detalj slike: Roberto Weigand, The tightrope walker

Bulevar svetlosti, ALMA Beograd 2017, meditativna proza, promisli o životu - Ilija Šaula

VOLETI SEBE

Ko­li­ko god mi­sli­li da je ne­ko za­lju­bljen u se­be, kad ka­že da vo­li se­be, po­gre­šno mi­sli­mo, jer ne pre­po­zna­je­mo ose­ća­nja nje­go­ve lju­ba­vi, ni­smo joj do­ra­sli. On u stvari gr­li tom lju­ba­vlju sva­kog onog ko mu se na­đe u okru­že­nju, sva­kog onog ko­ga po­zna­je. Svi smo sve­do­ci isti­ne da smo u sta­nju da­nas ne­kog upo­zna­ti i vo­le­ti ga či­tav ži­vot, a do ju­če uop­šte ni­smo zna­li da ta oso­ba po­sto­ji. Kroz ži­vot sam upo­znao mno­ge lju­de ko­ji su mi otvo­ri­li put do sa­mo­spo­zna­je. Ka­da bih že­leo po­me­nu­ti sve njih znam da bih si­gur­no ne­kog iz­o­sta­vio, a sva­ko od njih je deo mo­je le­gen­de, jer da ni­je njih ne bi bi­lo mo­je kom­plek­sno­sti. Sav taj hod ko­ji me vo­dio pu­tem lju­ba­vi i do­bra do­veo me je i do nji­ho­vog sr­ca. U svi­ma nji­ma pro­na­šao sam lju­bav, onu fi­nu, to­plu, bo­žan­stve­nu, sprem­nu da mi po­ka­že put da­lje do zve­zda, ta­mo gde sto­lu­je na­ša Sve­tlost. Pred svi­ma sam re­kao da sam ma­li, da ne znam, da že­lim da mi po­ka­žu, da bih po­ras­tao, da bih pro­na­šao se­be, da na­u­čim da vo­lim se­be, da ose­ćam slo­bo­du ne sa­mo svo­ga du­ha već da i mo­je te­lo uži­va u slo­bo­di. Mo­ja plač­lji­va čežnja tra­ži­la je od me­ne da je is­pu­nim, no­stal­gi­ja me mo­li­la da je ne za­bo­ra­vim, tu­ga mi je re­kla da je pu­no­let­na i da že­li da se osa­mo­sta­li, nje­na mla­đa se­stra de­pre­si­ja po­sva­đa­la se sa mnom i na­pu­sti­la me. Sve­tlost ne mr­zi ni­ko­ga, ona sva­kom si­ja istim sja­jem, a onaj ko ne mo­že i ne že­li da gle­da u nju i pu­sti je u se­be, ona mu ne­će ni­šta na­žao uči­ni­ti, isto kao i dr­vo ko­je pra­vi sen­ku za vr­tla­ra i za dr­vo­se­ču, ali za­to nam tre­ba sve­tlost, nje­na ener­gi­ja, da upo­zna­mo se­be da bi­smo mo­gli ose­ti­ti i pre­po­zna­ti tu lju­bav ko­ja nas či­ni pro­sve­tlje­nim i po­zna­tim sa­mi­ma se­bi.

Či­ji je svet ne­go naš, vo­li­mo ga isto kao što vo­li­mo se­be.

Jed­nom sam tr­čao niz uli­cu za čo­ve­kom ko­me je is­pao nov­ča­nik, bio je pun nov­ca i kar­ti­ca. Su­sti­gao sam ga i tap­šem ga po ra­me­nu da se okre­ne, a kad se okre­nuo – pre­po­znam se­be. Za­ne­meo sam. Du­bo­ko me je po­gle­dao, ni­šta ni­je go­vo­rio, uzeo je nov­ča­nik i ose­tio sam ka­ko mo­ja ru­ka sta­vlja nov­ča­nik u moj zad­nji džep. Čo­vek je oti­šao i ne­stao bez re­či. Pi­tao sam se šta se do­go­di­lo, šta su vi­de­li lju­di ko­ji su bi­li tu, oko me­ne, gde sam ja, ko sam ja, ko upra­vlja mno­me, ka­ko sam do­šao ov­de, ka­ko od­la­zim odav­de, za­što se uvek sa­mo na­vi­ka­va­mo na sve, za­što ne ži­vi­mo svo­je ži­vo­te? Imao sam se tu na­do­hvat ru­ke i pro­pu­stio sam pri­li­ku da se upo­znam sâm sa so­bom. Ho­će li se do­go­di­ti po­no­vo ta­kva pri­li­ka, to ne znam. Sa­mo znam da sam ove go­di­ne dva pu­ta iz­gu­bio nov­ča­nik na vr­lo fre­kvent­nim me­sti­ma, jed­nom u tu­ri­stič­kom mra­vi­nja­ku, jed­nom u tr­žnom cen­tru. Oba pu­ta moj nov­ča­nik je sti­gao do me­ne. Da li ga je pro­na­šao taj moj dvoj­nik, ne znam. Ti lju­di, pro­na­la­za­či, bi­li su dru­ga­či­ji od me­ne, a mo­žda sam i ja nji­ma li­čio na njih. Re­ci­mo jed­ni dru­gi­ma da se vo­li­mo, ako se bu­de­mo raz­u­me­li on­da će­mo zna­ti da vo­li­mo se­be! Zna­te, ni­sam po­li­mer uvi­jen od ne­ras­ki­di­vih stru­na ili ona su­va dre­no­vi­na iz ko­je je sa­mo Mar­ko Kra­lje­vić mo­gao da is­ce­di tri ka­pi. Sr­ce mi je ma­lju­šno i po­drh­ta­va na do­dir nje­mu ugod­nih ose­ća­nja. Ume da se po­vu­če i pri­mi­ri, ali kad kre­ne cu­na­mi i raz­li­je ose­ćaj dra­go­sti po ce­lom te­lu, oči za­su­ze onom naj­to­pli­jom ra­do­sni­com ko­ja se do­ko­tr­lja iz sa­mog sr­ca. Ta­kva ose­ća­nja kad me pre­u­zmu, tad mi je po­tre­ban tre­nu­tak da se od­ra­du­jem i vra­tim mir vo­da­ma svog unu­tra­šnjeg oke­a­na. Zna­te, ja sam de­te ko­je mo­žda ni­kad ne­će na­u­či­ti bi­ti ro­di­telj, ali mo­gu na­u­či­ti od pra­vih ro­di­te­lja ka­ko je to bi­ti ro­di­telj. Mo­žda će me­ni kroz ži­vot ne­do­sta­ja­ti taj vrh pi­ra­mi­de ko­ji se sti­če kroz ro­di­telj­stvo, da bih iz­gra­dio čo­ve­ka u se­bi, ali kad vi­dim po­je­di­ne lju­de on­da se ne ose­ćam ma­njim već na­pro­tiv hra­bri­jim i slo­bod­ni­jim da znam i no­sim u se­bi tu lju­bav ko­ju po­se­du­je ro­di­telj, jer sam je čuo, ose­tio, na­u­čio od isti­ne ko­ja sve­tli za sva­kog ko­ji vi­di. Iz nje iz­la­zi čo­vek ve­lik, po­no­san, če­stit. Ni­jed­nom ni­sam pri­me­tio da je iza­šao bi­tan­ga i la­kr­di­jaš. Ima i njih, oni su na su­prot­noj stra­ni sve­sti! Sva­ki uče­nik tre­ba­lo bi da se po­tru­di da mu do­ma­ći bu­de naj­bo­lji, da za­slu­ži naj­bo­lju oce­nu, da po­stro­ji mi­sli uči­te­lje­ve dok či­ta nje­gov rad, a uči­te­lju da se ra­đa osmeh za­do­volj­stva i da za­pam­ti uče­ni­ka po na­či­nu nje­go­vog raz­mi­šlja­nja. Ne ve­ru­jem da je to lju­bav, ali ve­ru­jem da je mo­ral! Za­to po­sto­ji na­čin da se dru­ga­či­je vo­li, ne­kom sil­ni­jom sna­gom, vo­ljom i mi­sli­ma, sr­cem i pa­me­ću, ne­go kad za­vo­li­mo sa­mo po fi­zič­kom iz­gle­du ili de­li­ću du­ha. Vo­lim bi­ćem svim i to ne u onoj na­me­ri da bih vas za­veo, već da bih vas ose­ćao u ži­vo­tu i kroz ži­vot isto kao mi­sli, kao kr­vo­tok, kao sve­tlost, kao ener­gi­ju, kao lju­bav ko­ja be­šum­na le­lu­ja svim pro­stran­stvi­ma ce­log bi­ća i ko­ja tom svo­jom be­šum­no­šću po­di­že va­lo­ve na­ših oke­a­na.

Po­red sve do­bro­te ko­ju čo­vek po­se­du­je, uvek mu ne­do­sta­je taj uči­nak na se­bi sa­mom. Ako ni­smo na­u­či­li do­volj­no vo­le­ti se­be na naj­i­sprav­ni­ji bo­žan­ski na­čin, uvek će­mo bi­ti na mar­gi­ni uza­lud­no­sti. Čo­vek ve­ro­vat­no ne mo­že ili ne­će da shva­ti da od­nos pre­ma svo­me te­lu, na­či­nu is­hra­ne, po­na­ša­nju, zdra­vlju, hi­gi­je­ni, kul­tu­ri ži­vlje­nja i mno­gim dru­gim etič­kim ele­men­ti­ma ko­ji su me­đu­sob­no po­ve­za­ni, a odnose se na for­mi­ra­nje vla­sti­te lič­no­sti, ni­su ni­šta dru­go ne­go ta lju­bav ko­ju mo­ra­mo une­ti naj­pre u se­be, za­vo­le­ti se, da bi­smo mo­gli dru­ge ne sa­mo vo­le­ti, ne­go im u stva­ri da­ti pri­li­ku i taj uži­tak da oni vo­le nas isto ta­ko kao i mi njih. Ako čo­vek kre­ne stran­pu­ti­com u ra­noj fa­zi od­go­ja, gde se još uvek ne mo­že okri­vi­ti lič­no, ni­ti je sâm u si­tu­a­ci­ji da ose­ti gri­žu sa­ve­sti i ako ži­vot te­če da­lje bez bo­žan­skih smer­ni­ca i pri­ma se ka zna­nju prin­cip i na­če­lo kla­snog, a ne pri­rod­nog i sop­stve­nog, taj čo­vek bez sop­stva is­pa­da iz kon­ku­ren­ci­je ko­ri­snih za oču­va­nje čo­ve­čan­stva, se­be! Na­ža­lost, naj­ve­ći deo se­be za­ne­ma­ru­je­mo u se­bi, pre­da­je­mo se po­ro­ci­ma i ho­će­mo da bu­de­mo ono što dru­gi že­le da vi­de u na­ma, a tu smo na­pu­šte­ni i pre­pu­šte­ni bez­bo­žnom uti­ca­ju, a one u ko­ji­ma smo tra­ži­li ide­a­le sma­tra­mo iz­da­ji­ca­ma. Za­to opet tvr­dim i si­gu­ran sam u to da sam u svom vla­sni­štvu naj­ko­ri­sni­ji se­bi i sva­kom dru­gom ko se­be do­ži­vlja­va na isti na­čin. Imaj­te na umu da po­sto­ji sve­tlost i da smo mi deo te sve­tlo­sti, i ako nam ne­što ne­do­sta­je pro­na­ći će­mo u sve­tlo­sti! Sve je u na­ma i svi smo jed­no. Mir ko­ji nam je po­tre­ban mo­že­mo pro­na­ći sa­mo u se­bi. Lju­bav, sre­ću i ra­dost ne tra­ži­te u dru­gi­ma već ih sa dru­gi­ma po­de­li­te. To sve­tlo ko­je ra­sve­tli mrak u tu­ne­li­ma na­še sve­sti je naj­ve­ća bla­go­det i ga­ran­ci­ja us­po­sta­vlje­nom unu­tra­šnjem mi­ru i da­ljim tra­ga­nji­ma u ne­is­tra­že­nim de­lo­vi­ma sve­sti. Oči se spo­ro otva­ra­ju, ali kad se čo­vek pro­bu­di, oči su otvo­re­ne! Lju­di se za­no­se kad mi­sle da su sreć­ni­ci oni ko­ji će do­ži­ve­ti kraj sve­ta. Ta­kva stvar se ne do­ži­vlja­va, za ta­kav spek­takl oči ne po­sto­je. Onaj ko je po­gi­nuo od met­ka taj me­tak ni­je ni čuo, ni vi­deo. Či­tav ži­vot tre­ba da uči­mo i zna­njem da ja­ča­mo i učvr­šću­je­mo nâs i na­šu pla­ne­tu ko­ja nas dr­ži. U tom slu­ča­ju (raz)um ne­će ima­ti raz­lo­ga da raz­mi­šlja o svi­le­nim ko­je­šta­ri­ja­ma. Bilj­ka ko­ja se ne za­li­va i ne­ma svo­ju ta­mu u ko­joj se od­ma­ra, na sun­cu se osu­ši i iz­go­ri. Ži­vot je slo­žen od du­ho­vih če­sti­ca ko­je su na­do­hvat sve­tlo­sti i sve­sti. Glav­ni­na se ro­di sa na­ma, ne­ke do­bi­je­mo od­ra­sta­njem i od­go­jem, a ne­ke obra­zo­va­njem, ali ni­kad do­volj­no. Na­dok­na­du mo­že­mo po­tra­ži­ti u se­bi. Ja je naj­ve­ća ri­zni­ca za sva­kog čo­ve­ka. Po­seg­ni­te u se­be, osve­tli­te ta­mu na ko­ju na­i­đe­te, u njoj je lju­bav ne­pre­su­šna. Ona sa ko­jom će­mo svoj ži­vot uči­ni­ti za­ni­mlji­vi­jim, is­pu­nje­ni­jim i vred­ni­jim, a svo­je te­lo obo­ga­ti­ti do­brim zdra­vljem, sna­gom i vi­tal­no­šću. Ne za­bo­ra­vi­mo da će sr­ce i du­ša bi­ti is­pu­nje­ni­ji ra­do­šću, smer­no­šću, sre­ćom, mi­rom i ve­rom.

Sun­ce pra­vi taj bruj u na­ma, ra­van pče­li­njem le­tu i gra­di tu slat­ku li­ni­ju ži­vo­ta. Ve­se­li­mo se pro­le­ću kao sva­kom no­vom da­nu u ko­jem nas sun­ce iz­no­va bu­di. Ka­ko se te­lo či­sti od otro­va ko­je une­se­mo hra­nom i pi­ćem, ta­ko i svest tre­ba da se či­sti od ener­gi­je ko­ja se use­li­la u po­lje na­še sve­sti, a ni­je nam po­treb­na. Za­mi­sli­te mu­zi­ča­ra ko­ji svi­ra ži­ča­ne in­stru­men­te, a ka­žu mu da svi­ra kla­vir? On mo­že da po­ka­že in­te­res za svi­ra­nje kla­vi­ra, ali ni­je ma­e­stro kao na ži­ča­nim in­stru­men­ti­ma. Ta­ko i svest kod čo­ve­ka tre­ba onu ener­gi­ju ko­ja je neo­p­hod­na za funk­ci­ju or­ga­ni­zma a pre­o­sta­lu tre­ba da oslo­bo­di­mo, ona sva­ka­ko do­la­zi u in­ter­va­li­ma i kad se po­ja­vi po­tre­ba za njom, za­dr­ža­će­mo je. U ži­vo­tu tre­ba da ura­di­mo mno­ge stva­ri ko­je že­li­mo da ura­di­mo, jer ako ih osta­vlja­mo za ka­sni­je do­ći će pe­ri­od ži­vo­ta u ko­jem vi­še ne­će­mo ima­ti do­volj­no vre­me­na da bi­smo sve to po­sti­gli. Vi­šak ener­gi­je ko­ja hra­ni na­še ilu­zi­je nam je ne­po­tre­ban, ako že­li­te da sko­či­te pa­do­bra­nom, ura­di­te to, a ne­moj­te či­tav ži­vot to da že­li­te i ni­kad ne ura­di­te. Sve što mi­sli­mo da je naj­bo­lje za nas tre­ba da ura­di­mo, to je je­di­ni na­čin da čo­vek bu­de za­do­vo­ljan. Ali, na­ža­lost, mno­gi ni­su u sta­nju da po­seg­nu za od­lu­kom. Ko­ren zla uvek do­bru sta­je na put. Ni­je do­volj­no či­ni­ti do­bro ili mi­sli­ti do­bro ako se ne su­o­či­mo sa ko­re­nom zla. Taj otrov čo­ve­čan­stva tre­ba is­ko­re­ni­ti, ne vre­di okre­ta­ti gla­vu pred njim, tre­ba de­lo­va­ti. Lju­di su za­ve­za­ni stra­hom i sra­mom. Ne­ko ne­će da se su­prot­sta­vi mi­šlje­njem ocu, maj­ci, part­ne­ru, de­ci i ne­pre­kid­no po­sto­ji ne­ka vr­sta trp­nje kod sva­ko­ga. Lju­di ne­ma­ju svo­ju slo­bo­du i ži­ve kao su­žnji, si­ro­ma­šnog du­ha na li­sti za od­u­mi­ra­nje. Ra­du­ju se ne­kim tu­đim ra­do­sti­ma, za­po­sta­vlja­ju­ći se­be i svo­je ra­do­sti. Ako bi ne­ko ne­što i po­ku­šao da ura­di za svo­ju du­šu, za svoj groš, od­mah ga pro­zo­vu ne­nor­mal­nim i fa­mi­li­ja i pri­ja­te­lji. Sna­gom uma mo­žeš da do­seg­neš u bu­duć­nost, sko­ro pre­ci­zno kao u pro­šlost ko­ja je tik iza nas, ali sa­mo u na­če­lu do­brog prin­ci­pa. Si­gur­no se pi­taš ka­ko on­da ne pred­vi­đa­mo bu­duć­nost? Ko­li­ko je u na­ma do­brih prin­ci­pa, eto, zbog to­ga ne­ma ni pre­ci­znog pred­vi­đa­nja. Zar emo­ci­je ni­su po­li­me­ri uma ko­ji bi tre­ba­lo da iz­o­štra­va­ju sli­ku, a ne da je mu­te? Šta je sa in­tu­i­ci­jom? – upi­ta­li su me.

– Na pu­tu je, do­pi­re iz ra­zu­ma i us­put ot­kri­va skri­ve­na zna­če­nja va­ših re­či, po­gle­da i osme­ha. Čo­vek raz­vi­ja mi­ši­će ume­sto svest, za­ne­ma­ru­je svoj duh i unu­tra­šnje po­ri­ve za po­sti­za­njem mi­ra, slo­bo­de, lju­ba­vi, do­brog zdra­vlja i ve­se­lo­sti. Čo­vek se ro­di sa­vr­šen, a umre ne­do­vr­šen.

Čo­vek po­me­ša že­lje, na­vi­ku i po­tre­be, a za te­lo to de­lu­je zbu­nju­ju­će, ko se ne bi po­bu­nio?

Sva­ki čo­vek sâm zna šta mu naj­bo­lje od­go­va­ra, je­di­no što mo­ra zna­ti raz­li­ko­va­ti že­lje, na­vi­ke i po­tre­be. Naj­ve­ći broj lju­di to ne raz­li­ku­je, a pro­blem se ja­vlja kad se po­ja­ve raz­lo­zi ne­mi­nov­nom de­ša­va­nju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: