Vladimir Pištalo jedan je od najznačajnijih srpskih savremenih književnika, inače profesor svetske i američke istorije na Beker koledžu u Vusteru, Masačusets. Iako je u džepu imao avionsku kartu za Beograd, i prethodno se preventivno pelcovao protiv običnog gripa, kako ne bi kijanjem plašio ljude, nije mogao da dođe na uručenje nagrade „Meša Selimović“ koju je dobio za knjigu „Značenje džokera“.
Pred njegovo putovanje i planiranu svečanost stigao je koronavirus, i svet više nije bivao isti. Kao u njegovoj nagrađenoj knjizi posvećenoj značenju džokera, koji se poput boga Dionisa, preliva preko granica i sve njegovo se okreće u iznenađenje.
PONEDELjAK, 06. APR 2020, 06:00
IZVOR: RTS
AUTOR: VOJKA PAJKIĆ ĐORĐEVIĆ
Vi ste, ako to mogu tako da nazovem, društveno korektnim rečnikom, književna koleteralna šteta koronavirusa - odloženo vam je uručenje nagrade "Meša Selimović". Kako ste reagovali na tu vrstu bespomoćnosti da zaokružite književni uspeh svoje knjige Značenje džokera?
- Bio sam pozvan na književni sajam u Lajpcigu koji je otkazan neposredno pre toga. Nemci su mi rekli da, što se njih tiče, zadržim kartu. Kupio sam kartu Berlin - Beograd, znao sam da situacija postaje opasna ali sam se radovao se odlasku Beograd. Čak sam se bio pelcovao protiv obične gripe da ne bih kijanjem plašio ljude. Uručenje nagrade je trebalo da se održi u Narodnom pozorištu, što je izuzetno lep prostor. I onda, doslovno dan pre mog polaska, desilo se nekoliko stvari.
Nemci su mi poslali imejl da situacija u Nemačkoj postaje gora, i da oni na mom mestu ne bi dolazili. U Srbiji su zabranili skupove sa više od 100 učesnika. Tako nisam otišao. Samo dan kasnije, Tramp je ukinuo letove iz Evrope. Da sam otišao, ne bih mogao da se vratim.
Kakva je situacija kod vas u Vusteru u Americi kada je koronavirus u pitanju. Da li fakultet radi, kako komunicirate sa studentima?
- Svuda je u Americi onlajn nastava. Škole su se raspustile, dosta trapavo. Tako se stvari rade u vreme krize. Nije to naš specijalitet. Nisu znali šta da rade sa internacionalnim studentima, da ih zadrže u spavaonicama za koje su platili, ili da ih pošalju kući. Nisu im plaćali karte za povratak. Negde bi sve internacionalne studente strpali u jedan dom, iako je to povećavalo faktor rizika od zaraze. San svih fakultetskih administratora je da ne plaćaju zgrade, a profesore malo, i da se cela nastava obavlja preko kompjutera. Eto, sad su to dobili.
Ako ste u nekoj vrsti samoizolacije, kako provodite vreme?
- Ja sam sam kao duh Hamletovog oca u jednoj kući usred šume u državi Nju Hempšir, sneg je još na zemlji. Okolo su srne i divlje ćurke. U sobi se bude muve i buba mare. S jedne strane zvuči idilično. S druge, pratim vesti iz Italije, iz Njujorka, iz Beograda, sa raznih mesta gde imam prijatelje. Mnogo nekompetentnosti na sve strane. Zemlja u kojoj živim je podeljena.
Nekakav sveštenik iz Arkanzasa je objavio da je virus prevara i da svi njegovi župljani mogu da ližu crkveni pod. I zamišljam ih na kolenima kako ližu crkveni pod. Nekad mi fizički pozli od tih vesti. Čujem se sa Čarlijem Simićem koji se žali da su mu se Hitler i Staljin rukovali nad kolevkom i da mu nije trebalo da ga ovo dočeka pod starost. Najteže mu pada što ne može da viđa decu i unuke. Oni njega brane tim neviđanjem. Sve u svemu, dosta dobra situacija da se poludi ako čovek nema šta da radi. Ali ja imam. Pišem svoj roman.
Na čemu sada radite kada je književnost u pitanju?
- Pišem roman koji se dešava u Perastu. Zvaće se Pesma o tri sveta. Dešava se u kasnom 17. veku, sve do pada Republike Svetog Marka. Priču u prvom licu priča žena, kojoj će sudbina biti da upozna tri kontinenta. U starosti, kad se vrati u Perast, činiće joj se da je sve bio san. To je roman o Peraštanima, koji su bili čuvari zastava Svetog Marka, Boki i o stvaranju onog što se nazivalo svetski sistem u 17 veku: vreme Dekarta, crnih robova koji su dovoženi na brodovima po imenu Pravda i Integritet, ratova između protestanata i katolika i njihovih indijanskih saveznika u Novom Svetu i Turaka i Venecije u Mediteranu, vreme piraterije koju su podržavale države. U romanu se pojavljuju neke istorijske ličnosti iz života Boke, kao što su Andrija i Matija Zmajević i, naročito, Vicko Bujović.
Vi ste profesor istorije. Čovečanstvo je kroz istoriju preživelo veliki broj epidemija i pandemija. Jesu li te situacije donele neke promene svetu i koje, na kojim poljima?
- Da, sad su se svi dohvatili Magbeta koji je napisan u karantinu. I našli su Puškinovu pesmu koju je napisao 1827. krijući se od kolere. U njoj je Puškin predviđao bolji svet: "Pobedimo bolest silom znanja... Postaćemo čišći i mudriji ... Uzdignimo se duhom i postaćemo... Bliži i bolji jedni prema drugima".
To bi ljudi oduvek želeli. Tome se samo možemo nadati. Bolest je realan problem i postfaktuelno šarlatanstvo i izvrdavanje tu ne pomaže. A neki misle da je pandemija od boga poslana vladaocima kako bi još besramnije nastavili svoje manipulacije.
Da li biste za svoj esej o ovom trenutku u svetu, odabrali reč solidarnost, ili neku drugu?
- To bi bila reč koju bih ja odabrao. Kakvu će reč istorija odabrati ostaje da vidimo.
Književna radionica Kordun
