nikad nije osećao kao svoju.

Ima li tamo kuda idem okeana, teku li negde tamo reke lave, da li se njišu tela plesača u ritmu hule*?

Još uvek sam tu, u stolici za ljuljanje, sa nogama na drvenom tremu. Još uvek osećam vetar i čujem gakanje gusaka. A, ipak, znam da tu nisam i da je došlo vreme da krenem na put koji očekujem, ali koji mi je nepoznat.

Da li ću ikada više videti morske kornjače kako se sunčaju na obali, kako polažu jaja u uvalama? Hoću li još makar jednom pogledati u nebo i videti ga prošaranog žutim i roze cvetovima mirisne plumerije*?

Žao mi je što odlazim i čudim se svom osećanju. Bio sam uveren da mi je život bio težak, da ću se rado oprostiti od njega. Misli iz mene sada izlaze kao para iz kipuće vode. Razređene su. Nepotrebne. Ne osećam više sebe, na putu sam, ali putem ne hodam. Put mene nosi, lagan sam i potpuno sam se prepustio. Iz belih kristala izranja nešto što liči na crkvu belog čoveka i ja joj prilazim bez razmišljanja. Kroz otvorena vrata dopire pesma koju mi je majka pevala. Unutra mladi igraju hulu. Oko vrata mi je lei* od bele pulmerije i lančić sa zlatnim krstom.

ASTIKJA

Cvetna ogrlica se raspada i beli cvetovi kruže oko mene, a zatim se utapaju u belilo oblaka kroz koje probija žuta i narandžasta svetlost. Stojim na oblaku. Nemam telo, ali stojim. Nemam oči, ali vidim one koji stoje oko mene i koji takođe nemaju tela. Prepoznajemo se, radujemo se. Spajam se sa sobom, ali je to ujedno i spajanje sa mnogima, sa onima koji su deo mene.

Ovo sam ja. Pomirenje starog i novog, slobode i ropstva.

Ovo sam ja. Zovem se Astikja.

---

[1]Paulele (Paulele)na havajskom jeziku znači vera, samopouzdanje, poverenje; verovati, oslanjati se na nekoga

[2]Halil Džubran

[3]Najveći vulkan na svetu koji se nalazi na havajskom Velikom ostrvu(The Big Island, ili zvanično Hawaii)

[4]Stihovi narodne havajske pesme (u originalu:`O Kalalau, he `âina la`a)

[5]Havajski cvet intenzivnog i prijatnog mirisa (latinskiScaevola taccada)

[6]Havajska guska (na havajskom jeziku: nēnē)

[7]Hula je tradicionalni polinezijski ples

[8]Cvet izuzetno lepog mirisa, koji raste na havajskim ostrvima (latinski Plumeria)

[9]Lei je tradicionalni havajski venac ili ogrlica od cveća

roman Astikja, korice

Recenzent Gordana Vlajić je napisala da je „autorka, kombinujući naratora posmatrača, naratora slušaoca i struje svesti, podarila srpskoj književnosti moderan i donekle eksperimentalni roman sa svim elementima besmrtnosti.“ 

Umesto najave i poziva da na našem sajtu čitate roman o duši koja uči kroz mnoge živote, evo nekoliko utisaka onih koji su roman čitali:

„Zovem se Astikja“- ovo je moja priča! (D.J.)

Knjiga nosi u sebi univerzalnu ljubav i nadu. (G.S.)

Vaše ime je u punom skladu sa onim što pišete. (V.V.)

Roman koji se čita u dahu, koji donosi smirenje, roman pun dobrote. (G.S.)

Predivan jezik i stil, tečan, svilenkast, ošišan kao vimbldonska trava... Ništa ne štrči, ničega ne manjka. (D.T.)

Autor: Dušica Ivanović

Izdavač: ARTE, Beograd, 2019.

Suizdavač: Književna radionica „Kordun“ 

PODELITE OVAJ TEKST NA: