detalj slike: Foto iz privatne arhive

Priče Voje Mačara, pisca sa izbegličkim stažom u Beogradu

(Priče iz Belog Grada, Vojo Mačar, Svet knjige, Beograd, 2017)

Kao na Brojgelovom platnu, pred nama je presek jednog doba uokviren u priče, koje doživljavamo kao fotografije, ili često kao kratke filmske zapise.

Postoje ljudi koji u nekom periodu, privremeno, žive na društvenim marginama. Tačnije, verujem da nema ljudskog bića koje u bar nekom trenutku svog životnog puta nije bilo skrajnuto na njegove ivice, koje je neretko sa te ivice skliznulo u puko preživavanje, čekanje na bolje dane, nadanje da će se kolo sreće ponovo okrenuti. Često ostanu neprimećeni, najčešće im ne znamo puno ime, ali dobro patimo duhovite nadimke ili zajednički imenitelj grupe kojoj pripadaju, koji se brzo pretvori iz imenice u atribut, iz atributa u (sve)opšte određenje njegove celokupne ličnosti. Izbeglice ili „razbeglice ? Svejedno je, ukoliko ih sa svog povlašćenog, sigurnog mesta na društvenoj tribini gledate kako hodaju po klizavoj ivici koja se zove margina.

Zabluda, međutim, započinje već samim značenjem sintagme društvena margina. Ljudi na toj margini su samo naizgled skrajnuti od centralnih društvenih događaja. Jednako deo sistema kao i svi ostali, oni su neodvojiv deo miljea svih društava i svakog istorijskog doba.

Devedesete godine prošlog veka u Srbiji ostaće umnogome obeležene upravo ovakvim ljudima i ljudskim sudbinama. Beograd posebno. O takvoj Srbiji, kao svojoj sudbini u danima izbeglištva, piše Vojo Mačar. O takvom Beogradu, u koji je ’92. godine ušao tiho i na prstima , a iz koga je izašao nakon četiri godine opet tiho i na prstima . Isti, a izmenjen, bogatiji za slike i osećanja koja sa svojim čitaocima deli u dvadeset šest priča iz Belog Grada. Na kraju krajeva, kako sam kaže u priči Cipele , u Beograd je ujahao u dobrostojećim patikama , a iz njega izašao u dobrostojećim cipelama .

Priče su nastajale u godinama kada su beogradske prodavnice zvrjale prazne, a građani Belog Grada zujali po pijacama kao muve bez glave da nekako prežive . Vojo Mačar, učesnik, zapisničar i dobronamerni kritičar, ovekovečio je i društvo koje je marginalizovalo svoje sugrađane i ljude koji su se, ne svojom voljom, našli na tim marginama, dao im je imena, lica i temperamente, a da pritom nije morao da bilo šta izmišlja. Autentične životne priče našle su se između korica knjige iz Belog Grada.

Koristeći motive ulaska i izlaska iz Beograda, koji se ponavljaju na više mesta, Mačar ne ostavlja čitaocu nikakvu sumnju da su ove priče deo jedinstvene celine, da, iako se mogu čitati odvojeno, one su u stvari jedna celovita priča o izbeglištvu. Na jednom mestu kaže da je uteran u Beograd , na drugom da je imao izbeglički mandat u Beogradu . Kako god okreneš, izbeglištvo i sve što ono nosi sa sobom - bilo je piščeva sudbina, kao što je i beg iz Beograda u Kanadu bio neizbežan: Nisam ja oteran iz Srbije. Iz Srbije sam pobegao. Bio sam zec koji se osvestio, pre nego što su ga pokupili (Lov na zečeve).

Zašto je pijaca centralno mesto u ovoj knjizi? Sigurno ne samo zato što je na njoj naš pripovedač provodio dane, mesece i godine boreći se za golu egzistenciju. Pijaca je ogledalo svakog društva , kaže autor, a pijaca na Banovom Brdu je bila u tim godinama i slika društva i slika pojedinačnih ljudskih karaktera i sudbina. Kao na Brojgelovom platnu, pred nama je presek jednog doba uokviren u priče, koje doživljavamo kao fotografije, ili često kratkke filmske zapise.

Motivima i toplinom pripovedanja, posebno kad se bavi temom porodičnog ognjišta i kad ga, kao u priči Orah , obuzme nostalgija, Mačar me podseća na Lazarevića, Kočića, Ćopića. Sentimentalnost pokazuje i kada piše o susretima sa najvećim epizodistima srpskog fima, prema kojima on, i sâm epizodista u svom beogradskom žizbegličivotu, gaji posebnu naklonost. Ali, u toj sentimentalnosti nema ni trunke patetike.

Pisac britkog opažanja i oštrog pera, Vojo Mačar uspešno koristi sarkazam i ironiju beležeći svoje šetnje nekadašnjom Bravarevom ulicom , ili ubrajajući sebe u regularne Slobine uvoznike . Čak i slobodno vreme provodi susrećući se u kafanama sa brojnim zemljacima koji su bili zaposleni u Slobinom deviznom sektoru . Onako kako je to činio vrsni srpski pripovedač Branko Pirgić, Mačar sa mnogo simpatija ismeva položaj u kome su se zatekli i on i njegovi zemljaci: dok je Beogradom odjekivala izbeglička himna: vize, devize, devize , on je bio trgovac opšte prakse na pijaci na Banovom Brdu. A pijaca, ova na Brdu i sve druge tih ranih devedesetih, bile su gorke metafore života u kome postoji samo danas, u kome se ne planira, nego čeka i životari.

- Gde sutra nastupaš? (pita pripovedač pevača Joleta)

- Počeću s vrha pijace, pa ću, valjda, do mraka stići i do tebe. Ti si na dnu.

- Da, ja sam na dnu.

Galerija najrazličitijih likova i karaktera prolazi promenadom Mačareve pijace. Pored pevača Joleta, tu su kockari, posebna sorta, prema kojima gaji razumevanje i slikajući ih se poziva na likove Dostojevskog, Laze Lazarevića i, posebno,

pripovetku Prvi put s ocem na jutrenje . Nije zaobišao ni nedaće ljudi koji nisu bili izbeglice, ni onih koji su svoje domove otvorili izbeglima. Posebno je snažna priča o čoveku koga je sestra izbacila iz stana, u koji je došao kao izbeglica. Pisac koji razume ljudsku potrebu da lako i brzo dođe do novca nije zaobišao ni vikend ratnike, ni šibicare. Vojo Mačar na gorak i duhovit način slika stanje na crnom tržištu u danima najveće inflacije, a humor koristi da ispriča priču o sopstvenom švercerskom iskustvu, kad je bio u panici da li ovaj zločin , koji zvuči na engleskom mnogo ozbiljnije nego na srpskom, ikada zastareva, ili će mu jedne noći neko pokucati na vrata i odvesti ga u zatvor. U zemlji u kojoj se preko lekara traži veza za dobru pijačnu tezgu, u vremenu kad pijaca, kad su trgovci u pitanju, ima najbolju kadrovsku strukturu od svog osnivanja , šale na sopstveni račun imaju lekovita svojstva, gorka pilula se lakše proguta, pa i ona koja dolazi od beogradskog druga koji ga podučava kulturnom ponašanju u gradu i kafani, jer on, naš pripovedač, kao Bosanac, ne stoji najbolje sa bontonom . Smislom za humor i odsustvom uvređenosti, autor i negativne osobine predstavlja sa simpatijama, a često čitaoce iznenadi duhovitim i sarkastičnim opaskama. Srbija u Beogradu tih ranih devedesetih, baš je bila pala na niske grane, kaže Mačar, a onda objašnjava da se to odnosi na hotel Srbija, u kome su bile smeštene brojne izbeglice.

Priče iz Belog Grada su dnevnički zapisi, pa se njihov autor shodno tome odnosi i prema činjenicama. Ne proverava ih, nego ih zapisuje onako kako ih je doživeo. U njegovom pisanju nalazimo istorijske i geografske odrednice doba o kome piše, pozivanje na u to vreme aktuelne političare i umetnike, na knjige koje su obeležile to vreme, kao što su Pekićevi Skakavci i Mihailovićeve Tikve .

Takva proza je ujedno veoma ubedljiva u kritici političkog i socijalnog stanja, posebno jaza koji se u vunenim vremenima otvara između moćnih i bespomoćnih, bogatih i osiromašenih. Ljudi se dele na rođene u cipelama i ljutu sirotinju , a cipele su statusni simbol i samo sirotinja to zna, navodi u Priča o cipelama .
Verovatno najtužniju sudbinu čoveka koji je iščupan iz korena, Mačar opisuje u liku po imenu Zdravan, koji je nekada bio najugledniji domaćin u njegovom kraju, a sada svoje izbegličke dane tužno provodi vozeći se na pruzi Beograd - Bar samo zato što ima besplatnu izbegličku kartu.

Vojo Mačar, čovek kome politika nije bila sudbina, piše o političarima oštrim i neopraštajućim jezikom. Šta je to što ih „udaljava od naroda iz koga su koliko juče potekli? Šta je to što ih u vlastitim očima čini mnogo većim od naroda nad kojim vladaju?

Dnevnička proza u isto vreme omogućava kritiku društva sa stanovišta istorije. Zašto je propao komunizam? Praveći paralelu između politike i kockanja, Mačar pronicljivo zaključuje: folirali su, ali nedovoljno ubedljivo.

Kroz humor i neskriveni sarkazam, Mačar piše o godinama inflacije, kada je vlast bila zadužena da, pored ostalih visokih državničkih poslova, samo štampa pare . Onome ko je savladao veštinu življenja u to doba, nikakva kriza više ništa ne može. Živim kao biljka , rezignirano zaključuje autor.

Priča Između srpa i čekića je uspešna metafora kojom opisuje odnose u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Sela Vranić i Draževac, dve Srbije koje je okovao srp i čekić , simbol su naroda podeljenog na građane i seljake, na one koji su bili na strani pobednika i one koji su bili na strani poraženih. Kraj priče je oštar kao mač i pogađa pravo u srce podvojenosti koja još uvek postoji, jednako u matici koliko i u rasejanju: Dve Srbije i danas postoje .

Autor i priređivač prikaza
Dušica Ivanović
Toronto, 26. avgust 2019.

PODELITE OVAJ TEKST NA: