detalj slike: Krk.art@designe

ZELENA TRANSVERZALA

–       Sedeo sam pored prozora i gledao kako mi voda ulazi u kuću. Otud, od brane,

čula se zaglušujuća muzika i vreva pridošlog naroda. Sećam se, sam sebe sam pitao: šta proslavljaju? I sam sebi odgovarao: naše iseljenje i propast!

            Iz kuće nisam izlazio ni kad je voda ušla u izbu. Prenuh se tek kad na vrata hrupi nekoliko partijaca. Ubeđivali su me da izađem, pretili. A kad videše da ni pretnje ni molbe ne pomažu, uhvatiše me za ruke i noge, ubaciše u kampanjolu i odvedoše u varošku apsanu.

            Iz apsane sam se vratio posle nekoliko dana. Klecavim koracima prilazio sam negdašnjem dvorištu. Moje kuće nije bilo na vidiku– beše je progutala vodena neman. Mreškala se samo zelena površina jezera, koje je dopiralo čak do Ribarića. To mi je ličilo na zelenu transverzalu o kojoj se, u to vreme, uveliko pričalo.

            Utom zaškripaše vrata i na njima se pojavi Spasenija, Mikanova žena, znatno mlađa od njega, sa poslužavnikom u rukama. Kafu i rakiju spusti na sto,  i bez reči se vrati u kuhinju.

            Mikan nastavi da priča:

–       Moju Biseniju je ubila tuga. Najpre nam deca odoše u svet, potom izgubismo

tečevinu. Danima je ćuteći sedela na obali jezera i gledala prema potopljenom imanju. Jedne večeri, njeno telo nađosmo u vodi. Da li se okliznula i pala, ili se sama odlučila na taj korak, nikad niko nije mogao da odgonetne. Tek, ostadoh bez jedinog oslonca.

            A Spasenija dođe kao spasenje. Spojila nas je zajednička nesreća – njen muž je nestao u utrobi brane. Ostala je mlada udovica. Moji sinovi blagosloviše našu vezu i mi se skućismo, ovde, iznad magistrale.

            U preduzeću, koje formiraše da gazduje ovom vodom, nudili su mi posao. Nisam prihvatio da služim zlotvoru koji mi je zatro kuću. Zaposlih se u zadruzi i ona mi pomože da zanovim stado. Ubrzo, na proplancima oko jezera, čula se čobanska svirala mojih sinova sa Spasenijom. Jedno vreme, bio sam najimućniji domaćin u ostatku  zavičaja.

            U ratu, koji stiže i u naše krajeve, niko od mojih nije učestvovao. Ja sam već bio prestarao a deca ne behu dorasla za pušku. Ali, svejedno, kad se rat završi, svi smo bili u nedoumici – otići ili ostati. I mi smo odlučili da ostanemo.

            Od naše države dobili smo tapije za zemljište koje nam je ostalo. Ono što je zauzelo jezero i deo priobalja, pripadalo je preduzeću koje je tada osnovano. Sve drugo je, po knjigama, i dalje bilo naše. Mi, taj naš deo dedovine, nismo dali da zapadne u parlog.

Obrađivali smo svaku stopu preostale zemlje. S jeseni smo ubirali plodove našeg truda, i višak delili rodbini čija su imanja bila potpuno nestala.

Deca, koja su živela u Kragujevcu, dolazila su kad god je trebalo. U vreme košenja čuli su se fijuci kosa, kao u mojoj mladosti, kad smo na mobama pomagali jedni drugima. Veseljima smo začinjavali svaki dobro završen posao.

A onda nastade borba – ne puškama, već rečima i obećanjima. Naša država nas je, kobajagi, štitila, a, u stvari, predavala nas je novim gospodarima.

Dođu tako, na branu. Mašu zastavama, obećavaju, te ne damo ovo, te ne damo ono. Odozgo, s planinskih visova, pod punom ratnom opremom, posmatrala ih je vojska države u nastajanju. Kad naši odu, oni siđu s planina i uteruju nas u tor. Omrknemo na svom, a ne znamo da li ćemo na svom i osvanuti.

Moji su i tada verovali obećanjima naših – da će tapije biti svetinje koje niko neće moći da pocepa. Ja sam strepeo, ali nisam bio protivan da novu kuću, sa dva ulaza, grade na našoj negdašnjoj livadi. Niko nam nije branio da gradimo, dolazili su i jedni i drugi. Naši su nas tapkali po ramenu, bodrili da nastavimo gradnju, njihovi su pored gradilišta prolazili sa munjama u očima. Katkad bi opsovali na njihovom jeziku i odlazili.

Kad smo na kući postavljali rogove, proveselismo se kao u stara dobra vremena. Okupi se rodbina, dođoše sinovi iz Kragujevca sa porodicama, zapevasmo naše stare pesme, a našu zastavu izbacismo na najviši prozor nove kuće. Pred veče, naiđe njihova patrola, opomenu nas da ne pevamo nacionalističke pesme. One, rekoše, vređaju njihov narod, a tuđa zastava ne može da se vijori na teritoriji ove države. I skidoše je.

Za neko vreme to zlo se stiša. Naši više nisu dolazili, a njihovi s planina siđoše u kotlinu i počeše da zavode red. Podno moje kuće, magistralom su, u toku noći, selili pojedina državna nadleštva. Ostadosmo, najpre, bez opština, potom bez pošta, osiguravajućih kuća, benzinskih pumpi… I nikom ništa. Iz prestonice stigne mlak protest sa pojedinih televizija, a onih koji su nam davali nadu – nigde ni od korova.

Moji se useliše u novu kuću. Jedan na spratu, drugi u prizemlju. Ožive kuća i potre svu dotadašnju strepnju i strah. Spasenija i ja, odavde, iz ove stare kuće, posmatrali smo ih sa suzama radosnicama.

Sjaj novog crepa ogledao se na površini jezera. A odozgo, sa planine, s vremena na vreme, video bi se sjaj durbina, koji je bio usmeren prema našoj kući. Kad bih ga smotrio, zatvarao sam se u kuću da ga ne gledam.

Jednog dana, na priobalju jezera, pojaviše se nepoznati ljudi. Nosili su neke knjige i instrumente. Nešto su gledali i premeravali. Iza njih su ostajale kuće, obeležene različitim bojama. Na nosećoj gredi naše kuće ostade crveni krstasti znak.

Uplašeni, rastrčasmo se tražeći pomoć. Naše nismo mogli da nađemo, a njihovi, rekoše da rade po zakonima. Po čijim zakonima? pitao sam se.

Ponadasmo se u naše u prestonici. Na koja smo god vrata pokucali, odgovora nije bilo. Ni utehe. Pretrnuli, vratismo se, uzdajući se u božju pomoć.

Ali ovi, ovdašnji, za Boga nisu znali. Ili su poštovali samo njihovog. Stigoše mašine i sve kuće obeležene crvenom bojom sravniše sa zemljom. Nisu sačekali ni najosnovnije da iznesemo iz domova.

Na našim ruševinama, iste večeri postaviše jarbole sa zastavom njihove države i zelene transverzale. Preko noći, moji sinovi ih skidoše, u svanuće, naiđe policijska patrola i obojicu odvede u zatvor.

Mikan naglo zaćuta. Lice mu zbora bolni grč. Časak posle, pogleda u rođaka, koji ga je za sve vreme ćutke slušao, i kratko reče:

–       Približio nam se sudnji kraj!

PODELITE OVAJ TEKST NA: