detalj slike: Umetnička fotografija Kineskinje Xiao Yang
ROĐENIMA DALEKO OD OVOG GRADA
Poema Ljubice Žikić u znak sećanja na nevine žrtve kragujevačke tragedije
Povodom obeležavanja 21. oktobra, dana sećanja na nevino stradale đake, profesore i građane Kragujevca, u Svečanoj sali Prve kragujevačke gimnazije, 20. oktobra 2026. godine, održana je svečana akademija posvećena jednom od najtragičnijih događaja u istoriji srpskog naroda.
U okviru programa izvedena je poema „Rođenima daleko od ovog grada”, po tekstu profesorke Ljubice Žikić, u interpretaciji Recitatorske sekcije, uz podršku hora i orkestra Prve kragujevačke gimnazije.
Oktobar 1941. godine ostavio je u Kragujevcu ranu koju vreme nije moglo da zaceli. U Šumaricama su, pred streljačkim strojevima nemačkih okupatora, prekinuti životi nedužnih ljudi, među kojima su bili učenici i njihovi profesori. Od tada je kragujevački oktobar postao više od istorijskog datuma — postao je simbol stradanja nevinih i opomena čovečanstvu.
Poema Ljubice Žikić izrasta iz tog bolnog sećanja, ali se njena poruka ne zaustavlja na prošlosti. Obraćajući se onima koji su rođeni daleko od Kragujevca, autorka postavlja pitanja ljudske savesti, odgovornosti i smisla života. Glasovi stradalih dečaka, njihovih profesora i majki oživljavaju u stihovima koji ne traže osvetu, već razumevanje, pamćenje i mir.
Posebnu snagu ovom delu daje njegova završna poruka, koja prevazilazi nacionalne i vremenske granice:
„DOSTA SU SVETU JEDNE ŠUMARICE!!”
Književna radionica Kordun donosi poemu „Rođenima daleko od ovog grada” kao književno svedočanstvo o tragediji koja ne sme biti zaboravljena, ali i kao poziv da se život, detinjstvo i ljudsko dostojanstvo sačuvaju od svakog budućeg stradanja.
U nastavku objavljujemo poemu Ljubice Žikić.
Urednik
Ljubica Žikić
ROĐENIMA DALEKO OD OVOG GRADA
Ima reku posred grada
Bez talasa bez virova
U pesmi je uvir našla
Tekla reka Lepenica
Ima humku na proplanku
U srce mi cela stala
Tu su deca ratom pala
Tekla reka Lepenica
Ima pticu od kamena
Krilom lomnim natkrilila
Na hiljade sanjalica.
*
Vi, rođeni daleko od ovog grada,
U zemlji Getea, Dantea i Mocarta,
Vi ne znate
Kako se čoveku ne umire
U danu
U kome mirišu dunje.
*
Vama su pričali Grimove bajke
Dok ste ležali na mekom dušeku
Da je strašni vuk pojeo baku
O sedmoglavom zmaju i čardaku, a
Nisu vam pričali
O vojnicima u uniformama
Na kojima se krst ukrstio,
Koji su na zmajevitim pticama
Dojezdili preko naših granica
Sa isukanim čeličnim cevima
U grad nazvan po kragujima,
Baš kada su đaci, još pospani
U školske klupe seli.
*
Proroci nisu zapisali
Da će smrt obuti vojničke čizme
I satrti i ljude i šljive.
Oni što su tu falangu videli
Krstom su se svetim krstili
Da đavolji lik ustukne,
Meci kroz cevi da ne suknu
Već da se čarobnim mahom
U lastavice premetnu.
U lastavice premetnu
*
Mi smo čitali Patnje mladog Vertera
Šilerove Razbojnike, Manove priče,
Mi smo učili Kanta i morali da znamo
Šta je moralno, a šta legalno...
Kako su mogli njihovi potomci
U tuđu zemlju banuti i računati: sto za jednoga?
*
Nišani se u vuka krvoločna
U dugorepu lisicu kradljivicu
Samo ne u golobrade dečake
I mladiće neženjene
Niti u oca sitne dece
Učitelje, orače, kopače, zidare,
Pekare i krojače
Ne nišani se u ljude
Čovek je za život stvoren
*
Opasno je ubijati decu,
Zlotvori,
Opasno je tuđe kuće pustošiti,
Opasno je tuđu zemlju
Smrtnom čizmom gaziti
*
Vi rođeni daleko od ovog grada
Vi ne znate šta je umiranje
Kada se iz života u smrt odlazi
Usred jesenjeg dana
Koji se razliva u hiljadu boja
I miriše na dunje
*
Kako se to zove, svete pravedni,
Kada se ubija „sto za jednoga“
Bez drhtanja ruku i promašaja...
Bez stida i kajanja?
**
Mi smo išli za profesorom koji je u ruci nosio spisak naših imena!
Mahao je njime, dizao visoko iznad glave, kao zastavu Slobode.
Sunce je sijalo nekako bolno, nebo se nadvilo kao srp nad Šumaricama.
Oko Svevido je videlo... Đaci i profesori u istom razredu, u istoj klupi.
(Profesor naš glasno dovikuje)
– A ne, neću ja čekati vas
Kada kasnite na čas
Da vas zapisujem pa otpisujem
Ne! Sa vama ću ja pod ruku
U grotlo nemani skočiti,
Pa kada nam zemlja rane izvida
Izaći ćemo i u stroj stati
Neka nas neverne Tome
Prebroje
*
Kako si mogao svanuti, da nikada ne zađeš, dane, još uvek danas...? (J. Kaštelan)
*
Bilo je nestvarno, Sunce, a čuju se gromovi.
Munje su sevale iznad nas, po nama;
Pomislih,
To Đurina kletva nebom odzvanja:
*
I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema
Nogom ćeš stati možda poganom
Drzneš li dalje čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju...
*
Avaj, nema međa za krvnike zlotvore.
*
Roj zvezda rastakao se u zvezdice
Koje su trnule u dubokoj tami
Ostavljajući trag zlatne svetlosti
SVETLOST – kao Sunce, kao sneg, kao ogledalo, kao sestrino lice, kao majčino mleko, svetlost bela koja nas je napuštala.
*
Nestala je izdignuta ruka i nepročitan spisak
Padali smo bez reda i proziva na leđa,
potrbuške,
na kolena,
zgrčeni,
ispruženi...
*
Devojka iz hora Ženske gimnazije
Mahala nam je izdaleka...
Ostadoh sam u svojoj smrti.
Mislio sam kako će se rastati moja duša od mene...
Pao sam, a još sam živ bio, jer sam video moju dušu kako se od mene teško i bolno oprašta. Kako ću naći svoju dušu u drugom životu; da li sam ja ovaj što mrtav leži ili onaj što leti u nebo...
Ja sam ovaj što leži kraj Erdoglijskog potoka... Tu će me otac i majka naći i u zagrljaju odneti kući i rane zaceliti...
*
Vas niko ne može prebrojiti
Jer ste kao trava šumarička…
Kao talasi na Moravi,
Razlistane grane Kučaj planine
Neprebrojivi
Jer ste se razmnožili
U hiljadu poljubaca i zagrljaja
U hiljadu pesama i igara
U hiljadu očeva i braće
U hiljadu učitelja i pilota
U hiljadu lučonoša
U hiljade vojnika i ratnika
Koji dan i noć na međi stražare
Da zlotvori nikada više
Zemlju našu ne nagaze
*
Kod nas peva kraguj ptica
Teče reka Lepenica
Šumno šume Šumarice
U nedrima humke njišu
A u njima deca leže i ne dišu... [Proveriti nedovršenu napomenu „(kao” u izvornom rukopisu.]
*
Prekrila ih
Crnim plaštom
Ruka čvrsta
Neumilna
Grozomorna
Zlonamerna
Krvolivna
Srcelomna
Crnog soja đavoljega
*
U našem podzemnom gradu
Prostrelne rane ne bole
U njemu nema gladi ni žeđi
Ljubavnih sastanaka i rastanaka
Samo sunca da nam je
Il' tračak srebrne mesečine
Da se ne zagubimo
U odajama mrtvih zagrljaja
*
Vi ste zvezde postali, svetleći dečaci, svetionici i lučonoše naših dana. Dolazite nam mekim korakom kroz tišinu, kao svici, zrikavci, jato golubova srebrnih krila, kapi jutarnje rose na travi, kroz pesme, priče, kroz školsko i crkveno zvono...
A bili ste deca koja su zagrlila tek rođeni dan,
Bili ste majčina krila iz prsa izrasla, očeva desnica snagolomna.
*
SMRTI, tvoje su ruke nežne pa zavodiš hrabre i smele u svoje memljive odaje. Vekovima se hraniš našom snagom i prolivenom krvi za istinu i slobodu.
Majka male Milice i majke dece Surdulice, majke dece Kosova i Metohije, majke dece sa Petrovačke ceste...
*
ŽENE, ne dajte sinove, muževe, braću da ih odvode u ratove!!! Recite NE onome što od sinova pravi vojnike, od pesama tužbalice, od života brojeve i medalje.
DOSTA SU SVETU JEDNE ŠUMARICE!!
*
Zemljo rođena, nikada smrti gladna, u toplim nedrima čuvaš junake koji su za tebe dali živote da nama budeš topao dom. Volimo te šumovitu, valovitu, uzoranu, pokošenu, rodnu i jalovu, kada se uspinješ i rasteš, kada posrćeš, kada cvetaš i kada plodiš, kada ćuteći nosiš sve naše radosti i tuge. Neka nam sviću bolji dani:
