detalj slike: pixabay.com wir_sind_klain

      ŽIVOT I STRADANIJE JAPAJLA GREŠNOG

 

Prije sto i kusur godina iz Limske doline su, bježeći od zuluma Adalj-age Beranskoga, koji je htio da napravi harem muške đece, utekli hristijani niz rijeku. Nijesu se zaustavili do Drine. Tu su napravili selo.

         Bili su dobri graničari. Ženili se i udavali među sobom nijesu.

         U tom selu se rodio Japajlo. Čudila se rodbina i prijetelji na kog se umetnuo. Biće na ujčevinu.

         Sjedio je pred prodavnicom i povazdan pio pivo i držao banku.

         „Ja mislim da će Kina ratit sa Amerikom... Ja mislim da će grad udarit o svetom Iliji...“

         Ako bi ko šta progovorio, uskakao je sa pričom koja je uvijek isto počinjala: „Ja mislim“, „ Ja oprasio krmaču“, „Ja sam uzoro“, „Ja sam posijo“, „Ja imam trešnju koja prva zrijeva“, „Ja i moja goveda“...

         Ja pa ja. Tako mu se i zapatio nadimak Japajlo... Nikad se saznalo nije ko ga je smislio, ali mu se tako zalijepio da mu više ni imena ni prezimena niko znao nije.

          Kad krenuše maline, zasadio je po imanja. Trefila se dobra godina i Japajlo je uzeo velike pare. Odlučio je da otvori prodavnicu. Ali, ne u selu, već u predgrađu varošice.

          Dobro mu je radila prodavnica.

         Stotinu je očiju imao da neko ne bi šta klepio. Po svu noć je zbirao pazare.

         Zapala je za oko njegova prodavnica Tihim Vlasnicima.

         Mogle bi se kakve pare preko njega preprati.

         Predložiše mu da mu pomognu da otvori još nekolike radnje, a oni da nabave robu u veleprodaji. Nije se mnogo mislio.

         I krenu posao. Svakoga jutra dolazi vozač po njega. Šeta se Japajlo kroz varoš. A nevičan kaldrmi. Druga je to gramatika.

         Kako koga sretne, tako počne o svemu što je stekao da priča.

         Zapustio trbuh. Drugi mu zemlju radi. Na prsluku zlatni lanac i na njemu sat. Zlatan. U Petrogradu nabavljen.

         Gospodin je bio Japajlo. Nije mu se dalo da oko vrata kajlu nosi, pa je sat na nju nakačio. Kao što su nekad gazde nosile.

         Tek se tad više od njega živjeti nije moglo. „Ja stvorio, ja napravio, ja stekao...“

         Poče da ide na muziku... Da kiti pjevaljku parama... Naručuje pjesmu za pjesmom.

         A imao je jednu tajnu Japajlo, koju niko znao nije.

          Pisao je pjesme. Iako su ga u sedmom razredu iz škole izvadili. Da pomaže po imanju. Goveda da javi. Pisao je u svesci na kocke i tu je svesku za gredom čuvao. Nosio je sa sobom tranzistor i povazdan slušao Radio Šabac. Sanjao da se jednoga dana i njegove pjesme sa talasa radija čuju. O livadi i jaganjcima. O beharu, i o Drini.

          Donio je svesku i povjerio se kafanskoj pjevačici rodom iz Banjaluke, a ona harmonikašu.

          Pade dogovor i čvrasta obećanja. Snimaće se u Banjaluci. I disk, i spot. U najboljem studiju. Njih dvoje sve znaju. Kompozitor iz Šapca da se uzme. Ona će da pjeva. Harmonikaš poznaje sve na Radio Šapcu i na BN televiziji. Treba podmazati, da bude hit. Na intrnet da se baci. Da slušaju širom svijeta. Gdje god Srba ima. Tekstovi su genijalni.

          Samo, sve ima svoju cijenu...

          Nije bitna cijena.

          Ima Japajlo para. U slamarici. Uštedjelo se nešto. Uštrbnulo.

           Japajalo sjutra uveče donese živu lovu.

           U kuhinji pjevačica i harmonikaš broje pare. Potpisaše i ugovor.    Potpisa Japajlo da im daje pravo korišćenja i javnog emitovanja svojih stihova. Mora zbog SOKOJ-a.

           Kako primiše pare i opet muzika krenu, pjevačica sjede Japajlu u krilo. Poče nešto oko šlica da se batrga...

           Pred fajront, pun sebe, pokači se Japajlo, koji je već svima dosadio, sa čamdžijama Zeke Buljubaše... A oni životu na granici i kaldrmi vični... Gradski momci...  Poče sve da ih proziva.

             Čamdžije se samo smješkaju i niko Japajlu ne odgovara.

             Ujutru ga zovu Tihi Vlasnici. Na razgovor. U sedam da bude tu.

             Znoji se i čeka. Kad se ona momčad od sinoć pojaviše. Eto i Tihih Vlasnika.

             Krenu priča. Nudi Japajlo pare, izvinjava se.

              Jok. Pare neće. Izvinjenje neće.

              Hoće da zaboravi, kad ga neko sledeći put istuče, ko ga je tukao.

             Stislo Japajla u prsi.

             A i Tihi Vlasnici ga mrko gledaju.

            „Hoćeš li, o Japajlo, da ti radnje pozatvaramo?! Od sjutra nema šofera, ni kola. Ovo ti je poslednja opomena. Ništa ti nemaš. Razumiješ li, bre! Uzećemo ti i ono što si imao.“  

             Od tada nema Japajla po kafanama čaršijskim.

             Sa prvim mrakom stigne biciklom u selo.

         „To je zbog zdravlja“, kaže ako ga ko priupita.

         Od para i orkestra ni traga. Rasformiran. Pjevaljka i harmonikaš po Kanadi tezgare.

         Poče da se topi i žuti.

         U jesen zanemože.

         I ne ustade više iz postelje. Grešni Japajlo, rab Božji!

PODELITE OVAJ TEKST NA: