MARTA

Svlači izbledelu bolničku haljinu preko glave, pušta da joj padne kraj bosih nogu, a onda neodlučno stoji, zagledana u moje oči. Ne pokriva grudi niti glatko obrijano međunožje, ali čini se da ne zna šta bi s rukama. Obrazi su joj rumeni.
Znam da se ne stidi svoje golotinje, niti zato što možda pomišlja da mi se njeno telo neće dopasti. Kao i uvek, neprijatno joj je upravo zato što je savršena… ili gotovo savršena. Zato što je zdrava.
Pogledam načas unaokolo. Prostorija za „druženje“ – tako su to dežurni lekari i bolničari nazivali, u vreme dok ih je ovde bila čitava četa, a ne samo četvoro-petoro kao danas – jedina je soba u čitavom bolničkom delu Centra koja nije bela, sterilna i automatizovana, jedina soba sasvim lišena – ako je verovati matorom Jakovu – kamera za nadzor. U njoj ima nešto običnog nameštaja, nalik onom kojim je nekada bila opremljena kuća mojih roditelja – meka i udobna garnitura za sedenje, nizak sto sa bocama, čašama i starim časopisima, malo dalje prostran krevet za dvoje. Motivi na zidovima toplih boja postepeno blede i menjaju se, a čitav jedan zid – onaj spram kreveta – prekriven je ravnim, tankim ekranima. Ekrani su tamni. Ne želim da ih uključim. Znam da to ne želi ni Marta.
„Pa“, kaže i nesigurno se osmehuje. „Hoćeš li?“
Klimnem glavom i svučem se i sâm. Refleksno prekrivam međunožje šakama i osećam da drhtim, kao da je u sobi temperatura naglo pala za nekoliko stepeni. Gledam u svoje pomalo krive palčeve na nogama i tek po blagom dodiru na obrazu osećam da mi je prišla.
Uzima me za ruku – nevoljno joj to dopuštam – okreće se i vodi me prema krevetu. Kosa joj je dugačka i gusta, boje meda, a iznad desne slepoočnice joj viri centralni venski kateter koji se skriveno spušta do vene na vratu. I ja imam isti takav, s leve strane lobanje. I jednu iglu sa ventilom u desnoj podlaktici. I ranu koja mi zarasta na krilu karlične kosti, tamo gde su mi punktirali kostnu srž.
Moraćemo mnogo da pazimo, pomislim dok se ona oprezno smešta ispod prekrivača.
„Hodi“, kaže ona tiho, sa osmehom. Pridružim joj se tamo i osetim kako mi se koža ježi od njene blizine. Prijatna je to jeza.
„Šta misliš?“, pita me; usne joj se blago pomiču, tako blizu mojih. Udišem miris njene kože i kose, zanemarujem sveprisutni opori zadah antiseptika. „Koliko će nas dugo ostaviti ovde, same?“
Pokušam da slegnem ramenima, ležeći tako na boku okrenut prema njoj, pošto me rana na leđima još tišti. To je tek nagoveštaj, polupokret. Ali Marta razume. Marta me je uvek razumela.
„Uzimali su nam… uzorke… čitave nedelje“, kažem promuklo. „Valjda misle da smo zaslužili da se malo… odmorimo. Bar dok ne obave svoje analize i ne shvate da su ponovo omanuli, a onda ponovo navale na nas.“
Polako, oprezno, pomeri se još bliže meni. Po kratkom trzaju u uglu usana vidim da ju je zabolelo, ali ona kao da ne mari za to. Blago me hvata šakom između nogu. Dlan i prsti meki su joj i topli.
Nakašljem se i zagledam u njene širom otvorene oči. Vidim minijaturne odraze sopstvene poluobrijane glave u njihovom plavetnilu.
„Ja…“, zaustim. „Nisam siguran da ću moći.“
Noćni stočić je blizu, tako da ne mora daleko da pruža ruku. Druga joj je i dalje na mom mlitavom udu. Posmatram taj pokret u prigušenom svetlu sobe i pratim drhturenje njenih grudi; bradavice su joj ružičaste, male i uspravne. Prinosi šaku mom licu, na dlanu su joj dve pilule različitih boja.
„Kako ono beše?“, upita. „Od koje… porasteš?“
„Od plave, valjda“, kažem, i sada moram da se iskezim.
„Onda šta čekaš?“, šapuće.
Gutam plavu pilulu nasuvo – neki stimulans brzog dejstva – i prislanjam usne uz njene. Ubrzo, zaboravljam sve ostalo i više nisam mlitav. Ali vodim računa da je ne povredim. Tek na samom vrhuncu, dok se bespomoćno grčimo od slasti pomešane s bolovima, oboje zaboravljamo na oprez i malčice krvarimo. Ali to nam ne kvari raspoloženje. Posle kratkog ćutanja u mirnom i zadovoljnom zagrljaju, njena ruka ponovo počinje da vršlja po meni, ali ja je hvatam za zglob, nežno je pomeram u stranu i potrbuške klizim po dušeku naniže, sve dok mi glava ne bude između njenih nogu.
Udahnem duboko njen miris pomešan sa mojim, a onda se nasmejem. Zvuk je prigušen među njenim butinama.
„Šta?“, pita, ali ja ne odgovaram. „Šta?“, ponavlja. „Reci!“
„Pripazi se“, režim, dražeći dahom njene vlažne, mesnate nabore, „ja sam tvoj Pera Ždera!“
Istog trenutka zažalim zbog tih reči. Čitavo telo joj se koči, a ja pridižem glavu. Njene razrogačene oči užasnuto me posmatraju.
„Hej“, kažem, „šalio sam se samo. Čuješ? Šalio sam se.“
„Nije smešno“, procedi kroz zube, a onda mi obema rukama skloni glavu i skupi noge. Sve me zaboli od tog naglog pokreta.
„Nije smešno“, ponavlja.
Kao i gotovo svake noći pre toga, sanjam Jahača. Znam da to nije Rat, niti Glad, znam da nije ni Smrt – bar ne onako kako se obično prikazuje na crtežima i ilustracijama. Jahaču je ime Kuga. Znam to, zato što je ispod njegove kapuljače lice mog oca.
Malo im je trebalo da zaključe da su ponovo omanuli. Ali to znači da je Martin i moj predah još kraći nego što sam mislio da će biti.
Oprostila mi je glupavu šalu, tako da ujutro dobro doručkujemo iz posuda sa kolica koja nam je bolničarka Jovana dogurala u prostoriju za druženje. Onda ponovo plava pilula i nežnost, kratkotrajni zaborav i bekstvo od svega, čak i od očevog lica.
Posle ručka pričamo. Volim da pričam sa Martom. Kako mi se čini, i ona voli da priča sa mnom.
„Imaš li uopšte nekakvu predstavu?“, pita me posle gutljaja vina. „O tome kako će se sve ovo završiti?“
Pogledam je s mesta gde stojim, kraj visoke police sa knjigama. Zid sa ekranima i dalje je taman, u prostoriji je tiho i čuje se samo sveprisutni šum uređaja za klimatizaciju.
„Mislim da se neće ’završiti’. Ne tako kao što ti misliš. Život ide dalje. Svet ide dalje.“
„Promene.“
„Promene“, kažem i klimnem glavom.
„Da li ti je ponekad krivo?“, upita posle kratkog ćutanja.
„Zato što sam kao ti? Zato što sam imun?“
Kratko trgne glavom kao da sam je opsovao. Ne obraćam mnogo pažnju na to. Sada tumačim taj gest kao uslovni refleks. Prilazim joj i sedam u drugu fotelju. Hvatam je za šake dugih prstiju, prinosim njihove vrške usnama i ljubim ih, jedan za drugim, svih devet.
Niko nije mogao da pretpostavi kako će se sve razvijati. Kada je postalo jasno da je opasnost krajnje ozbiljna i da niko pojma nema kako da je otkloni, Kuga je bila među nama već duže od decenije. Oni koji maštaju o smaku sveta obično zamišljaju kataklizmične, silovite i relativno kratkotrajne promene koje gotovo preko noći donose kraj života kakav je čovečanstvo dotad poznavalo. Atomski rat koji ostavlja za sobom radioaktivnu pustoš; globalne klimatske promene koje menjaju konfiguraciju kontinenata i okeana sahranjujući metropole ili čitave civilizacije u užarenim ponorima punim lave ili hladnim plavim grobnicama… smrtonosni virusi oslobođeni iz tajnih laboratorija, posle čijeg munjevitog pohoda po svetu preostane samo šačica čudesno pošteđenih. Bile su to uzbudljive i primamljive zamisli zgodne za spektakularne holivudske filmove ili jezovite priče i romane. Ali sve se dogodilo drugačije – postepeno, gotovo neprimetno.
Čovečanstvo je već dugo i dobro poznavalo svog dželata. Ime mu je bilo Streptokok, prezime – A. Bakterija. Sićušni organizam koji izaziva najobičniji kašalj. Podložan antibioticima, gotovo beznačajan u eri strašnih pošasti kancera, HIV-a, kojekakvih virusa gripa nemaštovito nazivanih po pticama, svinjama, kozama i drugim karakterističnim prenosiocima, Streptokok A je krajnje retko dospevao na naslovne strane novina. Obično je to bilo u slučajevima kada prevaziđe sopstvene skromne domete i počne iz neobjašnjivih razloga da izjeda potkožna i mišićna tkiva žrtve, izazivajući njenu smrt toksičnim šokom. Tada su lekari govorili da je reč o nekrotičnom fascitisu ili nekroznom miozitisu, a majušni izazivač te munjevite bolesti koja se mogla otkloniti jedino krajnje agresivnim hirurškim intervencijama uz bombardovanje antibioticima pominjao se po svome zloslutnijem, manje poznatom imenu – bakterija mesožder. Ili kako su je naši ljudi, večito spremni za sprdnju, prozvali kada je Kuga konačno dojahala ovamo: Pera Ždera.
Otac mi je bio bakteriolog svetskog glasa. Nikada se pred nama, u kući, nije razmetao time što je predvodio međunarodnu ekipu naučnika koja je pre petnaestak godina dobila Nobelovu nagradu za biologiju. Moja sestra i ja uzimali smo zdravo za gotovo vilu u kojoj smo rasli, luksuzne automobile i egzotična letovanja, obrazovanje u skupim privatnim školama. Mislili smo dosta dugo da tako živi i ostatak čovečanstva, a očevo prisustvo više smo naslućivali nego primećivali dok je boravio u svom radnom kabinetu iza zatvorenih vrata, okružen računarima, knjigama i drugim tajanstvenim alatkama svog zanata – virtuelnim onlajn-mikroskopima, trodimenzionalnim projektorima, ekranima za video-konferencije sa kolegama iz pobedničkog nobelovskog tima. Kada smo prešli u srednju školu – Kajina je bila u Luganu, moja u Londonu – kod kuće smo boravili samo o Božiću, Uskrsu i letnjem raspustu. U to vreme, slučajevi nekroznog fascitisa bili su sve prisutniji u medijima – najčešće su nosili senzacionalističke naslove poput „Pojela ga bakterija!“ u bezbroj varijacija – i naš otac, ugledni doktor Varagić, imao je još manje vremena za nas. A majka… pa, u trenucima kada je bila trezna, poklanjala nam je taman toliko pažnje da nas spreči da se spakujemo i vratimo u svoje puste internate.
I upravo za vreme jednog takvog uskršnjeg raspusta, kada sam ja bio na četvrtoj, a Kaja na trećoj godini, otac nas je sve iznenadio naglo otvorivši dvokrilna vrata odaje koja nam je obično bila nedostupna i izašao na terasu gde smo sedeli. Sećam se da sam čitao neku debelu knjigu, dok je moja sestra preko džepnog računara-telefona krstarila po Fejsu, a mati bezvoljno prelistavala ženski časopis uz polupopijenu čašu šardonea. Bilo je nešto posle jedanaest pre podne i aprilsko sunce prijatno mi je grejalo ogoljene podlaktice ispod podvrnutih rukava košulje. Kada je otac stao kraj našeg stola, pogledao sam ga, začuđen što se udostojio da nam se pridruži.
„Svi smo na okupu“, rekao je. „Odlično.“ Ali izraz na njegovom licu bio je takav da sam se zaprepastio. Izgledao je najmanje deceniju stariji nego poslednji put kada sam ga video, prethodne noći na večeri.
„Šta je bilo, Radoje?“, upitala je naša majka podigavši pogled sa sjajnih, debelih šarenih stranica. Učinilo mi se da je i ona preneražena njegovim izgledom. Privukao je stolicu i seo kraj nje, sklopivši šake, ispreplevši prste na mermernoj ploči stola. Bio je to gest toliko neuobičajen da je čak i Kaja načas odvojila pogled od svog ekrana.
„Za pola sata ću se obratiti javnosti preko linka državne televizije. Hoću da pažljivo slušate ono što ću reći. I iznad svega hoću da mi obećate da ćete se čuvati.“
„Čuvati?“, upitao sam ja začuđen. „Čega to?“
Pogledao me je tada tako da me je najednom podišla jeza. Nisam mogao da se setim da sam mu ikada video takav izraz u očima.
„Povreda“, rekao je tiho. „Čuvaćete se i najmanjih mogućih povreda – ogrebotina, posekotina, uboda, čak i modrica.“
„Ali zašto?“, kazao sam. „O čemu se radi?“
„Misliš, Radoje“, ubacila je na to naša majka, „na ovako nešto?“
Gledao je skamenjeno u njenu podignutu elegantnu desnu šaku i jagodicu palca na kojoj se crvenela gotovo neprimetna posekotina od oštre ivice stranice šarenog ženskog časopisa.
„Uuu, krv!“, uskliknula je Kaja kad je ugledala visoko podignut mamin palac u koji smo nas troje i dalje nepomično zurili. „Kul.“
Matori Jakov i nije toliko mator. Kada sam ga prvi put video, pre nekih osam, osam i po godina, onog dana kad sam prvi put kročio u Centar, sigurno još nije bio prevalio pedesetu. Vreme koje je proveo ovde i ono čime se bavio prerano su od njega načinili starca.
„Deco, gotovo je sa odmorom“, kaže umorno. „Iskoristite još ovu noć. Sutra vas vraćam u Jedinicu pet.“
Sedimo mirno i gledamo u njega preko stola. Izgleda nezgrapno u zaštitnom odelu priključenom na dovod kiseonika s tavanice, i sa plastičnom hermetičkom kacigom kroz čiji mu se vizir naziru vodnjikave oči okružene borama i krupni, baburasti nos. Pogledam Martu i vidim da se osmehnula. Gleda ga netremice, tako da Jakov počne da se od neprijatnosti premešta s noge na nogu. Znam zbog čega se ona smeška na taj svoj ljupki način koji joj uvek otkrije jamice u obrazima. Upozorio sam je nešto ranije na to da mu dlake sve neobuzdanije džikljaju iz nozdrva i sada ih je i primetila, žuto oštro žbunje iza plastike pomalo zamagljene njegovim dahom.
„Ćorak?“, upitam.
„Ćorak“, potvrdi i pogne glavu, kao da je zbog nečega on sam kriv za to.
„Jakove?“, kaže Marta i tera ga da se ponovo uspravi. „Ima li bilo čega… novog?“
On slegne ramenima i pokaže rukom u debeloj beloj rukavici na ekrane naređane na zidu. „Imate toliko kanala, možete da…“
„Ne emituju ništa“, prekine ga ona. „Ili makar ništa korisno. Stare filmove, serije i spotove. Ništa od informacija. Čak ni vremensku prognozu niti stanje na putevima.“
Nisam siguran da li je primetila nervozni trzaj Jakovljevih usana i gorčinu sa kojom ih je stisnuo u crtu posle njenog komentara. Godine koje sam proveo u blizini tog čoveka, nekada jednog od najbližih saradnika mog oca, dopustile su mi da shvatim šta je pomislio: Kakvo bre stanje? Kakvi bre putevi? Drum koji vodi do Centra nije video vozilo već gotovo mesec dana.
Konačno slegne ramenima.
„Deco, samo kažem da iskoristite ovo veče i noć što bolje možete. Sutra se vraćamo u Program.“
Posmatramo bez reči kako se okreće i prolazi kroz vrata komore, koja se sa šištanjem zatvaraju za njim.
„Misliš li isto što i ja?“, upita me Marta i zamišljeno napući usne.
„Verovatno. Primetila si promenu u njegovom glasu? Držanju?“
Klimne glavom. „Mislim da ovo neće potrajati još dugo. Ovako ili onako.“
Nežno joj uzmem lice među šake i hitro je poljubim. „I, šta ćemo sad?“
Ona raskopča bluzu i obazrivo se pribije uz mene. „Pa čuo si čoveka. Iskoristimo vreme koje nam je preostalo što bolje možemo.“
Posmatrao sam oca: mirno je sedeo ispred majušne kamere u svom kabinetu i govorio u mikrofon svima koji su bili voljni da ga saslušaju. Kaja je bila kraj mene, neobično usredsređena, dok je naša majka sedela u ćošku, bleda i razrogačena, stežući ruku koju je posekla na ivicu stranice. Otac joj je odmah dezinfikovao tananu posekotinu, zasuo je snažnim antibiotikom u spreju i spretno uvio majčin palac, ne obazirući se na njeno protivljenje i primedbe o tome kako od komarca pravi slona. Sada ga je i ona slušala s pažnjom, kao da prvi put vidi čoveka sa kojim je proživela gotovo dvadeset godina.
„Zaključak Svetske zdravstvene organizacije je nedvosmislen“, rekao je doktor Varagić odmerenim i sigurnim glasom. „Ljudska rasa je prvi put od svog nastanka primorana da obitava u krajnje neprijateljskom okruženju. Naš nemilosrdni neprijatelj je mikroorganizam, bakterija koja se nalazi svuda oko nas. Iz nekog razloga, u poslednjih nekoliko godina, taj mikroorganizam koji poznajemo kao Streptokok A i sa kojim živimo već vekovima i milenijumima drastično je promenio način na koji napada ljudska bića kada se nađe u njihovom telu. Ranije smo u najgorem slučaju mogli da očekujemo gušobolju i prehladu; sada Streptokok A, kada dospe u ljudski organizam – najčešće kroz bezazlene povrede kože, čak i kada nije probijena već samo istanjena, na primer na mestima gde se od udarca pojavi modrica – počinje agresivno da se hrani okolnim tkivom i veoma naglo izaziva ono što medicina naziva nekrozom, a ubrzo zatim i akutno trovanje. Veliki broj smrtnih slučajeva izazvanih u poslednje vreme bukvalno u svim delovima sveta verovatno se mogao izbeći, ali infekcija Streptokokom A u prvi mah ima kliničku sliku i simptome istovetne kao običan grip. I upravo ta sličnost sa gripom i prehladom ljude nagoni da olako pređu preko simptoma i ne obrate se lekaru. Pokazalo se da je – sa infekcijom ovim mutiranim sojem bakterije – oklevanje čak i od samo dan ili dva fatalno.
Naša vlada, Ministarstvo zdravlja i Institut za javno zdravlje, čiji sam konsultant, zamolili su me da se na ovaj način obratim najširoj javnosti sa upozorenjem i tako eventualno pomognem da se izbegnu nepotrebne žrtve u vremenu koje će biti potrebno nauci da iznađe adekvatan odgovor na ovu pretnju. Želim da naglasim da je uzročnik masovnog i munjevitog nekrotičnog fascitisa, kako se ova bolest naziva, bakterija, a ne virus.I premda postoje vakcine protiv streptokoka, ne radi se o sprečavanju daljeg razmnožavanja bakterije, već o dejstvu njenih toksina koji igraju ulogu takozvanih ’superantigena’ i prekomerno aktiviraju imunosistem….“
Glas mog oca pretvorio se u monotono zujanje; prestao sam da ga slušam jer je ono o čemu je govorio bilo previše daleko, apstraktno. Posmatrao sam majku, koja je zagledala sopstveni zavijeni palac kao da je posredi neki čudan eksponat. Sećam se da sam se upitao kada je tačno prestala da ga voli. Možda kada nije stigao na moj peti rođendan zato što je morao da produži trajanje seminara u Indiji? Ili kada je propustio da vidi kako je Kaja prohodala zato što je morao da provede vikend u Rimu ne bi li ubedio donatore da nastave sa finansiranjem njegovog istraživanja? Ume li čovek uopšte da prepozna taj trenutak – kada prestane prema nekome da oseća ono što je osećao godinama pre toga, kao da je otvorio vrata i najednom se našao s druge strane? Ili je to nešto što odumire postepeno, sporo? Pojma nisam imao o tome, ali u jedno sam bio siguran: između naših roditelja ljubavi odavno više nije bilo.
„Da ponovim“, naglasio je moj otac, zagledan pravo u oči nevidljivog mnoštva gledalaca. „Sigurna prevencija ne postoji. Modrica ili odrani deo kože sasvim su dovoljni bakteriji da prodre u vaše telo. Ipak, postoje mere koje možete preduzeti kako biste umanjili rizik. Naravno, morate se neizostavno truditi da vam koža ostane netaknuta. Zatim, izuzetno je važna čistoća. Uvek ispirajte čak i najmanji otvor u koži i zaštitite ga mašću sa antibioticima. Ona treba da vam bude pri ruci u kolima, na radnom stolu, u sportskoj torbi i kod kuće. Posebno deci napominjite značaj održavanja higijene. Ukoliko se ipak povredite, posle tretmana rane antibioticima na koje Streptokok A zasada reaguje, javite se najbližem lekaru. Kažem, na koje bakterija zasada reaguje, zato što je ona u poslednje vreme pokazala neobičnu sposobnost prilagođavanja i razvijanja sopstvene imunosti na sredstva kojima svetska i domaća farmaceutska industrija uporno pokušava da ga suzbije. Uz dovoljno samodiscipline, organizovanost države i čitavog društva, kao i uz božju pomoć, verujem da ćemo kolektivno, kao vrsta, uspeti da prebrodimo i ovo iskušenje.“
Tri nedelje kasnije, otac, Kaja i ja preselili smo se u Centar. Bilo je to odmah posle majčine sahrane.
Zamorna, dosadna rutina: uzimanje krvi, mokraće, ultrazvuk trbušne duplje, EKG, EEG, testovi opterećenja, imunološki markeri leukocita, limfocita, mikrofaga. Višednevni uvod u eksperimentalnu fazu. Dan od kojeg uvek najviše strepimo.
Ono što znamo, ono što jeste nepobitno utvrđeno, nauka ne ume da objasni: ni Marti ni meni timus nije involuirao posle puberteta. Niko ne zna kako, niko ne zna zašto, ali eto, događa se. Što se mikrobioloških opasnosti tiče, to je gotovo kao da smo zaštićeni neprobojnim poljem sila.
Sestra Jovana nam donosi ručak: ove nedelje nisu nam propisali nikakvu naročitu dijetu i na tanjirima su svinjske šnicle, pire-krompir, kupus-salata. Možemo da biramo između koka-kole, soka od pomorandže i kisele vode. Umesto slatkiša – jabuka.
„Gde je Sveta?“, pitam Jovanu dok bučno grizem tvrdu, sočnu, zelenu greni smit. Marta je otišla do toaleta, tako da smo sredovečna bolničarka i ja sami u prostranoj sobi sa deset praznih i naša dva zauzeta kreveta. Sveta je mladi endokrinolog koji se za vreme prošlog ciklusa neprestano vrzmao oko nas. Tačnije, oko Marte. „Nismo ga videli otkad smo se vratili u Jedinicu pet. Zar su ga nekud premestili?“
Jovana me prazno gleda ispod blajhanih pramenova iza vizira kacige. Ćuti.
„O“, kažem i belo, kiselkasto meso jabuke zapinje mi u grlu. „O.“
Ne pitam za pojedinosti. Nema potrebe. Ubod, pad, oderotina, posekotina – uvek je nešto od toga. Sestra Jovana ćutke uzima poslužavnike, stavlja ih na kolica i polako gura napolje kroz dvostruka zaštitna vrata. Marta ulazi odmah zatim i zbunjeno se osvrće za njom.
„Šta bî?“, pita. „Zašto je tako natmurena?“
Slegnem ramenima. „Ko će ga znati. Hajde, lezi i odmori se. Jakov bi trebalo da dođe za sat i po ili dva i objasni nam šta će ovog puta da nam rade.“
„Tja“, kaže Marta i zavuče se pod svoj pokrivač. „Pokušaće nešto novo. Ali mislim da im ponestaje ideja.“
Nisam pojma imao da sam imun na Peru Žderu sve do pre nekih osamnaest meseci. Naučnici koji su živeli i radili u mojoj blizini u Centru znali su da, teorijski, sigurno postoji određeni procenat ljudi koji moraju biti otporni na dejstvo supermutantnog Streptokoka A – to je oduvek bilo pravilo za sve vrste smrtonosnih infekcija, inače bi brojne pandemije u istoriji ljudske rase odavno dovele do njenog potpunog istrebljenja. Problem sa Perom Žderom bio je u tome što se nije moglo znati je li neko imun ili uspešno izbegava povrede i otvaranje pristupa proždrljivoj bakteriji za svoja ukusna i hranljiva tkiva ispod epitela samo zahvaljujući ludoj sreći. To se moglo ustanoviti jedino u slučaju da se neko ozbiljnije povredi pred svedocima i posle pet-šest dana nastavi bez terapije svoje prisustvo među živima. Tako je bilo sa mnom.
U to vreme sam se već odavno bio navikao na uslove života u izolaciji. Centar se nalazio dovoljno daleko od glavnih saobraćajnica, zavučen i ušuškan na uzvisini sa šumovitim brdom u zaleđu, tako da slučajnih posetilaca tamo jednostavno nije bilo. Mislim da je na vrhuncu naseljenosti u Centru živelo više stotina, možda čak i hiljadu ljudi – lekara, epidemiologa, biologa, toksikologa, kibernetičara, administratora, pripadnika obezbeđenja, kuvara i sobarica, baštovana, vozača i ljudi koji su radili na tehničkom održavanju; naravno, bile su tu i njihove porodice, za koje je smeštaj bio obezbeđen u uniformnim prizemnim bungalovima podignutim na prostranoj zaravni naspram glavne građevine, gde su bile smeštene laboratorije, amfiteatri, računski i komunikacioni kompleks, kancelarije zaposlenih. Bio je to pravi mali grad na imanju površine deset hektara, sa saobraćajnicama, heliodromom, restoranima, multipleks-bioskopom, bazenom i salama za fizičke aktivnosti. Doduše, bazeni, teretane i tereni za košarku i mali fudbal, čak i kuglana, veoma su brzo sasvim opusteli jer je posle tragičnih smrti prouzrokovanih povredama na rekreaciji bilo sve manje ljudi spremnih da na takav način rizikuju.
Preko satelitske televizije mogli smo da pratimo situaciju „napolju“ i budemo svedoci postepenog ali neumitnog i bespovratnog preobražaja civilizacije kakvu smo dotad poznavali. Ubrzo pošto je Svetska zdravstvena organizacija objavila opštu opasnost od Streptokoka A, nastupilo je doba proroka propasti, jurodivih bezumnika, instant-religija i sekti. U svim sferama ljudskog života stvari kao da su se okrenule naglavce: najjednostavniji fizički poslovi najednom su bili basnoslovno plaćeni zbog opasnosti od povređivanja, a svetske ekonomije, pogotovo one koje su se inače oslanjale na sektor usluga – u bankarstvu, računarstvu, turizmu – posle samo nekoliko godina bezuspešne borbe sa Perom Žderom dogurale su do ivice bankrotstva jer nisu mogle da plaćaju astronomske plate nosačima, čistačima, zidarima, zavarivačima, bravarima i metalostrugarima. S druge strane, farmaceutske kompanije su se takmičile u plasiranju „pouzdanih“ antibiotskih preparata i pomagala za zaštitu, sterilisanje i zatvaranje rana, i mnoge su uživale u kratkotrajnom uspehu i vrtoglavom profitu – dok statistička istraživanja ne pokažu da je bakterija u svojoj novoj inkarnaciji ponovo našla način da opstane i dođe do nove hrane.
Ljudi su umirali u beskrajnoj, neprekidno sve jačoj plimi koju ništa nije moglo da zaustavi: najpre u najsiromašnijim krajevima sveta, gde je higijena i pre pojave pošasti bila luksuz za odabrane. Svaki fizički sukob, pojedinačan ili masovan, redovno je imao fatalne posledice. Na fudbalske utakmice išli su samo potpuni ludaci ili očajnici, a ubrzo su prestali i oni. Postalo je smešno lako ubiti čoveka i proći nekažnjeno – profesionalnim ubicama više nisu bile potrebne precizne snajperske puške: bilo je dovoljno da prođu pored svoje žrtve i u gužvi je neprimetno ubodu čiodom, a onda nestanu među ostalim prolaznicima. Pravni sistemi jednostavno nisu imali odgovor na to. Streptokok A nije poštedeo bukvalno niti jedan aspekt ljudskog života: čak je i seks bio potencijalna smrtna presuda za ljubavnike koji bi se zaneli u strasti i partneru ili sebi naneli ogrebotine ili ugrize. Žene su dodatno bile ugrožene jer su svaka menstruacija i porođaj obavljen u sredini koja nije savršeno sterilisana mogli doneti smrt. Ogroman broj ljudi jednostavno nije mogao da se nosi sa tako korenitim promenama dotadašnjeg načina života, pa su, u prvih nekoliko godina pošasti, samoubistva odnela gotovo podjednako mnogo života kao i proždrljiva bakterija. I sve sam to mogao da pratim na televizijskim ekranima… ali novinarskih priča o imunima nije bilo.
Centar nipošto nije bio pošteđen smrti od nekrotičnog fascitisa. Samo je bolnički i laboratorijski deo bio obezbeđen od prodora bakterije, ali oni koji su svih ovih godina delili ovaj prostor sa mnom ipak su bili u donekle povlašćenoj situaciji: ukoliko bi na široj teritoriji Centra izbio incident koji bi za ishod imao telesnu povredu, najstručnija moguća pomoć bila je relativno blizu i povređeni ud mogao se žrtvi amputirati u savršenim uslovima sterilnih operacionih sala.
Kaja i ja smo pokušali, svako na svoj način, da se izborimo sa činjenicom da nam je majka stradala kao žrtva pretnje koja nam je neposredno pre toga bila krajnje apstraktna – i da čak ni naš svemogući otac nije mogao da joj pomogne. Ja sam se posle kratkotrajne otupelosti iz sve snage upustio u društveni život, koliko god on ograničen bio unutar obezbeđenih međa Centra; sestra se povukla u sebe i retko je napuštala svoju sobu. Što se oca tiče, kako je vreme odmicalo, sve manje smo ga viđali. Vreme je provodio u laboratorijama ili na kraćim i dužim putovanjima: bio je jedan od malobrojnih stanovnika Centra koji su imali tu privilegiju i crni, aerodinamični stršljeni od metala i plastike opremljeni elisama često su sletali na heliodrom kako bi ga odneli do aerodroma, odakle je leteo na konferencije po Evropi i drugim kontinentima, u potrazi za rešenjem: moj otac, spasilac čovečanstva.
Privid očuvanja ranijeg stanja ogledao se u organizaciji života u Centru: prisutna deca školskog uzrasta pohađala su nastavu i ja sam prve godine redovno dolazio u dobro opremljene učionice i kabinete, slušao predavanja, radio testove i dobijao besmislene ocene, neophodne da bih na kraju stekao još besmisleniju diplomu. U toj „školi“ upoznao sam svu mlađariju okupljenu u našoj maloj komuni; sada te prostorije, kao i najveći deo ostatka Centra, nastanjuju samo duhovi.
Ćutljiva sestra Jovana i sâm Jakov, nezgrapni u svojim skafanderima i trapavi kao čudni beli medvedi, daju nam serum kroz cevi za infuziju, u Jedinici pet čiji su zidovi obloženi plastičnom oplatom, pod oštrim neonskim svetlom. Pred dvostrukim vratima, kroz veliki prozor u zidu, vidimo ljudsku priliku u drugačijem zaštitnom odelu – tamnoplavom, od tvrdih polimera otpornih na metke, sa neprozirnom kacigom i automatskom puškom u rukama: to je potporučnik Kozomara, zadužen za našu bezbednost.
Dve epruvete pune ćilibarske providne tečnosti stoje u stalku na podijumu nedaleko od središta kružne prostorije sa devičanski belim operacionim stolovima i pogašenim jarkim lampama. Sijaju samo sveprisutne neonke, visoko gore, na tavanici.
„Nadam se da nam neće biti muka kao prošli put“, kaže Marta dok Jakov i Jovana pripremaju špriceve. „Imaš li pojma, Jakove, šta su nam sad pripremili?“
Vizir se okreće prema našim licima, prva srebrna igla podignuta je visoko u vazduh. „Izgleda da ne znaju više šta da probaju“, čuje se pomalo plehani glas iz Jakovljeve kacige. „Proučavali su do iznemoglosti karakteristike vaših kolagenskih vlakana koja sprečavaju prodor mikroorganizama u tkiva, kao i karakteristike bazalne membrane vaše kože. I ništa. Pojma nemaju u čemu je stvar. Serum koji ćete sada primiti dobijen je tako što je nekome tamo, u Ženevi, palo na pamet da krv krokodila ubrizga u organizam dobrovoljaca. Kao, krokodili imaju najrudimentarniji i najstariji imunološki sistem, najsavršeniji mehanizam zaštite od zaraze. Ova mućkalica ovde je sve što su iz takvih dobrovoljaca uspeli da izvuku.“
Zurimo u njega s nevericom. Trenutak kasnije, plehani smeh odjekuje prostorijom.
„Kad biste samo mogli da se vidite“, kikoće se Jakov kraj bolničarke u skafanderu, koja nepomično drži drugi špric. „Ne, ozbiljno, pojma nemam šta je unutra. Stiglo je juče u metalnom koferu sa specijalnom šifrom. Krokodilska krv! Stvarno…“
Ćilibarska tečnost prodire u naše vene. Ubrzo zatim, sve je snimljeno za buduća pokolenja, a čudni beli medvedi nestaju napolju, iza dvostrukih hermetičkih vrata vazdušne komore.
Kaja je bila mrtva već sedamdeset dva sata kada je domar uspeo da obije bravu na njenim vratima i pusti me unutra. Nije htela da sačeka da to odradi bakterija. Napunila je kadu i prerezala vene – uzduž po unutrašnjim stranama podlaktica. Sigurno je pročitala negde na internetu kako popreko režu vene samo foliranti koji očekuju da budu spaseni. Izgledala je kao plastična lutka, glave nakrivljene na mlečnobelom vratu iznad crvene kupke koja se polako pretvarala u mulj. Na podu kupatila, kraj kade, ležale su dve prazne vinske flaše i brijač. Dok sam je posmatrao, nepokretan kao stub usred paničnog kretanja ostalih koji su stupili sa mnom unutra, mogao sam samo da se setim kako sam ponekad, u retkim prilikama, viđao oca kako se pažljivo brije tim istim oštrim sečivom, a potom ga odlaže u posebnu kutijicu od mahagonija i stavlja visoko u ormarić, kraj krema i četaka.
Onda sam primetio još nešto: Kajin mobilni, koji je ležao na mermernoj ploči nedaleko od njene glave. Slabašno narandžasto svetlo umorno je signaliziralo, u pravilnim razmacima, da je potrebno dopuniti bateriju.
U mesecima koje smo proveli ovde posle dolaska, Kajin jedini dodir sa ostatkom sveta bio je Fejsbuk. Izgleda da je i poslednji njen prijatelj nestao sa mreže, i više nije bilo nikoga da lajkuje njene šašave, vickaste, duhovite komentare.
Nisam osećao ništa zbog sestrine smrti. Čitav prizor podsetio me je na scenu iz filma u kojoj je prikazano samoubistvo nekog rimskog imperatora ili političara. Stvarnost je sada bila baš to: stari film, oštećen, isečen, krupnog zrna, priča koju se retko ko trudi da zapamti.
Jakov je, čini se, željan društva. Prošao je kroz tegobnu i komplikovanu proceduru oblačenja zaštitnog odela, stavljanja kacige i priključenja na crevo za dovod vazduha samo da bi bio u prilici da posedi i porazgovara sa nama. Posle toga, čeka ga još tegobnija i dugotrajnija dekontaminacija u maloj vazdušnoj komori.
„Zar ne misliš da to stvarno više nije potrebno?“, pitam ga. Znam da zna na šta mislim, po načinu na koji sleže ramenima.
„Propisi su propisi“, kaže. „Ako prestanemo da ih poštujemo samo zato što mislimo da su izgubili svrhu…“ Ne završava rečenicu, ali shvatam šta želi da kaže. Malobrojni preživeli u Centru imaju još samo te retke kontakte sa nalogodavcima iz dalekog sterilnog bunkera i precizne protokole o postupanju, da ih održavaju u uverenju kako staro ustrojstvo sveta još postoji.
Marta diže pogled sa nekog starog časopisa i posmatra nekoliko trenutaka njegovo izborano lice iza zamagljenog vizira. „Da je taktika suprotstavljanja zarazi novim, veštački stvorenim sojevima dobroćudnih bakterija imala bilo kakve šanse za uspeh, mislim da bi se to odavno pokazalo. Ovako…“ Mahnula je rukom neodređeno, kao da želi tim pokretom da obuhvati čitavu izolovanu prostoriju. „Badava nas maltretirate.“
Jakov kratko klimne glavom. „Znam da vam nije lako… Ali sve dok postoje i najmanji izgledi za to da se u vašim telima, uz pomoć timusa koji vas štite od nekroznog fascitisa, razviju mikroorganizmi koji bi mogli da unište, ili makar suzbiju Streptokok, moramo nastaviti da pokušavamo.“
Poćutimo neko vreme, nepomični na svojim mestima. Onda on ponovo progovori, tiho.
„Bakterija mi je pojela ženu i oba sina“, kaže. „Jesam li vam već pričao o tome?“
„Ne“, odgovori Marta. Pogledam u nju, pa u Jakova.
„Moja Zdenka je imala upalu slepog creva“, spremno nastavi on. „Jedva smo stigli – malo je falilo da mi umre na rukama, kod kuće. Operacija je bila rutinska, izvadili su joj apendiks u operacionoj sali, zašili je i posle sedam dana otpustili iz bolnice. Sledeće nedelje, temperatura je počela da joj skače. Žalila se da oseća kako joj je trbuh toliko pun tečnosti da bućka kao flaša vode. Ponovo sam je odveo hirurgu koji ju je operisao. On je zatražio od nje da stane kraj stola i nasloni se na njega. Onda je kleknuo i prosekao joj šavove… Zgrozio sam se kad sam video da je iz rane pokuljala krvava i narandžasta mutna tečnost. Doktor je odskočio, ali tek pošto mu je ta sluz isprskala ruku i cipele. Prestravio sam se, mada lekar i bolničarka nisu bili naročito iznenađeni. Kazali su mi da joj previjam ranu gazom i betadinom, a dobila je i novu turu antibiotika.“
Zaćuti načas. Osećam Martin pogled na svom licu. Okrećem se, gledam je u oči. Krupne su, ozbiljne. Prepoznajem u njima sopstvenu spoznaju. Sami smo. Ovaj čovek kraj nas, sakriven iza svog smešnog odela i svojih strašnih uspomena, pripada drugoj, izumrloj vrsti. Mrtav je, ali mu to još niko nije rekao.
„Sledeće nedelje“, nastavi Jakov, „drenirana sluz joj je postala gušća i žućkasta. Dok sam Zdenki previjao ranu, primetio sam da je poprimila tamnu, ljubičastu boju, a zatim i da se u njenom mesu otvara nova rana, kraj one koju je napravio lekar. Naravno, odmah sam zvao bolnicu da to javim i hirurg mi je rekao kako se to ’cepaju šavovi’, što nije neobično za ženu poput nje, sa viškom kilograma. Posle samo nekoliko dana, duž reza su se pojavile nove rupe, najpre ljubičaste, zatim bele na ivicama, a onda joj se koža prosto rastočila. Potom joj se, preko noći, na desnom boku otvorila ogromna, duboka pukotina. Čim sam to video, odvezao sam je natrag u bolnicu.“
Vidim kroz plastiku vizira kako oblizuje usne, traži u sebi snagu da nastavi. Pronalazi je tek posle gotovo pola minuta tišine.
„Zdenka je imala visoku temperaturu“, kaže promuklo, „trideset devet sa pet, i telo ju je strašno bolelo. Kasnije sam saznao da se to naziva ’sistemska toksičnost’. Lekari nisu mogli da veruju kada su videli u kakvom je stanju. Konačno su morali da priznaju kako je posredi teška infekcija i pobrinuli su se za njene rane, dali joj intravenoznu terapiju antibioticima i skenirali joj abdomen. Rupe u tkivu su joj se spojile ispod kože, a ona na desnom boku zašla joj je petnaestak centimetara duboko.“
Prvi put otkad poznajem Jakova, koji je bio magistar biologije i laboratorijski asistent moga oca u to staro, staro vreme, on o svojoj ženi priča sa toliko pojedinosti. Tražim u sebi bezuspešno makar trunku sažaljenja prema njemu.
„Provodio sam dane i noći uz njen bolnički krevet“, kaže. „Video sam kako joj izvlače gazu iz te rupe u boku, zajedno sa komadima mesa. Hirurg joj je zatim skalpelom isekao veliki komad tkiva odatle, naživo, a ona je sve vreme bila svesna i nije ništa osetila. Meso joj je bilo sivo, neprokrvljeno, trulo. Ponovo su je skenirali i videli da se gangrena proširila po čitavoj trbušnoj duplji. Izdržala je još nekoliko dana. Držao sam je za ruku kada je izdahnula. Nikoga od bolničkog osoblja više nije bilo uz nju. Tada su već bili preplavljeni drugim, novim slučajevima.“
Vidim ga kako ponovo oblizuje suve usne i diže pogled prema nama. Ćutimo minut ili dva, glumci na kamernoj sceni koji su najednom zaboravili svoj tekst, pa i sâm naslov komada u kojem učestvuju. „Mi smo novi dinosaurusi“, kaže konačno Jakov i ustane da priđe vratima vazdušne komore. „Prošlo je vreme kada smo vladali svetom. Zamenilo nas je stvorenje koje ne možemo čak ni videti golim okom.“
Kada sam prvi put ugledao Martu, već sam dugo bio u Programu. U izolaciju me je smestio otac, kog je prilično uzdrmalo kada se vratio sa jednog od svojih kratkih putovanja i ustanovio da je njegov sin u međuvremenu uspeo da se povredi na krajnje kretenski način.
Unutar ograde kompleksa Centra nalazi se i malo groblje. Smešteno je na visokom proplanku i tog dana – zbog nečega sam upamtio da je bila nedelja – popeo sam se tamo da obiđem Kaju. Neugledan drveni krst, sa imenom i godinom rođenja i smrti ispisanim pomoću šablona, nagaravljenim slovima; na mekoj zemlji cveće koje se osušilo od moje prethodne posete, tako da ga je vetar rasuo po humci.

PODELITE OVAJ TEKST NA: