detalj slike: Krk.art@designe

Lucia Lo Bianco

ŠEST PESAMA

(izbor iz zbirke pesama URLA IL SILENZIO TRA LE CREPE)

Staklene duše

(Anime di vetro)

I izmislićemo reči od papira

u dugom iščekivanju vetra

među lišćem i razbacanim listovima

na sitnim zrnima nemog vazduha.

Gradićemo krugove bez kraja,

nove, na površini vode, beskrajne

crteže koji jure himere.

I biće to lica od kristala, pogledi

bez glasa što pripovedaju o vremenu

i nepoznati jezici govoriće slepima.

Još uvek živi crvenilo večeri

među providnim i ravnodušnim nebesima

i uzdižu se dani kao blagi dašci

nad rukama bremenitim već srušenim snovima.

Šta je uopšte ova inertna tišina

što prati staze i teži kao

stena na morskom dnu koje tek treba

istražiti? Peva udaljena ševa

ujutru koje se rasplamsava u ružičasto

dok se rađaju oblici strašne

lepote pomešani sa staklenim dušama.

Bez podrške večeri

(Senza il sostegno della sera)

Ko zna da li oči proždiru svetlost

koja se bez ponosa rađa na prozorskom oknu

ili da li prozirni oblaci iščekivanja

okružuju kosu u smiraj dana.

Ko zna da li se dani utisnuti bez prestanka

još uvek otvaraju ka toplini

jednakih i umornih zagrljaja,

dok lepi snovi padaju na trepavice

koje trepere poput tek procvetalih krunica.

Ko zna da li mali prozori čistog vazduha

jašu zvezde bez zavidnosti

i spavaju li deca u šarenim kolevkama,

obavijena plaštom nevinosti,

uz ritam uspavanki i priča iz nekih drugih vremena.

Ko zna da li će vredne ruke dotaknuti

kočiju i njene zmajeve, let Device,

Medeju koja traži osvetu bogova

dok griža savesti kopa kožu pa kosti

među magičnim iluzijama, prolaznim leptirima i

kapima ludila bez podrške večeri.

Više ne spavamo na uzaludnim brežuljcima

(Più non dormiamo su inutili colline)

Bićemo budne i bez sna iščekivaćemo

u praznim udubljenjima stvorenim bdenjem,

gorak dašak neizrečenih milovanja

na improvizovanim pragovima, u čekanju.

A potom pogledi izgubljeni po putevima

predvođenim čvrstim korakom u užurbanim

jutrima, dani uvek isti.

Mi ne spavamo na uzaludnim brežuljcima.

Sečemo vazduh kao oblikovane strele

ciljajući pravo ka nepoznatim odredištima,

meta smo otvorena u magli

koja dočekuje slomljene priče u tišini.

I vode nas neprimerene reči

oprane u reci kao rublje za beljenje.

Mi ne spavamo, ne, lebdeći u noćima

između pukotina poluotvorenih prozora

probuđene tupim i ravnodušnim šumovima

poput duhova izgubljenih u praznini soba.

Bićemo budne, još uvek, budnih čula,

ruku koje jure svice u mraku

među fenjerima osvetljenim mesecom

spremne da uhvate signale svitanja.

Više ne spavamo na uzaludnim brežuljcima

odavno napuštenim na putu,

zora se najavljuje usnulim glasom

pružajući bele i providne haljine

na već pomućenim listovima sudbine.

Ovaj tamni okean

(Questo buio oceano)

Nema više očiju ovaj tamni okean,

već samo valove krhkih postojanja

koji prekrivaju pesak na morskom dnu

poput skrivenih i tajanstvenih ploča.

Nema više krvi lutajuća pena

koja živi u disanju voda

i duva među hiljadu nijansi

koje vetar njiše u ponorima.

Nema više glasa talas koji se probija

na svom beskrajnom putu ka nebu

i prostire svoje haljine pod zlatom zvezda

uz slatku pesmu očaravajućih sirena.

Nema više ruku zagrljaj ponora

koji povlači svoje crteže među dinama,

na postelji koja se polaže kao plašt

od tanke i neopipljive materije.

Nema više četkica neumorni slikar

koji stvara svoje zamišljene likove

i koristi zenice da zaustavi

život koji mu izmiče kroz prste.

Danas jašem talas zaborava

(Oggi cavalco l'onda dell'oblio)

Nema odmora među ovim požutelim listovima

i granama savijenim nad mutnim i umornim staklima,

tražim jaku i upornu kišu

da kaplje među uspomenama iz prošlosti.

Nema više ničega u vazduhu

potamnelom od radoznalog dima

kada se jutra bude

već bolesna za dan koji ih dočekuje.

Nema nikoga ko jaše more

sutrašnjice koja se spotiče na liniji

krhke pene na horizontu.

Želela bih eteričnu kožu leptira,

da slobodno dodirujem tkanine meseca,

izvan tog kruga zatvorenog lancima

ka oblacima koji plešu na nebu.

Ostaću budna među jastucima

kada se gole ruke spuste

kao bič na narušenu kožu,

neću stajati mirno da prihvatim drhtaje

na srcu bolesnom od nemira.

Spustiće se noći, pohlepne za smislom,

ali pobeći će oči i moje telo,

ka onoj reci gde se dave misli:

danas jašem talas zaborava.

Ti tvoji stari

(I tuoi vecchi)

Diše polako kraj dana

u blagom vetru jednog sećanja,

oči se spuštaju na srp

vremena što je brzo prošlo,

bez svesti o svetlostima i senkama.

Reči oklevaju, gotovo kao dašak

na luku pogleda u praznim udubljenjima

izgubljenim u horizontima sećanja

i beskrajnim mrljama života i boja

na platnu izatkanom sa mekim zvucima.

Putevi i staze trče na preskok,

kao skriveni tunel u razbijenim

procepima, snovi i nalazi slomljenih

postojanja, među snopovima otkrivene kože.

A zatim bele kuće, iznenadni bljesci

ludskih kontakata, priče rasute

u rupi godina koje beže.

Eto rađa se nesiguran osmeh,

drhtava grimasa na zategnutim usnama.

Zatim nestaje i stiže veče.

Prevod: Aleksa Đukanović

PODELITE OVAJ TEKST NA: