detalj slike: paljenje lile u Kolubari, foto Đorđe Đoković

PETROVDANSKE LILE, između obreda i igre, iluzije i stvarnosti

U matrici naših tradicionalnih običaja postoji dosta elemenata paganskih obreda što je verujućim precima koristilo kao izgovor za njihovo dobro zdravlje, dug život, očuvanje imovine i stoke, povećanje plodnosti njiva i rodnost voća. Petrovdanske lile su jedan od takvih običaja, zasnovane na obrednom i magijskom, potiču iz najstarijih slojeva ljudske civilizacije njene kulture i mašte, duha i nagona za opstankom i igrom, koje su se u nanosima naše tradicije održale do danas. Uronjene na starim mitološkim matricama, nedeljive od prirode i podneblja, religije i istorije, opstale su na međi različitih civilizacija, u sredini multikulturalnosti i multietničnosti. U arhetipskom svetu bajki i mitova, drevnih predanja i vizija, lile se izdvajaju po tome što zadobijaju vrednost arhaične simbolike, a kao retko paganstvo izraslo u kult, zadržalo je svoju autohtonost, svežinu i autentičnu snagu.

Petrovdan spada u folklorno najbogatije letnje praznike, sa raznorodnim nizom autentičnih sadržaja, kojem se raduju svi, a ponajviše deca i omladina svih vera i nacija. Bio je to jedan od retkih običaja koji je preživeo sve forme ateizacije i sekularizacije. Slavio se, kao retko koji, i u Titovo vreme, kada su bukvalno „gorela sela“ planinskog dela Balkana, ili, kako bi moj prijatelj pesnik Ljušković rekao: ..Svu noć su brdima svetlele upaljene lile/ dok smo mi sedlali mesečeve kobile.. Ta nasleđena ritualna fantastika i idealna prilika oživljavanja duha prošlih vremena, udvojena sa mladalačkom logikom, kada omladina svojom maštom, snovima i željama obavija svoje biće, danas služi kako bi se ljudi okupljajali, družili i zabavljali na veliku radost svih. Ovim običajem potvrđivan je ambivalentni simbolički koncept na kojem je počivala čitava jedna kultura minule civilizacije.

Nekada je to bila najznačajnija svetkovina stočara, istovremeno dočekivana sa lilama u ravnici i velikim vatrama na brdima. Ovaj kolektivni i javni spektakl pripada ciklusu letnjih manifestacija, koje se ravnjaju prema zemljoradničkom kalendaru, vremenu žetve i ubiranju plodova, prema prirodnom ciklusu i položaju sunca. Običaj je nastao iz potrebe da se svakodnevica kreativnije osmisli, da se kroz okupljanje i druženje nađe oslonac životu, logikom, po kojoj se ništa ne može pretpostaviti šta se sve može i koliko uraditi.

Prema lilama, kojima se najavljuje Petrovdan, naš narod ima veliko poštovanje, jednako kao paljenje badnjaka, farbanje uskršnjih jaja ili dočeku najznačajnijih muslimanskih praznika. Tokom dosadašnje kulturne istorije mnogi paganski rituali od svog prvobitnog dobili su svoje drugo značenje, pa i lile. U toj neusaglašenosti između obaveza u svojoj svakodnevici i intimnog tradicionalnog paganstva, čovek postaje razapet takvim protivrečnostima. Paganska starina i davnina su se našle u savremenoj produženoj dimenziji sa obrednim i religijskim svojstvima, zbog čega su lile kod nas poslednji i najznačajniji relikti paganstva. One su bile simbol naklonosti bogova prema ljudima, nebeskog znaka i poruke; simbol moći i života, najčešće plodnosti i rodnosti. Lilanje je prizivanje starine kroz igru nad igrama, kroz sakralno, drevno, mitsko, istorijsko, arhaično, propušteno kroz zbilju, kulturu i običaje..

Kao i kod drugih naroda, tako je i kod nas razvijen kult vatre koji se vremenom preobrazio u kult ognjišta. Svaki vatreni ritual štitio je ljude i imovinu od svih zala, jer vatra daje i čuva život. U dodiru sa njom čovek je sav u nagonima: tuge postaju tužnije, radost veselija, misli dublje, a ludovanje maštovitije. Omladina je opčinjena vatrenim lilama koje imaju poseban šmek i finu patinu, jer magija baklje kod njih izaziva posebno osećanje i strast, koju je teško opisati. Da li zbog potpune slobode u igri sa vatrom, koja u svakoj društvenoj zajednici ima posebno značenje i posebnu funkciju, ili što im je dodeljena glavna uloga u samom ritualu, tek, ova lagodna i na prvi pogled bizarna zabava, bila je i ostala jedna od najdražih i najveselijih svetkovina naše seoske omladine. Lilanje je ispoljavanje težnje ka opredmećivanju ljudske vizije prirodne lepote, njene moći i sjaja; kod omladine taj ritual doziva strasti koje će se mnogo kasnije razbuditi. Inače, u paganskom dobu dete je uglavnom smatrano nepotpunom i razuma lišeno jedinkom, koja je obredima inicijacije stupala u dostojno životno doba odraslih. Slične manifestacije se i danas odvijaju na prostorima Afrike.

Život na planini nije ni lak ni udoban, ali je uzvišen: između čoveka i neba nema pregrada , preleću jedino retke ptice i puno oblaka. Noću, kad je najpotrebnije, ljudi nemaju potpunu kontrolu zato se lile vezuju za planinski kraj i stočare, čime se potvrđuje autentična kulturno istorijska činjenica o poreklu lilanja. Veruje se da je tradicija paljenja lila počela onog momenta kada je trebalo odbraniti stoku od divljih životinja. Zato one podsećaju na neko davno vreme u kome je magija bila deo stvarnosti i ljudske svakodnevice.

Ljudi su se radovali letu više i drugčije nego sada i to nije pitanje generacije ili životne dobi. Planinski letnji život je za mlađi svet, koji žudi da potroši snagu, jednoličan i dosadan. U potrazi za svojim prostrano vremenskim i kosmičkim identitetom, deca su se zavlačila i krila po nekim zabačenim i mračnim zabitima, druga se penjala na tavanice u potrazi za predmetima svojih predaka; pojedina su se pentrala na najviše grane drveća kako bi nabrala voća, pa ipak, najviše i najčešće želeli su svaku igru sa vatrom.

Ne čudi saznanje da naša opustela sela, svakog jula, a posebno uoči Petrovdana, ožive. Tada se, zajedno sa svojom decom ili radoznalim unučićima, okupljaju svi oni koji su se u detinjstvu radovali nezaboravnim trenucima sa zapaljenim lilama, uzdignutim visoko iznad glave. Lile su uvek imale svoju moć kako u kolektivnoj tako i u pojedinačnoj svesti, dok su danas činjenica koja doprinosi boljem razumevanju autentičnosti kulturnog nasleđa našeg prostora. To je intimno sećanje na detinjstvo i odrastanje, drage uspomene na bližnje i neko drugo vreme.

Lila je mlada kora koja se skida sa stabala divlje trešnje, višnje ili breze, potom suši i niže na sirov štap. U sredinama gde nema ovog drveća, lile su se pravile od stare pocepane gumene obuće ili nekog drugog materijala.

Posebno su bile zanimljive pripreme i sama organizacija pravljenja lila, jer je sve to trebalo uraditi u tajnosti, budući da je u većini naših sela, zbog masovnog sušenja trešanja i višanja, uvedena zabrana guljenja stabala ovog voća. U gotovo svakom selu formirale su se omladinske grupe, kao gerila, koje su pripremale lile u konspirativnim uslovima. Lila je skidana u svanuće, noću, ulazilo se u šumske zabrane, tuđe voćnjake, gde je tih stabala bilo više.

Nekoliko nedelja pre Petrovdana, pažljivo se guli kora. Kako bi sačuvali stabla, koru su skidali sa većih i debljih grana u njihovim donjim delovima. Iskusniji su gulili lilu tako što nisu sastavljali pun krug oko stabla, već su ostavljali deo kore kako se drvo ne bi osušilo. Sveže oguljena kora pažljivo se slagala u određenom formatu na koju se, najčešće, polagao teži kamen, kako bi se ispeglala, a potom se na pogodnom mestu zaštićenom od kiše, sušila. Dok su se lile sušile na kući ili nekom pomoćnom objektu, bile su pod budnim okom omladine.

Uoči samog Petrovdana seku se štapovi od leske ili vrbe, čija je veličina zavisila od visine i uzrasta deteta, zasecaju se na debljem kraju i u taj zasek ubacuje osušena lila, prethodno uvezana žicom uz komad tanke daščice. Ko je imao, dodavao je luč, kako bi se brže i lakše zapalila i imala veći plamen. U svakom selu bilo je majstora za taj posao: neko je želeo lilu sa velikim plamenom, drugi da duže gori, treći da bude na što dužem štapu. U prvi sumrak, mladi se sa svojim lilalama okupljaju u centru sela, gde se tradicionalno održavaju seoske manifestacije. Stariji su imali obavezu da na tom prostoru izvrše sve pripreme za paljenje veće vatre. Kada se ona zapali, mladi, na dogovoreni znak, prinose lile vatri, laganim zamasima raspiruju plamen, a potom počinje uzbudljiva i zabavna vatrena čarolija kružnog vitlanja iznad glava ili ispred sebe.

Sa osećanjem posebnog uzbuđenja, uz prigodne pesme i prizivanje sreće, zvona i klepetuše, ta njihova uznesena stanja dodiruju vradžbinu, stvaraju atmosferu u kojoj se teško misli i rasuđuje. Dok duh drevne zajednice opseda ovaj snovidi i sanjarski ritual, oni, zajedno ili po manjim grupama, u stanju arhaične i dušom ispunjene atmosfere, uz obavezu da se suviše ne približavaju zapaljivim objektima i stvarima, vitlajući lile kao svoju dušu, obilaze kuće, torove, njive, povrtnjake, voćnjake.., da bi na kraju, napravili krug oko sela, čime se zatvarao magijski vatreni obruč u koji ne mogu da prodru zle sile. Od roditelja, rođaka ili komšija na koje naiđu, dobijaju simbolične darove, najčešće jaja, kajmak, voće, sir, kolač.. Kao u svim dečjim igrama, tako i u ovoj, bude tuče i svađe, zbog nespretnog vitlanja, pri čemu stradaju lile. Oni kojima lila ispadne sa štapa ili brzo izgori, povlače se iz igre u suzama. Pošto se u svakoj igri traži pobednik, tako i u ovoj, slavi onaj čija je lila imala najveći plamen ili najduže gorela.

Po završetku tog spiritualnog obreda, štapovi se bacaju u povrtnjak, a sutradan se zabadaju u zemlju, gde ostaju do Petrovdana naredne godine, u nadi da će time plodnost i rodnost biti bolja. Obzirom da je vatra sinonim plodnosti, veruje se da će tako izgorele lile doneti dobar rod; štititi useve od grada, tonje, suše i insekata; da će sačuvati porod i imovinu, oterati zle duhove, nečiste sile, zle misli i sve loše emocije; da će spaliti sve bolesti.. U pojedinim krajevima Balkana, gde se lile pale tri noći zaredom, naši preci su verovali da će se krave češće teliti ako ih lilari dotaknu štapom; da će obad oslepeti; da vukovi neće napadati stoku u torovima nakon Petrovdana. Zajedničko je verovanje, u svim sredinama gde se ovaj prastari običaj upražnjava, da lile obezbeđuju opstanak ljudi na teritoriji gde je priroda surova a klimatski uslovi nepovoljni za život.
Kada se lile pogase, meštani na pogodan prostor u selu pale veliku logorsku vatru, gde se oko nje okuplja i veliko i malo. Dečurlija, momci i devojke, uzimali bi zalet i neustrašivo kidisali u preskakanju velikog plamena. Sa veseljem, uz harmoniku, gajde, surle, svirale, gusle i dobru pesmu, nastavljalo bi do duboko u noć, što sve asocira na praistorijski teatar, kada se u takvim okolnostima igralo oko vatre, i kada su ritualne predstave bile deo molitve. Sve je odavalo prizor nestvarnog iskona. Kad zgasne vatra i igra, cika i smijeh prsnu na sve strane i počne divlja jurnjava i otimanje, a ugrijani momci nasrću na djevojke, grešne misli niču a mutne želje ključaju i guše jedna drugu, navodi Milovan Đilas u svojoj Besudnoj zemlji. Mladić u kolu može uzeti devojku za ruke ali van toga bi bio skandal, jednako kao što je u pesmi dozvoljena psovka, jer je to pevanje, a van pesme to bi bio incident.

Lile su emotivni izraz životnog toka porodice i pojedinaca od rođenja do smrti i zato se pojavljuju u obrednoj manifestaciji stočarske magije. Tu ima nanosa čarobnog i začudnog, što probija svakodnevicu, a minulim vremenima daje notu mističnog. Lile imaju hedonističko-zabavnu funkciju: ljudi se veseljem, bar za trenutak, udalje od svoje turobne i tegobne svakodnevice, obnavljajući tako potrebnu energiju za predstojeće letnje i jesenje radove, a omladina oslobađa i potvrđuje svoju subjektivnost. Igru sa lilama mladi osećaju kao deo sebe i svog života, često skrivenog bića, koje u toj magiji dobija priliku da se iskaže. Ovakvim ritualom deca uzimaju zalet kako bi jednom smogla dovoljno snage i hrabrosti da se otisnu i da zakorače u neka nova prostranstva izazova i provokacije. U tom čudnom performansu mašte, mladi oslobađaju nagomilanu energiju, prave iskrena prijateljstva, potvrđuju svoju subjektivnost, improvizuju igru u širem smislu, nastojeći da afirmišu svoju kreativnost kao najbitniju odliku ljudskog stvaralaštva, šaljući poruke starijima o sebi. Oni znaju da u toj manifestaciji mogu prekoračiti granice dozvoljenog što će im stariji tolerisati kao manji ispad i nesmotrenost. Uostalom, igra je neodvojiva od života; ona je biološki ugrađena u nas.

Ceo ovaj nadrealno-scenki spektakl i paganska simplifikacija, u režiji mladih, nije ništa drugo do pokušaj kolektiva da se spoji sa ritmom kosmosa. To je čežnja čoveka za spektaklom i njegova težnja za srastanje sa prirodom. Moćan je osećaj dići lilu visoko iznad glave i vitlati plamenom. To se može tretirati i kao posebno stanje svesti, koje odlikuje slobodan izbor, oslobađanje emocija, želja za afirmacijom, nadigravanje. Lilanje je silna dečja spoznaja života i želja da pokažu starijim kako mogu vatreni plamen držati pod kontrolom. U vizuelnoj i estetskoj impresiji, igre u ritualnom transu su uvek između iluzije i stvarnosti. U tome jeste posebnost ovog običaja, jer se kreativnost duha rađa tokom samog vitlanja lilama.

Magija lilanja, njeni znaci i znamenja na nedovoljno poznat način povezani su sa našim iskustvom o trajanju, vremenu i prostoru, bezgraničnom i onostranom. U lilanju ima fikcije koja je verodostojnija od ma koje realnosti jer se u imaginaciji skriva nedokučiva istina života i njegova veza sa prirodom. U ovakvoj katarzi prirodnog i kosmičkog višeznačja, mladi oslobađaju nagomilanu energiju. Svakako, u tom ritualu manifestuje se dimenzija akrobatskog, orgijastičkog, cirkuskog, ali i dobra zabava u kojoj se legitimiše identitet zajednice. I još nešto: u vizuelno-estetskoj impresiji, kroz emotivno pulsiranje dečje lucidnosti, igre sa plamenim lilama, prevazilaze maštu i samih aktera i posmatrača.

O poreklu ovog običaja, koji se diže na produžecima magije, postoje različita mišljenja. Većina smatra da je prvobitno značenje ove obredne radnje, koja prati promene u prirodnom ciklusu, pune sujeverja iz predhrišćanskog mitskog nasleđa, plodnost i rodnost. Kroz ovakvu mitologizaciju čovek otkriva sebe i suštinu smisla svoje svakodnevice. Dolaskom hrišćanstva, običaj lilanja bilo je lakše prilagoditi novim pravilima nego ga odbaciti. Pojedini ovaj ritual dovode u vezu sa paljenjem badnjaka uoči Božića. Vremenom, ovaj paganski ritual prelazi u religiozni obred, kojem se pripisuju druga značenja i poreklo. Uostalom, pagansko i religiozno se prožimaju kako u životu tako i u kalendarskim manifestacijama praznika, slava i raznoraznih svetkovina. Što bi šaljivo, sarkastično i ironično rekao Svetislav Basara: Možda smo izašli iz plemena, ali pleme nije izašlo iz nas.

U odnosu na tradicionalno, iako su u mnogim mestima lile zaboravljene, današnje praznovanje karakteriše redukcija običaja, pa time i simbolike koju su oni predstavljali. Tako na primer, u samom činu pripreme lilanja i slavlja, savremenost se ne zapostavlja – napušten je način pripreme lila na tradicionalan način, jer su u upotrebi diodno-neonske svetiljke. U savremenosti koja pokušava sve da izobliči ili poništi, dolazi do skraćivanja i značajnog prilagođavanja novom vremenu i potrebama, posebno u slučajevima kada je igra deo praznovanja i svakodnevice. Tamo gde su marginalizovani ovi obredi, od zaborava ih čuvaju naši najstariji. I u takvom izdanju, ovaj paganski ritual danas deluje mnogo modernije, zanimljivije od bilo kojeg prosečnog sajber-performansa. Uostalom, paljenje lila je vraćanje običajima, tradiciji, našim korenima.

Varijante verovanja i običaja su nebrojene. Ipak, ono što je zajedničko ritualu lilanja i drugih sličnih običaja, jeste shvatanje da su lile, u jednom periodu razvoja ljudskog društva, bile veoma značajne u životu zajednice jer su na izgled sasvim običnom životu davale poseban smisao i značaj. U njih je ugrađen identitet zajednice, u njena religijska, identitetska, filozofska i etička shvatanja, pa čak makar i veoma posredno u njenu ekonomiju.

Priča o lilama, koje su alhemija vatre, života i igre, nije ništa drugo do priča o detinjstvu naših predaka i njihovom odrastanju, i dilema o tome koliko smo spremni da očuvamo svoje u odnosu na uopštene modele ponašanja. One su bile neobične koliko za čoveka toliko i čovek za njih, jer su posedovale mitološki narativ. I u takvom izdanju ova mitologema je bila važna u kreiranju jačanja identitata pojedinca i zajednice koja ih je upražnjavala. Lile predstavljaju zagonetku i integrativni koncept male zajednice bogat apsurdima i paradoksima koja razotkriva neadekvatnost logičkog razmišljanja; sećaju na najlepše dane detinjstva, razbibrige ali i na prve ljubavi i zaljubljivanja, bez obzira što su deca bila bosonoga. Važno je da su bili srećni.

Koliko bi malih tajni trebalo da se ispriča, koliko snova da se odsanja, koliko radosti i sreće, smeha i suza da se razlije, da bi se u našim uspomenama, u najlepšem smislu, petrovdanske lile iselile.

PODELITE OVAJ TEKST NA: